RS51269B - Upotreba 2-fenil-1,2-etandiol-(di)karbamata za tretiranje epileptogeneze - Google Patents

Abstract

Jedinjenje, ili njegova farmaceutski prihvatljiva so ili njegov estar, biraju se iz grupe koju čine Formula (I) i Formula (II):pri čemu,fenil je supstituisan u položaju X sa jednim do pet atoma halogena, koji se biraju iz grupe koju čine fluor, hlor, brom i jod; aR1, R2, R3, R4, R5 i R6 se nezavisno biraju iz grupe koju čine vodonik i C1-C4 alkil; pri čemu je C1-C4 alkil opciono supstituisan sa fenil (pri čemu je fenil opciono supstituisan sa supstituentima koji se nezavisno biraju iz grupe koju čine halogen, C1-C4 alkil, C1-C4 alkoksi, amino, nitro i cijano),koje se upotrebljava za tretiranje, prevenciju, uzvraćanje, zaustavljanje ili inhibiciju epileptogeneze kod nekog humanog subjekta koji je pod rizikom razvoja epilepsije ili nekog poremećaja povezanog sa napadima, ali nema epilepsiju ili kliničke znake napada.Prijava sadrži još 39 zavisnih patentnih zahteva.

Description

STANJE TEHNIKE

OBLAST PRONALASKA

Ovaj pronalazak se odnosi na oblasti farmakologije, neurologije i psihijatrije. Posebno, ovaj pronalazak daje jedinjenja koja se upotrebljavaju za tretiranje, prevenciju, uzvraćanje, usporavanje ili inhibiciju epileptogeneze, kako je definisana u patentom zahtevu 1.

KRATAK OPIS SRODNOG STANJA TEHNIKE

Povrede ili traume raznih vrsta centralnog nervnog sistema (CNS) ili perifernog nervnog sistema (PNS) mogu izazvati duboke i dugotrajne neurološke i psihijatrijske simptome i poremećaje. Uobičajeni mehanizam stvaranja ovih efekata je izazivanje delovanja napada ili napadu sličnih pojava u CNS, ili u nervima i ganglijama PNS. Simptomatologija paroksimalnih smetnji električne aktivnosti, napada ili napadu sličnih neuroloških mehanizama u CNS ili u PNS, smatra se da je u osnovi mnogih patoloških pojava kod brojnih neuroloških i psihijatrijskih poremećaja.

koji je u njenoj osnovi. Epilepsija se pre odnosi na kliničku pojavu, nego posebno na jednu bolest, pošto postoje mnogi oblici i uzroci epilepsije. Koristeći jednu definiciju epilepsije, kao dva ili više neizazvanih napada, procenjuje se da se epilepsija javlja kod približno 0,3 do 0,5 procenata u različitim populacijama širom sveta, stim da se procenjuje dase epilepsija javlja kod 5 do 10 ljudi na 1000.

Na osnovu kliničkih i encefalografskih fenomena, priznata je podela epilepsije na četiri dela: velika bolest epilepsije (sa podgrupama: generalizovana, fokalna i džeksonovska), mala bolest epilepsije, psihomotoma ili temporalna epilepsija režnja (sa podgrupama: prava psihomotoma ili pojačana, sa štetnim ili torzionim kretnjama ili pojavom žvakanja, automatska sa amnezijom, ili senzorna sa halucinacijama ili stanjima spavanja), i autonomna ili diencefalna epilepsija (sa crvenilom, bledilom, tahikardijom, hipertenzijom, znojenjem ili drugim intestinalnim simptomima).

lako je epilepsija jedan od najčešćih primera poremećaja povezanih sa napadima, brojni neurološki i psihijatrijski simptomi i poremećaji mogu imati, u njihovoj etiologiji, napad ili napadu sličnu neurološku pojavu. Jednostavno, napad ili napadu slična neurioška pojava je jedinstvena klinička pojava izazvana viškom električnog pražnjenja u nekoj skupini neurona ili grupi neurona podložnoj napadu, preko procesa koji se naziva "iktogeneza". Kao takvi, iktogenezni napadi mogu samo biti simptom neke bolesti. Međutim, epilepsija i drugi analogni poremećaji povezani sa napadima, su dinamična i često progresivna bolest, sa procesom sazrevanja koji karakteriše kompleksan i nedovoljno shvaćen redosled patoloških transformacija.

Razvoj i sazrevanje tih promena u procesu "epileptogeneze", u kome se veća skupina neurona, koja predstavlja normalni mozak, menja i zatim postaje osetljiva na abnormanlna, spontana, iznenadna, rekurentna, povišena električna pražnjenja, tj. napade. Sazrevanje epileptogenog procesa dovodi do razvoja "epileptogenog fokusa", pri čemu skupine neurona koja se abnormalno prazne, ili neurona osetljivih na napade iz lokalizovanih grupa ili "epileptogenih zona", prožimaju kortikalno tkivo. Epileptogene zone su biohemijski međusobno povezane, tako da je jedno abnormalno iktogeno pražnjenje u stanju da izazove kaskadu iz zone u zonu.

Kako epileptogeneza napreduje, obuhvaćene oblasti nervnog sistema postaju osetljivije na napad i postaju lakšim za izazivanje napada, što dovodi do simptoma onesposobljavanja napadom ili poremećajem povezanim sa napadom.

lako iktogeneza i epiloptogeneza mogu imaji zajedničko poreklo u nekoj biohemijskoj pojavi, i zajedničke neuronske puteve kod raznih bolesti, ova dva procesa nisu identična. Iktogeneza je inicijacija i propagacija napada u nekom određenom vremenu i prostoru, brzo i konačno električno/hemijsko događanje koje se dešava unutar nekog perioda vremena, koje se kreće od sekundi do minuta.

Poređenja radi, epileptogeneza je postepen biohemijski ili neuronski proces restrukturiranja, pri čemu se iktogenim dešavanjima normalan mozak transformiše u mozak koji je epileptogenično fokusiran, koji ima neuronsku mrežu koja postaje osetljiva i da odgovara na iktogena dešavanja, čineći tako neku osobu rastuće osetljivom na ponovno javljanje spontanih, epizodnih, vremenski ograničenih napada, što dovodi do simptoma progresivnog onesposobljavanja napadom ili poremećajem povezanim sa napadom i progresivnog gubitka reagovanja na tretman. Sazrevanje "epileptogenog fokusa" je spor biohemijski i/ili strukturni proces, koji se obično dešava tokom perioda koji traje od meseci, pa do godina.

Epileptogeneza je proces u dve faze:

"Prva faza epileptogeneze" je inicijacija epileptogenog procesa, pre prvog epileptičnog napada ili simptoma koji je analogan nekom poremećaju povezanom sa napadom, i često je rezultat neke vrste povrede ili traume mozga, tj. moždanog udara, bolesti (npr. infekcije, kao što je meningitis), ili traume, kao što je slučajan udarac u glavu, ili sa nekim hirurškim zahvatom na mozgu.

"Druga faza epileptogeneze" se odnosi na proces tokom koga moždano tkivo, koje je već osetljivo na epileptičke napade, ili pojave povezane sa napadom nekog analognog poremećaja povezanog sa napadom, postaje još osetljiviji na napade povećane učestalosti i/ili ozbiljnosti i/ili postaje manje osetljiv na tretman.

Mada procesi koji učestvuju u epileptogenezi nisu definitivno identifikovani, neki istraživači veruju da je tu uključena nad-regulacija ekscitatornog kuplovanja među neuronima, posredovana sa receptorima N-metil-D-asparaginata (NMDA). Drugi istraživači ukazuju na pod-regulaciju inhibitomog kuplovanja među neuronima, posredovanu sa receptorima gama-amino-buteme kiseline (GABA). U ovom procesu mogu učestvovati i mnogi drugi faktori, koji se odnose na prisustvo, koncentraciju ili aktivnost NO (azot-monoksida) ili jona gvožđa, kalcijuma ili cinka.

Mada su epileptički napadi retko fatalni, veliki broj pacijenata zahteva tečenje da se izbegnu remetilačke i potencijalno opasne posledice napada. U mnogim slučajevima neophodno je lečenje u dužem periodu vremena, koje se koristi za savlađivanje epileptičkih napada ili simptoma nekog analognog poremeća povezanog sa napadima, a u nekim slučajevima, pacijent mora da nastavi sa uzimanjem prepisanog lečenja do kraja života. Pored toga, ovi lekovi su efikasni samo za savlađivanje simptoma, a povezani sa hroničnom, produženom upotrebom, imaju sporedne efekte.

Dostupan je veliki broj lekova za savlađivanje epileptičkih napada, koji obuhvataju starije agense, kao što su phenvtoin, valporate i carbamazepine (blokatori jonskog kanala), kao i novije agense, kao što su felbamate, gabapentin, topiramate i tiagabine. Pored toga, objavljeno je da p-alanin ima dejstvo protiv napada, inhibitomu aktivnost na NMDA i GABA-ergijsku stimulatornu aktivnost, ali se klinički ne koristi za tretiranje epilepsije.

Prihvaćeni lekovi za tretman epilepsije su antikonvulzantni agensi, ili ispravnije nazvani, antiepileptički lekovi (AED, od engl. anti-epileptic drugs), pri čemu je termin "antiepileptičan" sinonim za "protiv-napada" ili "anti-iktogeni". Ovi lekovi terapeutski suzbijaju napade preko blokiranja inicijacije nekog pojedinačnog iktogenog dešavanja. Međutim, ovi AED, koji su danas klinički dostupni, ne sprečavaju proces epileptogeneze.

Prilikom tretiranja napada ili srodnih simptoma analognih poremećaja povezanih sa napadima, naime za bolesti i poremećaje sa neurološkim pojavama nalik napadima, koji se jasno mogu povezati sa poremećjima sa napadima, kao što je ciklična pramena raspoloženja kod bipolarnog poremećaja, impulsivno ponašanje kod pacijenata sa poremećajem kontrole impulsa, ili za napade koji potičnu od povrede mozga, neki od AED mogu biti terapeutski upotrebljivi. Mađutim, ti AED, koji su danas priznati, nisu u stanju da profilaktički ili terapeutski spreče početak razvoja ili progresivno sazrevanje epileptogeneze u epileptogeni fokus, što takođe karakteriše analogne poremećaje povezane sa napadima.

Nedovoljno razumevanje patoloških mehanizama u osnovi epileptogeneze, sigurno je da igra ulogu u razvoju epilepsije i analognih pormećeja povezanih sa napadima u raznim kliničkim okolnostima, uključujući spontani razvoj, ili kao rezultat mnogih povreda ili trauma centralnog ili perifernog nervnog sistema.

Tretman epilepsije danas je, ordiniranjem AED, fokusiran na suzbijanje aktivnosti napada, nakon što se razvije klinički jasna epilepsija. Mada AED imaju pozitivne efekte na suzbijanje napada, ovi, koji su sada dostupni, uopšte nisu uspešni u sprečavanju epileptogeneze, tj. početnog razvoja ili napredovanja i pogoršavanja epilepsije i drugih bolesti koje su povezane sa sličnim napadima. Čak i prethodni tretman sa AED ne sprečava razvoj epilepsije, posle povrede ili traume nervnog sistema. Pored toga, ukoliko se terapija sa AED prekine, tipično dolazi do napada, a sa vremenom, u nesrećnim slučajevima, do pogoršavanja. Danas ne postoji klnički dostupan postupak za tretiranje, prevenciju, uzvraćanje, usporavanje ili inhibiciju početka i/ili progresije epilepsije, ili drugih poremećaja sa napadima, ili mnogih analognih poremećaja povezanih sa napadima.

Pored toga, smatra se takođe da slični neurološki mehanizmi, koji odgovaraju epileptogenezi, mogu učestvovati u nastajanju i razvoju mogih poremećaja povezanih sa napadima, koji su klinički analogni sa epilepsijom, a koji se ne javljaju jasno kao "epileptični", kao što je inicijalni razvoj i progresivno pogoršanje, koje se zapaža kod zrelog stanja bolesti kod bipolamog poremećaja, poremećaja sa kontrolom impulsa, kod opsesivno-kompulzivnih poremećaja, šizoafektivnih poremećaja, zloupotrebe supstance ili poremećaja zavisnosti, kao i kod mnogih drugih psihijatrijskih i neuroloških poremećaja.

Dakle, uprkos brojnim dostupnim lekovima za tretman epilepsije (tj. za suzbijanje ictus epilepticus-a, tj. konvulzija povezanih sa epileptičnim napadima) i drugih analognih poremećaja povezanih sa napadima, ne postoje opšte prihvaćeni lekovi za tretiranje, prevenciju, uzvraćanje, usporavanje ili inhibiciju procesa epileptogeneze, koji bi mogli biti etiološki kod mnogih razornih neuroloških i psihijatrijskim poremećaja, kao što su epilepsija i analogni poremećaji povezani sa napadima, uključujući bipolarni poremećaj.

Danas ne postoje poznati postupci za inhibiciju epileptogenog procesa, za sprečavanje razvoja epilepsije ili drugih analognih poremećaja povezanih sa napadima, kod pacijenata kod kojih se još nisu pojavili njihovi klinički simptomi, ali koji nisu svesni da imaju tu bolest, ili su pod rizikom razvoja te bolesti. Pored toga, ne postoje postupci za sprečavanje razvoja ili uzvraćanja procesa epileptogeneze, pri čemu bi se konvertovale skupine neurona u epileptogenoj zoni, koje predstavljaju njen izvor, ili su osetljive, ili su u stanju da učestvuju u aktivnosti napada u nervnom tkivu, koji ne pokazuje abnormalna, spontana, iznenadna, ponovljena ili povećana električna pražnjenja, ili koji nije osetljiv ili u stanju za takvu aktivnost napada. Pored toga, ne postoje priznata ili nepriznata lečenja, za koja se zna da imaju takva anti-epileptogena svojstva, tj. pravi anti-epileptogeni lekovi (AEGD, od engl. antiepileptogenic drugs) (videti, Schmidt, D. i Rogawski, M.A.,Epilepsy Research,50,71-78(2002)).

Dakle, postoji velika potreba sa razvojem sigurnih i efikasnih lekova ili AED, i postupaka za tretiranje, koji bi efikasno tretirali, spečavali, usporavali, inhibirali i odvraćali epiieptogenezu kod neuroloških i/ili psihijatrijskih poremećaja povezanih sa napadima.

IZLAGANJE SUŠTINE PRONALASKA

Ovaj pronalazak se odnosi na jedinjenja koja se upotrebljavaju za tretman i/ili prevenciju, usporavanje, inhibiranje i uzvraćanje epileptogeneze kod pacijenta pod rizikom od razvoja nekog poremećaja sa napadims, ili nekog analognog poremećaja povezanog sa napadima.

Ovaj pronalazak je delom zasnovan na prethodno nepoznatom svojstvu karbamatnih jedinjenja iz ovog pronalaska. Ova jedinjenja su efikasni AED i mogu da suzbiju epileptične napade, a pored toga, to su snažni anti-epileptogeni agensi, koji mogu da spreče početni razvoj i sazrevanje patoloških pramena u nervnom sistemu sa dešavanjem i/ili širenjem napada i srodnih pojava, a mogu biti u stanju da usmere te promene u suprotnom smeru. Dakle, karbamatna jedinjenja iz ovog pronalaska, kako se upotrebljavaju u ovom pronalasku, su pravi anti-epileptogeni lekovi (AEGD) i imaju svojstva koja se jasno razlikuju od, a koja ne poseduje bilo koji od danas priznatih AED lekova.

Jedinjenja koja se koriste u ovom pronalasku imaju Formulu 1 ili Formulu 2:

ili je to njihova farmaceutski prihvatljiva so ili estar, pri čemu R-i, R2, R3i R4, nezavisno predstavljaju vodonik ili C1-C4alkil, a ovaj C1-C4alkil je supstituisan ili nesupstituisan sa fenil, a taj fenil je supstituisan ili nesupstituisan sa do pet supstituenata koji se nezavisno biraju između: halogen, C1-C4alkil, C1-C4alkoksi, amino, gde je ovaj amino monosupsfrtuisan ili disupstituisan sa C1-C4alkil, nitro ili cijano; a X-i, X2, X3, X4i X5nezavisno predstavljaju vodonik, fluor, hlor, brom ili jod. Realizacije ovog pronalaska obuhvataju jedinjenja Formule 1 ili Formule 2 u kojima se X1tX2, X3, X4i Xsnezavisno biraju između vodonik, fluor, hlor, brom ili jod.

U nekim realizacijama Xt, X2, X3, X4i X5nezavisno se biraju između vodonika ili hlora. U drugim realizacijama Xise bira između fluora, hlora, broma ili joda. U sledećoj realizaciji X!je hlor, a X2, X3, X4i X5su vodonik. U sledećoj realizaciji R1, R2lR3i R4predstavlja vodonik.

Ovaj pronalazak daje enantiomere Formule 1 ili Formule 2 za upotrebu u tretiranju epileptogeneze kod nekog subjekta kome je to neophodno, kao što je defmisano u patentnom zahtevu 1. U nekim realizacijama, jedinjenje Formule 1 ili Formule 2 će biti u obliku njegovog pojedinačnog enantomera. U drugim realizacijama, jedinjenje Formule 1 ili Formule 2 će biti u obliku smeše enantiomera, u kojoj dominira jedan enantiomer u odnosu na drugi enantiomer.

U sledećem aspektu, jedan enantiomer dominira u opsegu od oko 90% ili više. U sledećem aspektu, jedan enantiomer dominira u opsegu od oko 98% ili više.

U jednom jedinjenju Formule 1 ili Formule 2, Ri, R2, R3i R4mogu da se nezavisno biraju između vodonika i C1-C4- alkila; a Xi, X2, X3, X4i X5da se nezavisno biraju između vodonika, fluora, hlora, broma ili joda.

Pre profilaktičkog ili terapeutskog ordiniranja kompozicije iz ovog pronalaska nekom subjektu, mora se odrediti da li je taj subjekt pod visokim rizikom od razvoja epilepsije ili nekih poremećaja povezanih sa napadima.

U nekim realizacijama ovog pronalaska, profilaktički ili tearpeutski efikasna količina jedinjenja Formule 1 ili Formule 2 za tretman epileptogeneze je unutar opsega od oko 400 mg/dan, pa do 3000 mg/dan (oko 5,7 mg/kg/dan do oko 43,0 mg/kg/dan, za humano biće od 70 kg). Dakle, farmaceutska jedinjenja i kompozicije iz ovog pronalaska se mogu ordinirati sa dozom od oko 5,7 do oko 43,0 mg/kg/dan (400-3000 mg/dan, za humano biće od 70 kg), poželjno od oko 6,4 do oko 35,7 mg/kg/dan (450-2500 mg/dan, za humano biće od 70 kg), poželjnije od oko 7,1 do oko 28,6 mg/kg/dan (500-2000 mg/dan, za humano biće od 70 kg), ili još poželjnije od oko 7,9 do oko 21,4 mg/kg/dan (550-1500 mg/dan, za humano biće od 70 kg), ili najpoželjnije od oko 8,6 do oko 17,1 mg/kg/dan (600-1200 mg/dan, za humano biće od 70 kg). Međutim, ova doza može da varira, zavisno od pojedinačnih karakteristika i tolerancije subjekta i od tačne prirode stanja koje treba da se tretira.

U nekim realizacijama profilaktička ili terapeutska količina farmaceutske kompozicije za prevenciju, tretiranje, uzvraćanje, usporavanje ili inhibiciju epileptogeneze sadrži jedan ili više enanatiomera jedinjenja Formule 1 ili Formule 2, uključujući neku njihovu farmaceutski prihvatljivu so ili estar, pomešane sa farmaceutski prihvatljivim nosačem ili ekscipijentom, a pri tome se ta kompozicija ordinira subjektu kome je potreban tretman sa AEGD. Farmaceutske kompozicije koje sadrže najmanje jedno jedinjenje koje ima Formulu 1 ili Formulu 2, i jedan ili više farmaceutski prihvatljivih ekscipijenata, ordiniraju se subjektu kome je to neophodno.

U sledećem aspektu, treba da se odredi da li je taj subjekt ili pacijent pod rizikom razvoja epilepsije ili nekog analognog poremećaja povezanog sa napadima, u vreme ordiniranja, pa se na toj osnovi razmatra da li je tom pacijentu neophodan tretman sa

AEGD.

KRATAK OPIS SLIKA NACRTA

Slika 1: predstavlja grafik koji pokazuje efekte rastuće doze TJ (testiranog jedinjenja) na broj neurona u različitim oblastima hipokampusa, brojanih 14. dana nakon Li-pilo SE. Vrednosti su iskazane brojem tela neuronskih ćelija u svakoj posmatranoj oblasti ± S.E.M. (standardna greška merenja).

Slika 2: predstavlja grafik koji pokazuje efekte rastuće doze TJ na broj neurona u različitim jezgrima amigdale, brojanih 14. dana nakon Li-pilo SE. Vrednosti su iskazane brojem tela neuronskih ćelija u svakoj posmatranoj oblasti ± S.E.M.

Slika 3: predstavlja grafik koji pokazuje efekte rastuće doze TJ na broj neurona u različitim jezgrima talamusa, brojanih 14. dana nakon Li-pilo SE. Vrednosti su iskazane brojem tela neuronskih ćelija u svakoj posmatranoj oblasti ± S.E.M.

Slika 4: predstavlja grafik koji pokazuje efekte rastuće doze TJ na broj neurona u različitim oblastima korteksa, brojanih 14. dana nakon Li-pilo SE. Vrednosti su iskazane brojem tela neuronskih ćelija u svakoj posmatranoj oblasti ± S.E.M.

Slika 5: predstavlja grafik koji pokazuje efekte rastuće doze TJ na latenciju prvog spontanog napada. Vrednosti su iskazane kao srednja vrednost latencije u danima, za svaku grupu, ± S.E.M.

Slika 6: predstavlja grafik koji pokazuje efekte rastuće doze TJ na učestalost spontanih napada video-registrovanih tokom perioda od 4 nedelje. Vrednosti su iskazane kao sredni broj napada, ± S.E.M. "Ukupno" predstavlja ukupan broj napada opaženih tokom ove 4 nedelje video-rgistrovanja, a "srednje" predstavlja srednji broj napada na nedelju dana. Test ANOVA je pokazao efekat ovog tretmana na ukupan broj napada (p=0,045) i na srednji broj napada u nedelju dana (p=0,045).

Slika 7: prikazuje broj napada video-registrovanih tokom četiri nedelje, u odnosu na latenciju prvog spontanog napada (SL = kratka latencija, LL = duga latencija). Vrednosti su iskazane kao broj napada za svaku podgrupu ± S.E.M. Test ANOVA nije pokazao bilo kakav signifikantan efekat tretmana.

Slika 8: prikazuje korelaciju između latencije prvog spontanog napada i ukupnog broja napada opaženih tokom sledeće četiri nedelje.

DETALJNI OPIS PRONALASKA

Ovaj pronalazak daje 2-fenil-1,2-etandiol monokarbamate i dikarbamate za upotrebu u tretmanu i/ili prevenciji epileptogeneze, kako je definisana u patentnom zahtevu 1.

Karbamatna iedinienia iz ovog pronalaska

Reprezentativna karbamatna jedinjenja u skladu sa ovim pronalaskom su ona koja imaju Formulu 1 ili Formulu 2:

gde su:

Ri, R2, R3i R4, nezavisno predstavljaju vodonik ili C1-C4alkil, a Xi, X2, X3, X4i X5nezavisno predstavljaju vodonik, fluor, hlor, brom ili jod.

"C1-C4alkil", kako se ovde navodi, odnosi se na supstituisan ili nesupstituisan alifatični ugljovodonik, koji ima 1 do 4 atoma ugljenika. Specifično, definicijom "alkil" su obuhvaćeni oni alifatični ugljovodonici koji su opciono supstituisani. U poželjnoj realizaciji ovog pronalaska C1-C4alkil je ili supstituisan ili nesupstituisan sa fenil.

Termin "fenil", kako se ovde koristi, bilo da se koristi sam ili kao deo neke druge grupe, definisan je kao supstituisana ili nesupstituisana aromatična ugljovodonična prstenasta grupa koja ima 6 atoma ugljenika. Specifično, ovom definicijom "fenil" obuhvaćene su one fenil grupe koje su opciono supstituisane. Na primer, u poželjnoj realizaciji ovog pronalaska, "fenil" grupa je ili nesupstituisana ili supstituisana sa halogenom, C1-C4alkilom, C1-C4alkoksi, amino, nitro ili cijano.

U poželjnoj realizaciji ovog pronalaska, Xi je fluor, hlor, brom ili jod, a X2, X3, X»i Xspredstavlja vodonik.

U sledećoj poželjnoj realizaciji ovog pronalaska, Xi, X2, X3lX4i X5nezavisno predstavljaju hlor ili vodonik.

U sledećoj poželjnoj realizaciji ovog pronalaska, R-i, R2, R3i R4svi predstavljaju vodonik.

Podrazumeva se da supstituente i sheme supstitucije u jedinjenjima iz ovog pronalaska može da bira onaj ko je uobičajeno verziran u stanju tehnike, dobijajući tako jedinjenja koja su hemijski stabilna i koja se lako mogu sintetizovati tehnikama koje su poznate u stanju tehnike, kao i postupcima koji su ovde dati.

Reprezentativni 2-fenil-1,2-etandiol monokarbamati i dikarbamati su, na primer, sledeća jedinjenja:

Pogodni postupci za sintetizovanje i prečišćavanje karbamatnih jedinjenja, uključujući i karbamatne enantiomere, koji se koriste u postupcima iz ovog pronalaska, dobro su poznati verziranima u stanju tehnike. Na primer, čisti enantiomemi oblici i smeše enantiomera 2-fenil-1,2-etandiol monokarbamata i dikarbamata su opisani u United States Patent No. 5,854,283, 5,698,588 i 6,103,759, čiji opisi su ovde priključeni u celini, kroz citat.

Jedinjenja koje se koriste u ovom pronalasku predstavljaju izolovani enantiomeri Formule 1 i Formule 2.

U jednoj poželjnoj realizaciji farmaceutska kompozicija sadrži izolovani S-enantiomer Formule 1, koji se koristi za tretiranje epileptogeneze kod nekog subjekta.

U sledećoj poželjnoj realizaciji, farmaceutska kompozicija sadrži izolovani R-enantiomer Formule 2, koji se koristi za tretiranje epileptogeneze kod nekog subjekta.

U sledećoj realizaciji, farmaceutska kompozicija sadrži izolovani S-enantiomer Formule 1 i izolovani R-enantiomer Formule 2, koji se koriste za tretiranje epileptogeneze kod nekog subjekta.

Jedinjenje koje sekoristi u ovom pronalasku obuhvata takođe i upotrebu smeša enantiomera Formule 1 ili Formule 2. U jednom aspektu ovog pronalaska, dominira jedan enantiomer. Enantiomer koji dominira u smeši je onaj koji je prisutan u smeši u sadržaju većem od drugog enantiomera u smeši, npr. u sadržaju većem od 50%. U jednom aspektu, jedan enantiomer dominira u iznosu od 90%, ili u iznosu od 91%, 92%, 93%, 94%, 95%, 96%, 97% ili 98%, ili većem. U jednoj poželjnoj realizaciji, enantiomer koji dominira u kompoziciji sadrži jedinjenje Formule 1, koje predstavlja S-enantiomer Formule 1. U drugoj poželjnoj realizaciji, enantiomer koji dominira u kompoziciji sadrži jedinjenje Formule 2, koje predstavlja R-enantiomer Formule 2.

U poželjnoj realizaciji ovog pronalaska, enantiomer koji je prisutan u kompoziciji iz ovog pronalaska kao jedini enantiomer ili kao dominantni enantiomer, predstavljen je Formulom 3 ili Formulom 5, gde su Xi, X2, X3, X4, X5, R1fR2, R3i R4definisani gore, ili Formulom 7 ili Formulom 8.

Karbamatni enantiomer Formule 1 ili Formule 2 sadrži asimetrični hiralni ugljenik u benzil položaju, koji predstavlja alifatični ugljenik u susedstvu fenil prstena.

Enantiomer koji je izolovan predstavlja onaj koji je suštinski bez korespondentnog enantiomera. Dakle, izolovani enantiomer se odnosi na jedinjenje koje se izdvoji tehnikama izdvajanja ili se dobija bez korespondentnog enantiomera. "Suštinski bez", kako se ovde koristi, označava da je jedinjenje napravljeno od signifikantno veće razmere jednog enantiomera. U poželjnim realizacijama, ovo jedinjenje obuhvata najmanje 90 mas% poželjnog enantiomera.

U drugim realizacijama ovog pronalaska, jedinjenje obuhvata najmanje oko 99 mas% poželjnog enantiomera. Poželjni enantiomeri se mogu izolovati iz racemskih smeša bilo kojim postupkom koji je poznat verziranim u stanju tehnike, uključujući tečnu hromatografiju visoke performanse (HPLC) i formiranje i krastalizaciju hiralnih soli, ili se poželjni enantiomerimogu dobiti postupcima koji su ovde opisani.

Postupci za dobijanje poželjnih enantiomera treba da su poznati onome koje verziran u stanje tehnike, a opisani su, na primer, u Jacques et al., "Enantiomers, Racemates and Resolutions" (Wiley Interscience, New York, 1981); VVilen, S.H. et al.,Tetrahedron,33, 2725 (1977); Eliel, E.L., "Stereochemistrv of Carbon Compounds" (McGraw-Hill, New York, 1962); i VVilen, S.H., "Tables of Resolving Agents and Optical Resolutions", str. 168 (E.L.Eliel, Urednik, Univ. of Notre Dame Press, Notre Dame, IN, 1972).

Pored toga, jedinjenja iz ovog pronalaska se mogu dobiti kao što je opisano u United States Patent No. 3,265,728, 3,313,692, i u ranije citiranim United States Patent No 5,854,283, 5,698,588 i 6,103,759.

Tretman Epileptogeneze

Koristeći jedinjenja i kompozicije iz ovog pronalaska moguće je suzbiti, kontrolisati i sprečiti proces epileptogeneze, koji za rezultat ima pogoršanje, kliničko napredovanje ili povećanje rezistentnosti na tretman epilepsije i poremećaja povezanih sa napadima, ili novom početku ovih poremećaja i njihovih simptoma, kao rezultat nekog oblika povrede ili traume nervnog sistema.

Subjekta ili pacijenta kome je neophodan tretman, predstavlja subjekt kod koga se nisu pokazali simptomi epilepsije, tj. napadi ili konvulzije, pre nego što je počelo ordiniranje. Odrediće se da li je ovaj subjekt ili pacijent pod rizikom razvijanja epilepsije, pa će se na osnovu toga smatrati pacijentom kome je neophodan tretman sa AEGD.

Suzbijanje procesa epileptogeneze, razvoja poremećaja sa napadima ili srodnog poremećaja, se može sprečiiti kod subjekta koji je pretrpeo neki oblik povrede ili oštećenja nervnog sistema, ili koji je na drugi način pod rizikom.

Epilepsija

Termin epilepsija se odnosi na poremećaj funkcije mozga koju kaakteriše periodično i nepredvidivo dešavanje napada (videti The Treatment of Epilepsv, Principles & Practice", treće izdanje, Elaine Wyllie, M.D. urednik,Lippincott VVilliams & VVilkins, 2001; Goodman & Gilman's "The Pharmacological Basis of Therapeutics", 9-to izdanje, 1966). Napadi koji se dešavaju bez očigledne provokacije klasifikuju se kao epileptični. Epilepsija može biti idiopatska, ili može biti povezana sa nekom vrstom povrede, deformacije ili oštećenja centralnog nervnog sistema, u bilo kom periodu života. Tipično se smatra da subjekt pati od epilepsije nakon što doživi dva ili više napada koji se dogode više puta unutar 24 sata.

Klinički, epileptični napad proističe iz iznenadnog i abnormalnog električnog pražnjenja koje potiče iz skupine međusobno povezanih neurona u mozgu, ili negde drugde u nervnom sistemu. Zavisno od vrste epilepsije, proistekla aktivnost nervne ćelije se može manifestovati kroz široki skup kliničkih simptoma, kao što su nekontrolisane motorne kretnje, izmene u nivou svesnosti pacijenta i slično. Epilpesija i epileptični napadi i sindromi se mogu klasifikovati na razne načine (videti, "The Treatment of Epilepsy, Principles & Practice", treće i zdanje, Elaine VValie, M.D. urednik, Lippincott VVilliams & VVilkins, 2001). Međutim, kako se ovde koriste, termini: "epilepsija", "epileptični napadi" i "epileptični sindromi", smatra se da obuhvataju one vrste epileptičnih napada i sindroma koje čine: delimični napadi, uključujući proste, kompleksne i delimične napade koji proizilaze iz generalizovanih toničnih-kloničnih konvulzija i generalizovanih napada, i konvulzivnih i nekonvulzivnih i neklasifikovanih epileptićnih napada.

E<p>ileptoaeni proces

Epileptigeni proces se obično sastoji od dve faze. Prvi epileptogeni stupanj je poznat kao stupanj inicijalnog povređivanja ili povrede. Inicijalno povređivanje ili povreda je obično povreda sa oštećenjem mozga, izazvana sa jednim ili većim mnoštvom mogućih faktora, obuhvatajući, na primer, traumatsku povredu mozga, koja ibuhvata otupelost, i traumu sa probijanjem glave, ili neku neurohiruršku proceduru; infekciju CNS, kao što je, na primer, bakteriski meningitis, virusni encefalitis, bakterijski cerebro apsces ili neurocisticerozu); cerebrovaskulamu bolest (kao što je moždani udar ili tumor mozga, uključujući, na primer, malgne gliome), neurohirurgiju (kao što je na primer, kranbtomija) i status epilepticus (SE).

U nekim primerim, inicijalno povređivanje je rezultat razvojnih problema pre rođenja (kao što je, ali bez ograničavanja, asfiksija pri rođenju, intrakranijalna trauma pri rođenju, metaboličke smetnje ili kongenitalne malformacije mozga), ili rezultat genetskih determinanti.

Drugi epileptogeni stupan obuhvata još i proces neuronskog restrukturiranja, koga karakterišu ponovljeni napadi (npr. simptomatska epilepsija) ili simptomi koji se pokazuju kod analognih poremećaja povezanih sa napadima. Epileptogeni proces se može takođe opaziti među osobama koje pate od epilepsije ili analognih poremećaja povezanih sa napadima. Napadi koje doživljavaju osobe koje pate od epilepsije su sami po sebi epileptogeni, zbog težnje da učine javljanje naknadnih napada verovatnijim ili da prošire oblast nervnog tkiva koja je podvrgnuta delovanju napada, ili da učine poremećaj napada rezistentnijim prema tretmanu. Posledica ovog procesa, za pacijenta koji ima poremećaj sa napadima, je da ovi napadi teže da postanu učestaliji i ozbiljniji, a često i rezistentniji prema tretmanu sa konvencionalnim AED.

Na sličan način, srodni odgovor, sličan napadu kod neuroloških ili psihijatrijskih poremećaja analognih epilepsiji, može da postane rastući i ozbiljan tokom vremena, ili kako taj poremećaj sazreva, rezistentan na tretman.

U nekim realizacijama, 1. faza epileptogeneze se može inicirati faktorima koji se razlikuju od onih koji su navedeni gore, kao što su oralno uzimanje jedinjenja sa epileptogenim potencijalom, npr. psihotropnih lekova, kao što su na primer, triciklični antidepresanti, clozapine, i litijum i slično. Jedinjenja iz ovog pronalaska takođe su namenjena tretmanu, prevenciji, zaustavljanju, inhibiranju ili uzvraćanju razvoja epileptogeneze koja je inicirana faktorima koji teže da povećaju potencijal subjekta da postane epileptogen.

Stoga, prilikom tretiranja epileptogeneze jedinjenja iz ovog pronalaska mogu da preduhitre razvijanje napada, a naročito epileptičkih napada. Takva jedinjenja se stoga mogu koristiti za smanjivanje rizika od razvoja epilepsije, zaustavljanje razvoja epilepsije (naročito razvoja skupina neurona koji koji su izvor osetljivosti na iktogene napade), inhibiranje razvoja sazrevanja epilepsije (naročito, razvoja epileptogenih zona i epileptogenog fokusa).

Pored toga, tretiranjem, prevencijom, inhibicijom, zaustavljanjem ili uzvraćanjem epileptogeneze, u skladu sa ovim pronalaskom, razvoj i napredovanje analognih neuroloških i/ili psihijatrijskih poremećaja, čija je etiologija delimično ili poptuno zasnovana na delovanju mehanizma sličnog napadima, biće tretirani, sprečavani, inhibirani, zaustavljeni ili uzvraćeni.

U nekim realizacijama, pogodno je da se jedinjenja iz ovog pronalaska koriste za tretiranje pacijenta koji ne pati, ili za koga se zna da pati od stanja koje je poznato u stanju tehnike da se može efikasno tretirati sa danas poznatim antikonvulzantima ili antiepilepticima (AED). U ovim slučajevima, odluka da se koriste postupci i jedinjenja iz ovog pronalaska, treba da se donese na osnovu određivanja da li pacijent predstavlja "pacijenta kome je neophodan tretman sa nekim anti-epileptogenim lekom (AEGD)", kako je ovaj termin ovde definisan.

Jedinjenja iz ovog pronalaska su pogodna za ordiniranje pacijentu, kod koga se nije razvila epilspsija ili poremećaj sa bilo kojom vrstom napada, ili neki analogni poremećaj povezan sa napadima, a može biti u grupi pod visokim rizikom za razvoj napada ili nekog poremećaja analogno povezanog sa napadima, zato što se dogodila povreda ili trauma nervnog sistema, uključujući, ali bez ograničavanja, povredu glave, moždani udar, ili se to može dogoditi u budućnosti, uključujući, ali bez ograničavanja, planirane neurohirurške procedure, ili zbog neke poznate predispozicije, bilo biohemijske ili genetske, ili nalaza proverenog biomarkera za jedan ili više ovih poremećaja.

Dakle, kompozicije iz ovog pronalaska su usmerene na tretiranje epileptogeneze kod subjekta koji je pod rizikom razvoja epilepsije ili poremećaja povezanog sa napadima, ali koji nema epilepsiju ili kliničke znakove napada.

Subjekt koji je pod rizikom razvoja epilepsije, ali koji nema epilepsiju, ili neki drugi poremećaj sa napadima, može predstavljati subjekta kome još nije dijagnostikovana epilepsija, ali koji je pod većim rizikom za razvoj epilepsije nego opšta popualcija. "Veći rizik" se može odrediti prepoznavanjem bilo kog faktora kod subjekta, ili u njihovoj porodičnoj medicinskoj istoriji, fizičkim ispitivanjem ili testiranjem koje ukazuje na veći rizik od prosečnog za razvijanje epilepsije. Pema tome, ovo određivanje pomoću dostupnih sredstava da pacijent može biti pod "većim rizikom", može se koristiti za određivanje da li taj pacijent treba da se tretira sa jedinjenjima iz ovog pronalaska.

Pacijente sa većim rizikom obuhvataju takođe, ali bez ograničavanja, i oni koji još nisu pretrpeli oštećenje ili povredu njihovog centralnog nervnog sistema, ali imaju veliku verovatnoću za takvo oštećenje ili povredu, bilo zbog njihovog medicinskog stanja ili zbog njihove životne sredine. To obuhvata, ali bez ograničavanja, pacijente sa istorijom Tranzijentih Ishemijskih Napada (TIN), ili poznatom stenozom arterije karotide ili jednostavno, prepoznatom arteriosklerozom, kao i pacijenti koji treba da se podvrgnu nekoj neurohirurškoj proceduri. Pored toga, pojedincima koji su podložni neurološkom oštećenju usled ratnih ili sportskih povreda, treba profilaktički da se ordiniraju jedinjenja iz ovog pronalaska; to obuhvata vojnike u borbi ili sportiste u sportovima sa surovim kontaktima, kao što je boks.

Prema tome, u egzemplarnim realizacijama, subjekti koji mogu izvući korist iz tretmana sa jedinjenjima iz ovog pronalaska, mogu se identifikovati upotrebom prihvaćenih postupaka testiranja, da bi se odredili faktori rizika povezani se epileptogenezom, epilepsijom ili drugim poremećajima sa napadima.

Određivanje da neki subjekt ima, ili može biti pod rizikom razvijanja epilepsije i nekog drugog poremećaja sa napadima, obuhvatiće takođe, na primer, medicinsko ispitivanje koje obuhvata kompletnu istoriju, fizičko ispitivanje, i niz relevantnih testova krvi. Ono može takođe da obuhvati elektroencefaloram (EEG), kompjutersku tomografiju (CT), magnetnu rezonanciju mapiranja (MRI) ili tomografiju emisije pozitrona (PET). Određivanje povišenog rizika za razvoj epilepsije može se takođe napraviti pomoću genetskog testiranja, uključujući profilisanje ekspresije gena ili proteomičke tehnike (videti, Schmidt, D., Rogavvski, M.A.,Epilepsy Research,50, 71-78 (2002) i Loscher, W., Schmidt, D.,Epilepsy Research,50, 3-16 (2002)).

Ovi postupci testiranja su, na primer, konvencionalne medicinske pretrage za određivanje faktora rizika, koje mogu biti povezane sa epileptogenezom, uključujući, ali bez ograničavanja, na primer, traumu glave, bilo zatvorenu ili sa penetracijom, neurohirurške procedure, infekcije CNS, bakterijske ili virusne, trigeminalnu neuralgiju, cerebrovaskulamu bolest, uključujući, ali bez ograničavanja, moždani udar ili istoriju TIA, tumore mozga, edem mozga, cisticerkozu, porfiriju, metaboličku encefalopatiju, odvikavanje od lekova, uključujući, ali bez ograničavanja, sedative-hipnotike ili odvikavanje od alkohola, abnonmanlu perinatalnu istoriju, uključujući anoksiju pri rođenju ili povredu bilo koje vrste pri rođenju, cerebralnu paralizu, nesposobnost učenja, hiperaktivnost, istoriju febrilnih konvulzija, istoriju statusa epileptikusa, porodičnu istoriju epilepsije ili bilo kog poremećaja povezanog sa napadima, inflamatomu bolest mozga ili krvnih sudova, uključujući lupus, intoksikaciju lekovima, bilo direktnu ili transferom u placenti, uključujući, ali bez ograničavanja, toksičnost kokaina i metamfetamina, srodstvo roditelja i tretman sa lekovima koji smanjuju prag napada, uključujući psihotropne tekove, kao što su antidepresanti ili anti-psihotički lekovi.

U nekim realizacijama jedinjenja iz ovog pronalaska treba da se koriste za proizvodnju medikamenta u svrhu tretiranja pacijenat kome je neophodan tretman sa anti-epielptogenim lekom (AEGD). To obuhvata proizvodnju medikamenta za svrhu tretiranja pacijenta koji je pod rizikom razvoja epilespije, nekog poremećaja sa napadima ili napadom povezanim sa epilepsijom, kao što su neurološke pojave ili poremećaji povezani sa napadom, definisani gore, ili bilo kog poremećaja u kome sadašnje stanje ili prognoza za pacijenta može da se poboljša usled suzbijanja ili inhibicije procesa epileptogeneze, kako bi se sprečilo širenje, pogoršanje ili povećana rezistentnost prema tretmanu bilo kog neurološkog ili psihijatrijskom poremećaja.

Određivanje koji će pacijenti imati korist od tretmana sa AEGD, kod pacijenata koji imaju kliničke znake ili simptome epilepsije, ili drugog poremećaja sa napadima, može se zasnovati i na brojnim "surogat-markerima" ili "biomarkerima". Ti biomarkeri mogu biti, ali bez ograničavanja, profili ekspresije gena ili proteina u tkivu, krvi ili CSF, ili prisustvo genetskih markera, kao što je SNP.

Kako se ovde koriste, termini "surogatni marker" i "biomarker", koriste se naizmenično, a odnose se na bilo koji anatomski, biohemijski, strukturni, električni, genetski ili hemijski indikator ili marker, koji se pouzdano može dovesti u korelaciju sa sadašnjim prisustvom ili budućim razvojem epilepsije ili pormećaja sa napadima. U nekim primerima, tehnike snimanja mozga, kao što je kompjuterska tomografija (CT), snimanje mapiranja sa magnetnom rezonancom (MRI) ili tomografija emisije pozitrona (PET), ili druge tehnike neurološkog snimanja, mogu da se koriste za određivanje da li je neki subjekt pod rizikom razvoja jednog od gore pomenutih poremećaja.

Primeri pogodnih biomarkera za postupke iz ovog pronalaska su, ali bez ograničavanja: određivanje pomoću MRI, CT ili drugih tehnika snimanja, skleroza, atrofija, ili gubitak zapremine u hipokampusu, ili prisustvo mezijalne temporalne skleroze (MTS), ili slične relevantne anatomske patologije; određivanje u krvi, serumu ili tkivu pacijenta molekulskih vrsta, kao što je neki protein ili drugi biohemijski marker, npr. povišeni sadržaj cilijamog neurotrofnog faktora (CNTF), ili povišeni sadržaji proizvoda neuronske degradacije u serumu; ili drugi podaci iz surogatnim markera ili biomarkera, da je pacijentu neophodan tretman sa anti-epileptogenim lekom, npr. EEG, koji sugeriše poremećaj sa napadima, neurološka pojava povezana sa napadom nalik epilepsiji, ili neki poremećaj povezan sa napadima.

Očekuje se da će u budućnosti biti pronađeno mnogo takvih biomarkera koji koriste brojne tehnike detekcije. Namera je da će bilo koji takav marker ili indikator prisustva, ili mogućeg budućeg razvoja poremećaja sa napadima ili epilepsije, moći da se upotrebi u ovom pronalasku za određivanje potrebe za tretman sa kompozicijama i postupcima iz ovog pronalaska.

U nekim realizacijama ovog pronalaska karbamatna jedinjenja, pogodna za upotrebu u realizaciji ovog pronalaska, će se ordinirati ili pojedinačno ili istovremeno sa najmanje jednim ili više drugih jedinjenja ili terapeutskih agenasa, npr. sa drugim antiepiletičkim lekovima, antikonvulzantnim lekovima ili neuroprotektivnim lekovima, ili elektro konvulzivnom terapijom (ECT). U ovim realizacijama, ovaj pronalazak daje kompozicije za tretiranje, prevenciju ili uzvraćanje epileptogeneze.

Kako se ovde koristi, termin "istovremeno ordiniranje" ili "kombinovano ordiniranje" nekog jedinjenja, terapeutskog agensa ili poznatog leka sa jedinjenjem iz ovog pronalaska, označava ordiniranje tog leka i jednog ili više jedinjenja u takvom vremenu da i poznati lek i to jedinjenje imaju terapeutski efekat. U nekim slučajevima ovaj terapeutski efekat je sinergistički. Ovakvo istovremeno ordiniranje može biti paralelno (tj. u isto vreme), prethodno, ili naknadno ordiniranje tog leka, u odnosu na ordiniranje jedinjenja iz ovog pronalaska. Osoba koja je uobičajeno verzirana u stanju tehnike neće imati teškoće da odrediti odgovarajuće vreme, redosled i doze pri ordiniranju određenih lekova i kompozicija iz ovog pronalaska.

Pomenuto jedno ili više jedinjenja ili terapeutskih agenasa, može se izabrati između jedinjenja koja imaju jedno ili više sledećih svojstava: antioksidantno dejstvo, asntagonističko dejstvo receptora NMDA, porast endogene inhibicije GABA, inhibitomo dejstvo na sintazu NO, sposobnost vezivanja gvožđa, npr. helator gvožđa, sposobnost vezivanja kalcijuma, npr. helator Ca(ll), sposobnost vezivanja cinka, npr helator Zn(ll), sposobnost efikasnog blokiranja natrijumovog ili kalcijumovog jonskog kanala, ili da otvara kalijumove ili hloridne jonske kanale u CNS pacijenta, uključujući poznate AED, ili terapeutske agense koji su korisni u tretiranju zloupotrebe supstanci i zavisnosti, uključujući ali bez ograničavanja, metadon, disulfiram, bupropion, antipsihotike, antidepresante, benzodiazepine, buspirone, naloxone ili naltrexone.

U nekim poželjnim realizacijama, jedno ili više drugih jedinjenja ili terapeutskih agenasa antagonizuje receptore NMDA vezivanjem za receptore NMDA (npr., vezivanjem za glicinsko mesto vezivanja na receptorima NMDA) i/ili ovaj agens će pojačati inhibiciju GABA preko smanjivanja glijalne absorpcije GABA.

Pored pomenutih, jedno ili više jedinjenja ili terapeutskih agenasa može predstavljati bilo koji agens za koga se zna da suzbija aktivnost napada, čak iako je poznato da to jedinjenje inhibira epileptogenezu. Ti agensi bi bili, ali bez ogrančavanja, bilo koji efikasni AED ili anti-konvulzant, poznat onom ko je verziran u stanju tehnike, ili koji će biti otkriven u budućnosti, na primer, pogodni agensi su, ali bez ograničavanja, carbamazepine, clobazam, clonazepam, athosuximide, felbamate, gabapentin, lamotigine, levetiracetam, oxacarbazepine, fenobarbital, phenvtoin, pregabalin, primidone, retigabine, falampanel, tiagabine, topiramate, valproate, vigabatrin, zonisamide, benzodiazepini, barbiturati ili sedativni hipnotici.

Definicije

Kako se ovde koristi, termin "epileptogeneza" označava biohemijske, genetske, histološke ili druge strukturne ili funkcionalne procese ili promene, koji čine nervno tkivo, uključujući centralni nervni sistem (CNS), osetljivim na ponovljene, spontane napade. Pored toga, ovaj termin "epileptogeneza" se ovde koristi takođe u širem smislu, da označi promene i procese koji doprinose kliničkoj progresiji, opaženoj kod pacijenata sa epilepsijom ili drugim poremećajem sa napadima, ili analognom povredom nekog srodnog poremećaja, uključujući, ali bez ograničavanja, pogoršanje ili progresiju tog poremećaja i njegovih simptoma, ili razvijanje "farmakorezistentnosti", pri čemu taj poremećaj postaje sve teži za tretiranje, kao rezultat neurobioloških pramena, koje dovode do smanjenja osetljivosii na lek, ili angažovanje u procesu epileptogeneze nervnog tkiva koje nije osetljivo na napad.

Termin "inhibicija epileptogeneze", kako se ovde koristi, odnosi se na prevenciju, usporavanje, ozdravljenje ili uzvraćanje procesa epileptogeneze.

Termin "anti-epileptogeni agens ili lek" (AEGD), kako se ovde koristi, odnosi se na neki agens koji je u stanju da inhibira epielptogenezu, kad se taj agens ordinira pacijentu kome je to neophodno.

Termin "konvulzivni poremećaj", kako se ovde koristi, odnosi se na neki poremećaj u subjektu, zbog koga taj subjekt pati od konvulzija, npr. konvulzija usled epileptičnog napada. Konvulzivni poremećaji su, ali bez ograničavanja, epilepsija i ne-epileptične konvulzije, npr. konvulzije usled ordiniranja tom subjektu nekog konvulzivnog agensa ili toksina.

Kako se ovde koristi, termin "subjekt" ili "pacijent" predstavlja neko humano biće kod koga se još nisu pokazali simptomi epilepsije, ali koje može biti u grupi visokog rizika.

Kako se ovde koristi, termin "subjekt kome je neophodan tretman sa AEGD" obuhvata sve pojedince koji nemaju epilepsiju, ali koji mogu biti u grupi visokog rizika za razvoj napada ili nekog poremećaja povezanog sa napadima, zbog povrede ili traume centralnog nervnog sistema (CNS) ili perifernog nervnog sistema (PNS). Smatra se da je pojedinac ili pacijent pod visokim rizikom za razvoj tih napada ili poremećaja povezanih sa napadima, zbog povrede ili traume CNS ili PNS, zbog toga što postoji neka poznata biohemijska ili genetska predispozicija za epilepsiju ili analogni poremećaj povezan sa napadima, ili zbog toga što je otkriven neki provereni biomarker ili surogatni marker za jedan ili više od tih poremećaja.

Termin "subjekt kome je neophodan tretman sa AEGD" će takođe obuhvatiit pojedince čije kliničko stanje ili prognoza može da izvuče korist od tretmana sa AEGD. To bi obuhvatilo, ali bez ograničavanja, bilo koga pojedinca za koga je već određen visok rizik od razvijanja epilepsije, nekog poremećaja sa napadima ili nekom neurološkom pojavom povezanom sa napadima nalik epileptičnim, ili poremećaja povezanog sa napadima, kako je defmisano gore, usled bilo kog faktora predispozicije. Faktori predispozicije su, ali bez ograničavanja, bilo koja vrsta povrede ili traume CNS ili PNS, infekcije CNS, npr. meningitis ili encefalitis, anoksija, moždani udar, tj. cerebro-vaskularni akcidenti (CVA), autoimune bolesti koje utiču na CNS, npr. lupus, povrede pri rađanju, npr. perinatalna asfiksija, srčani arest, terapeutske ili dijagnostičke vaskularne hirurške procedure, npr. endarterektomija karotide ili cerebralna angiografija, hirurgija srčanog bajpasa, trauma kičmene moždine, hipotenzija, povreda CNS usled embolije, hiper ili hipo perfuzija CNS, hipoksija koja utiče na CNS, poznata genetska predispozicija prema poremećajima z akoje se zna da reaguju na AEGD, prostor koji zauzimaju lezije CNS, tumori mozga, npr. glioblastomi, krvarenje ili hemoragija u ili u okolini CNS, npr. intracerebralno krvarenje ili subduralni hematomi, edemi mozga, febrilne konvulzije, hipotermija, izlaganje toksičnim ili otrovnim agensima, intoksikacija lekom, npr. kokainom, porodična istorija poremećaja sa napadima, istorija statusa epileptikusa, trenutni treman lekovima koji snižavaju prag napada, npr. litijum-karbonat, thorazine ili clozapine, podaci od surogatnih markera ili biomarkera da je pacijentu neophodan tretman sa anti-epileptogenim lekom, npr. skeniranje sa MRI, koje ukazuje na hipokampalnu sklerozu ili drugu patologiju CNS, povišeni sadržaji proizvoda degradacije neurona u serumu.

Kako se ovde koristi, ukoliko se drugačije ne ukaže, termin "epilepsija" će označavati bilo koji poremećaj kod koga subjekt (poželjnno odralso humano biće, dete ili beba) doživljava jedan ili više napada i/ili tremora. Pogodni primeri su, ali bez ograničavanja, epilepsija (uključujući, ali bez ograničavanja, epilepsije povezane sa lokalizacijom, generalizovane epilepsije, epilepsije i sa generalizovanim i sa lokalnim napadima, i slično), napade koji su komplikacija neke bolesti ili stanja (kao što su napadi povezani sa encefalopatijom, fenilketonurijom, juvenilnom Gaucher-ovom bolešću, Lundborg-ovom progresivnom mioklonom epilepsijom, moždanim udarom, traumom glave, stresom, hormonalnim promenama, prilikom odvikavanja od leka, upotrebom ili odvikavanjem od alkohola, gubitkom sna, i slično), i slično. Namera je da se ovaj termin odnosi na kliničke poremećaje, bez obzira na vrstu napada, poreklo napada, progresiju napada ili njihov uzrok ili etiologiju.

Termin "antiepileptički lek" (AED), će se koristiti naizmenično sa terminom "antikonvulzantni agens", a kako se ovde koriste, oba termina se odnose na neki agens koji je u stanju da tretira, inhibira ili sprečava aktivnost napada ili iktogenezu, kada se taj agens ordinira nekom subjektu ili pacijentu.

Kako se ovde koristi, termin "subjekt kome je neophodan tretman sa AED" će obuhvatiti pojedinca za koga se zna da ima bolest epilepsiju ili da ima ponovljene napade ili konvulzije, ili da pokazuje simptome analogne nekom poremećaju, bez obzira na etiologiju tih simptoma.

Kakos e ovde koristi, "halogen" će označavati, hlor, brom .fluor i jod.

Kako se ovde koristi, termin "alkil", bez obzira da li se koristi sam ili kao deo neke supstituentske grupe, obuhvata ravne i račvaste lance. Na primer, alkil radikali su metil, etil, propil, izopropil, butil, izobutil, sek-butil, terc-butil, pentil i slično. Ukoliko se drugačije ne naglasi, "Ci^alkil" označava sastav lanca ugljenika sa 1-4 atoma ugljenika.

Ako je neka određena grupa "supstituisana" (npr. alkil, fenil, aril, heteroalkil, heteroaril), ta grupa može imati jedan ili više supstituenata, poželjno od jedan do pet supstituenata, poželjnije od jedan do tri supstituenta, a najpoželjnije jedan do dva supstituenta, koji se nezavisno biraju sa liste supstituenata.

Pozivajući se na supstituente, termin "nezavisno" označava da ukoliko je jedan od tih supstituenata moguć, da ti supstituenti mogu biti isti ili da se razlikuju jedan od drugog.

Da bi se pružila konciznija definicija, neki od kvantitativnih izraza koji se ovde daju, nisu okvalifikovani sa terminom "oko". Podrazumeva se da ako se termin "oko" koristi eksplicitno ili ne, svaka veličina koja se ovde daje smatra se da se odnosi na aktuelnuu datu vrednost, a takođe označava da se odnosi i na aproksimaciju te date vrednosti, koja se rezumno može predpostaviti od strane onog ko je uobičajeno verziran u stanje tehnike, uključujući aproksimacije usled eksperimentalnih uslova i/ili uslova merenja te date veličine.

Termini "subjekt" ili "pacijent" se ovde koriste naizmenično, a kako se ovde koriste odnose se na humano biće koje je predmet tretmana, opservacije ili eksperimenta.

Kako se ovde koristi, terminom "kompozicija" namera je da se obuhvati proizvod koji sadrži specificirane sastojke u specificiranim količinama, kao i bilo koji proizvod koji proističe direktno ili indirektno, iz kombinacija specificiranih sastojaka u specificiranim količinama.

Ukoliko jedinjenja u skladu sa ovim pronalaskom imaju bar jedan hiralni centar, ona mogu u skladu sa tim da postoje kao enantiomeri. Ukoliko ova jedinjenja poseduju dva hiralna centra, ona mogu postojati još i kao dijastereomeri. Podrazumeva se da su svi ti izomeri i njihove smeše obuhvaćeni obimom ovog pronalaska. Pored toga, neki od kristalnih oblika ovih jedinjenja mogu postojati kao polimorfi, a namera je da su i oni uključeni u ovaj pronalazak. Uz to, neka od jedinjenja mogu formirati solvate sa vodom (tj. hidrate) ili uobičajenim organskim rastvaračima, pa su i ti solvati takođe ubuhvaćeni obimom ovog pronalaska.

Ovaj pronalazak svojim obimom obuhvata prolekove jedinjenja iz ovog pronalaska. Obično ti prolekovi su funkcionalni derivati ovih jedinjenja, koji se lako konvertujuin vivou zahtevana jedinjenja. Tako, u postupcima tretmana iz ovog pronalaska, termin "ordiniranje" će obuhvatiti i tretman raznih opisanih poremećaja sa kompozicijama specifično opisanim , ili sa kompozicijama koje ne moraju biti specifično opisane, ali koje se, posle ordiniranja pacijentu, konvertuju i specificirana jedinjenjain vivo.Konvencionalne procedure za selekciju i dobijanje pogodnih derivata proleka su opisane, na primer, u "Design of Prodrugs", urednik H. Bundgaard, Elsevier, 1985.

Za upotrebu u medicini, soli jedinjenja iz ovog pronalaska se odnose na netoksične "farmaceutski prihvatljive soli". Međutim, i druge soli mogu biti korisne pri dobijanju jedinjenja u skladu sa ovim pronalaskom, ili njihovih farmaceutski prihvatljivih soli. Pogodne farmaceutski prihvatljive soli ovih jedinjenja su kisele adicione soli, koje mogu, na primer, da se formiraju mešanjem rastvora ovog jedinjenja sa rastvorom neke farmaceutski prihvatljive kiseline, kao što su hlorovodonična kiselina, sumporna kiselina, fumarna kiselina, maleinska kiselina, ćilibarna kiselina, sirćetna kiselina, benzoeva kiselina, limunska kiselina, vinska kiselina, ugljenična kiselina ili fosforna kiselina.

Pored toga, ukoliko jedinjenja iz ovog pronalaska poseduju kiselinski ostatak, njihove pogodne farmaceutski prihvatljive soli mogu biti soli alkalnih metala, npr. natrijumove ili kalijumove soli, soli zemnoalkalnih metala, npr., kalcijumove ili magnezijumove soli, i soli formirane sa pogodnim organskim ligandima, npr. kvatreneme amonijumove soli. Dakle, reprezentativne farmaceutski prihvatljive soli su sledeće: acetat, benzensulfonat, benzoat, bikarbonat, bisulfat, bitartarat, borat, bromid, kalcijum-edetat, kamsilat, karbonat, hlorid, klavulanat, citrat, dihidrohlorid, edetat, edisilat, estolat, esilat, fumarat, glukeptat, glukonat, glutamat, glikolilarsanilat, heksilrezorcinat, hidrabamin, hidrobromid, hidrohlorid, hidroksinaftoat, jodid, izotionat, laktat, laktobionat, laurat, malat, maleat, mandelat, mezilat, metilbromid, metilnitrat, metilsulfat, mukat, napsilat, nitrat, amonijumova so N-metilglukamina, oleat, pamoat (embonat), palmitat, pantotenat, fosfat/difosfat, poligalakturonat, salicilat, stearat, sulfat, subacetat, sukcinat, tanat, tartarat, teoklat, tozilat, trietiljodid i valerat.

Reprezentativne kiseline i baze koje se mogu koristiti pri dobijanju farmaceutski prihvatljivih soli su kao što sledi: kiseline su, sirćetna kiselina, 2,2-dihlorosirćetna kiselina, acilovane aminokiseline, adipinska kiselina, alginska kiselina, askorbinska kiselina, L-asparaginska kiselina, benzensulfonska kiselina, benzoeva kiselina, 4-acetamidobenzoeva kiselina, (+)-kamfoma kiselina, kamforsurfonska kiselina, (+)-(1S)-kamfor-10-sulfonska kiselina, kaprinska kiselina, kaproinska kiselina, kaprilna kiselina, cinaminska kiselina, limunska kiselina, ciklaminska kiselina, dodecilsulfonska kiselina, etan-1,2-disulfonska kiselina, etansulfonska kiselina, 2-hidroksi-etansulfonska kiselina, mravlja kiselina, fumama kiselina, galaktarinska kiselina, gentisinska kiselina, glukoheptonska kiselina, D-glukonska kiselina, D-glukuronska kiselina, L-glutaminska kiselina, a-okso-giutama kiselina, glikolna kiselina, hipuma kiselina, bromovodonična kiselina, hlorovodonična kiselina, (+)-L-mlečna kiselina, (±).DL-mlečna kiselina, laktobbnska kiselina, maleinska kiselina, (-)-L-jabučna kiselina, malonska kiselina, (±). DL.bademova kiselina, metansuilfonska kiselina, naftalin-2-sulfonska kiselina, naftalin-1,5-disulfonska kiselina, 1-hidroksi-2-naftoinska kiselina, nikotinska kiselina, azotnakiselina, oleinska kiselina, orotinska kiselina, oksalna kiselina, palmitinska kiselina, pamoinska kiselina, fosforna kiselina, L-piroglutaminska kiselina, salicilna kiselina, 4-amino-salicilna kiselina, sebainska kiselina, stearinska kiselina, ćilibama kiselina, sumporna kiselina, taninska kiselina, (+)-L-vinska kiselina, tiocijanska kiselina, p-toluensulfonska kiselina i undecilenska kiselina; a baze su amonijak, L-arginin, benetamin, benzatin, kalcijum-hidroksid, holin, deanol, dietanolamin, dietilamin, 2-(dietilamino)-etanol, etanolamin, etilendiamin, N-metil-glukamin, hidrabamin, 1H-imidazol, L-lizin, magnezijum-hidroksid, 4-(2-hidroksietil)-morfolin, piperazin, kalijum-hidroksid, 1-(2-hidroksietil)-pirolidin, sekundarni amin, natrijum-hidroksid, trietanolamin, trometanim i cink-hidroksid.

Termin "tretiranje" ili "tretman", kako se ovde koristi, odnosi se na delovanja koja izazivaju bilo koji nagoveštaj uspeha u prevenciji ili ublažavanju neke povrede, patologije, simptoma ili stanja, uključujući bilo koje objektivne ili subjektivne parametre, kao što su popuštanje, remisija, nestajanje simptoma ili činjenje da povreda, patologija ili stanje postanu podnošljiviji za pacijenta; usporavanje brzine degenerisanja ili opadanja, činjenje da konačni čin degeneracije bude manje onesposobljavajući, ili poboljšavanje fizičkog ili mentalnog osećanja subjekta.

Dakle, termin "tretman" ili "tretirati" namenjen je da obuhvati bilo kakvo delovanje koje poboljšava, sprečava, uzvraća, usporava ili inhibira patološki proces epileptogeneze, kako je taj termin definisan i kako se ovde koristi. Tretman ili ublažavanje simptoma se može zasnivati na objektivnim i subjektivnim parametrima, uključujući rezultate fizičkog ispitivanja, neurološkog ispitivanja i/ili psihijatrijske ocene.

U skladu sa tim, termin "tretiranje" ili "tretman" obuhvata ordiniranje jedinjenja ili agenasa iz ovog pronalaska za tretiranje, prevenciju, uzvraćanje, usporavanje ili inhibiciju procesa epileptogeneze.

Termin "terapeutski efekat", kako se ovde koristi, odnosi se na tretman, inhibiciju, popuštanje, uzvraćanje ili prevenciju epileptogeneze, efekata ili simptoma epileptogeneze, ili sporednih efekata epileptogeneze kod nekog subjekta.

Termini "terapeutski efikasna količina" ili "terapeutski efikasna doza", koriste se naizmenično, i kako se ovde koriste, označavaju dovoljnu količinu ili dozu jednog ili više jedinjenja ili kompozicija iz ovog pronalaska za izazivanje terapeutskog efekta, kako je definisan gore, kod nekog subjekta ili pacijenta kome je neophodan tretman, inhibicija, usporavanje, uzvraćanje ili prevencija epileptogeneze, efekata ili simptoma epileptogeneze, ili spoednih efekata epileptogeneze. Opseg ili doza, koji se zahtevaju za različite terapeutske efekte, se razlikuju u skladu sa karakteristikama subjekta ili pacijenta i tačnom prirodom stanja koje treba da se tretira.

Termin "oblik farmaceutske doze", kako se taj termin ovde koristi, će se odnositi na oblik jednog ili više jedinjenja ili kompozicija iz ovog pronalaska, zajedno sa farmaceutski prihvatljivim ekscipijentima, za dobijanje formulacije pogodne za ordiniranje subjektu. Ovaj oblik se može prilagoditi ordiniranju bilo kojim odgovarajućim putem, uključujući, ali bez ograničavanja, oralni i sa neposrednim i sa odloženim oslobađanje, intravenozni (IV), transdermalni, intramuskularni, intraventirkulami, ili nazalni, a mogu da ga čine tablete, pilule, kapsule, polučvrste formulacije, prahovi, formulacije sa uzdržanim oslobađanjem, rastvori, suspenzije, sirupi, eliksiri, aerosoli, ili bilo koje druge odgovarajuće kompozicije.

Režimi doziranja

Da bi se ispunio ovaj zahtev, jedinjenja ili kompozicije iz ovog pronalaska se moraju koristiti u korektnoj terapeutski efikasnoj količini, ili dozi, kao što se opisuje u nastavku.

Shema doziranja i efikasne količine za njenu upotrebu, tj. doziranje ili režim doziranja, će zavisiti od brojnih faktora, uključujući tačnu prirodu bolesti ili povrede, fizičko stanje pacijenta, masu, starost i slično. Prilikom izračunavanja režima doziranja za nekog pacijenta u obzir se takođe uzima i način ordiniranja.

Opseg doza za koji se očekuje da će biti efikasan u izazivanju anti-epiletogenog efekta kod humanih bića u ozbiljnim i akutnim kliničkim situacijama, koje su analogne modelu litijum-pilokarpin kod pacova, u Primenj 2, određuju se poređenjem poznatih efikasnih doza i sadržaja u krvi kod pacova i humanih bića.

Kod humanih bića, poznato je da je farmakokinetika jednog ili više jedinjenja iz ovog pronalaska, a koje se odnosi naTestirano jedinjenje (TJ), tj. na Formulu 7, linearna nakon jednog i ponovljenog oralnog odiniranja zdravim odraslim ljudima.

Sadržaji u krvi humanih bića

U ispitivanjima toksikologije na humanim bićima, oralno ordiniranje Testiranog jedinjenja sa raznim dozama, tokom 7 dana, izazvalo je sledeće vrednosti Cmax i AUC (0-24): 1) Pri 100 mg b.i.d. (200 mg za 24 h, ili 2,85 mg/kg/dan, za humano biće od 70 kg) vrednost Cm« je bila 3,6 ug/mL, a AUC je bila 42,2 ug/h/mL; 2) Pri 250 mg b.i.d. (500 mg za 24 h, ili 7,14 mg/kg/dan, za humano biće od 70 kg) vrednost Cmaxje bila 8,2 ug/mL, a AUC je bila 102,3 ug/h/mL; 3) Pri 500 mg b.i.d. (1000 mg za 24 h, ili 14,28 mg/kg/dan, za humano biće od 70 kg) vrednost Cmaxje bila 17,2 ug/mL, a AUC je bila 204,1 ug/h/mL; 4) Pri 750 mg b.i.d. (1500 mg za 24 h, ili 21,4 mg/kg/dan, za humano biće od 70 kg) vrednost Cmaxje bila 28,2 ug/mL, a AUC je bila 322,7 ug/h/mL.

Sadržaji u krvi pacova

U ispitivanjima toksikologije na pacovima, oralno ordiniranje Testiranog jedinjenja (TJ) tokom 8 dana, izazvalo je sledeće vrednosti Cmax i AUC: 1) Sa 30 mg/kg/dan, vrednost C^je bila 9,33 ug/mL, a AUC je bila 97,32 ug/h/mL; 2) Sa 100 mg/kg/dan, vrednost Cmaxje bila 20,63 ug/mL, a AUC je bila 230,33 ug/h/mL; 3) Sa 300 mg/kg/dan, vrednost Cmaxje bila 70,34 ug/mL, a AUC je bila 525,95 ug/h/mL.

Doze testirane na pacovima za anti-epileptogene efekte u Primeru 2, kretale su se od 30 mg/kg/dan, pa do 120 mg/kg/dan. Najniža testirana doza u ovom Primeru, tj. 30 mg/kg/dan, izazvala je neke merljive zaštitne efekte, dok je najniža doza testirana u Primeru 1, koja je bila 10 mg/kg/dan, izazvala minimalne ili nikave zaštitne efekte (videti Primere 1 i 2, u nastavku). Kod pacova, doze od 30 mg/kg/dan Testiranog jedinjenja (TJ) očekivalo se da izazovu sadržaje u krvi, za Cmaxod 9,33 ug/mL i AUC od 97,32 ug/h/mL. Kod humanih bića, ovi sadržaji u krvi se očekuju od doza od oko 500 mg/dan do oko 600 mg/dan, ili od oko 7,1 do oko 8,6 mg/kg/dan, u humanom biću od 70 kg.

Međutim, u Primerima 1 i 2, zahtevane su relativno visoke doze i sadržaji u krvi, zbog akutnog i vrlo ozbiljnog animalnog modela koji je korišćen, i potrebe da se demonstrira izazivanje dramatičnih i brzih anti-epileptogeni efekata. Takođe, u ovom ozbiljnom i akutnom animalnom modelu jedinjenje je davano posle dešavanja traumatskog događaja ili povrede, tj. izazivanja statusa epileptikusa preko ordiniranja Li-pilokarpina. Ova vrsta modela nakon povrede verovatno je u korelaciji sa analgonim akutnim i ozbiljnim kliničkim situacijama kod humanih pacijenata, uključujući, ali bez ograničavanja, početak lečenja pošto se već odigrala povreda CNS. U ovakvim situacijama očekuje se više doziranje za potreban antiepilogeni efekat, nego što bi verovatno bilo potrebno u slučaju manje aktunih ili ozbiljnih okolnosti, ili u hroničnim situacijama, a naročito ako se ovo lečenje preduzima profilaktički.

U situaciji kada se lečenje koristi profilaktički, u primarnoj prevenciji ili prethodnom tretmanu, zahtevane doze i sadržaji u krvi potrebni da izazovu klinički značajne anti-epileptogene efekte, treba očekivati da budu nešto niže od humanog ekvivalenta doze, od 30 mg/kg/dan, koja je korišćena u Primeru 2.

Kao takve, očekuje se da doze, koje treba da budu terapeutski efikasne u kliničkoj praksi, u većini slučajeva budu manje od onih koje su identifikovane na ozbiljnom animalnom modelu epileptogeneze. Vrednost ED50za Testirano jedinjenje, pri prevenciji napada kod pacova, je od oko 4 mg/kg, pa do oko 30 mg/kg (zavisno od vremena i vrste eksperimenta), tako da minimalna efikasna doza od 30 mg/kg na modelima epileptogeneze kod pacova nije neočekivana. Na osnovu ovih podataka, očekivana antiepileptogeno efikasna doza kod humanih bića bila bi veća od minimalne doze potrebne za antikonvulzantnu efikasnost kod humanih bića. U obrascu primame prevencije, kada se doziranje obavlja znatno pre početka bilo kakve povrede ili patološkog procesa, očekuje se da efikasne doze i sadržaji u krvi kod humanih bića budu nešto niže, nego što je humani ekvialent doze od 30 mg/kg, koja je nađena kao minimalno efikasna na modelu litijum-pilokarpin kod pacova, u Primerima 1 i 2.

Kod humanih pacijenata, u obrascu primame prevencije, gde bi lečenje trebalo da počne pre bilo kakve povrede ili oštećenja humanog nervnog sistema, očekuju se niže granice doze za anti-epileptogene efekte, od oko 400 mg/dan pa do oko 500 mg/dan, ili od oko 5,7 mg/kg/dan, do oko 7,14 mg/kg/dan. U situacijama kada lečenje počinje posle odigravanja povrede, očekuje se da je opseg doze nešto viši, na primer od oko 500 mg/dan, pa do oko 600 mg/dan, ili od oko 7,14 mg/kg/dan, pa do oko 8,6 mg/kg/dan, za humano biće od 70 kg.

Jedinjenja i kompozicije iz ovog pronalaska, teorijski nemaju gornju granicu opsega njihove klinički efikasne doze. Dakle, gornja granica terapeutski efikasnog opsega treba da se odredi maksimalnom količinom koju može da toleriše pacijent. Međutim, maksimalna doza, testirana na pacovima, tj. 120 mg/kg, koja je pokazala vrlo zapažene neuroprotektivne efekte i efekte anti-epilogeneze, koja se očekuje na osnovu gornjih podataka, ima vrednosti Cmax i AUC koje su slične ili ispod onih izazvanih kod humanih bića, sa dozom od 750 mg dvaput na dan (1500 mg/dan, ili približno 21,4 mg/kg/dan). Ova doza se lako toleriše kod humanih bića, pa je maksimalno tolerantna doza znatno viša od ove, kod mnogih pacijenata, možda 2500 do 3000 mg/dan, ili oko 35,7 mg/kg/dan do oko 42,9 mg/kg/dan, za humano biće od 70 kg.

Dakle, farmaceutska jedinjenja i kompozicije iz ovog pronalaska se mogu ordinirati sa dozama od oko 5,7 mg/kg/dan, pa do oko 43,0 mg/kg/dan (400-3000 mg/dan, za humano biće od 70 kg), poželjno od oko 6,4 mg/kg/dan, pa do oko 35,7 mg/kg/dan (450-2500 mg/dan, za humano biće od 70 kg), poželjnije od oko 7,1 mg/kg/dan, pa do oko 28,6 mg/kg/dan (500-2000 mg/dan, za humano biće od 70 kg), ili još poželjnije od oko 7,8 mg/kg/dan, pa do oko 21,4 mg/kg/dan (550-1500 mg/dan, za humano biće od 70 kg), ili najpoželjnije od oko 8,6 mg/kg/dan, pa do oko 17,1 mg/kg/dan (600-1200 mg/dan, za humano biće od 70 kg). Međutim, ove doze mogu da variraju, zavisno od individualnih karakteristika i tolerancije subjekta i od tačne prirode i stanja koje treba da se tretira.

Na osnovu ovog opisa, osoba koja je verzirana u stanju tehnike biće u stanju da bez nepotrebnog eksperimentisanja, uzimajući u obzir tu stručnost, da odredi terapeutski efikasnu dozu ili količinu određenog supstituisanog karbamatnog jedinjenja iz ovog pronalaska za tretiranje epilepsije i izazivanje klinički signifikantnog anti-epileptogenog efekta (videti, npr. Lieberman, "Pharmaceutical Dosage Forms" (Vol. 1-3, 1992); Lloyd, 1999, "The Art, Science and Technology of Pharmaceutical Compounding"; i Pickar, 1999, "Dosage Calculations").

Terepeutski efikasna doza je takođe ona kod koje bilo kakve toksične ili štetne sporedne efekte u kliničkom smislu prevazilaze terapeutski korisni efekti. Treba dalje primetiti da se za svakog pojedinačnog subjekta, specifični režimi doziranja moraju procenjivati i podešavati tokom vremena, u skladu sa individualnim potrebama i profesionalnim sudom osobe koja ordinira ili nadgleda ordiniranje ovih jedinjenja. Očekuje se takođe da kompozicije iz ovog pronalaska treba da se počinju sa niskim ili umerenim dozama, pa da se zatim u toku nekog perioda vremena povećavaju do prave terapeutski efikasne doze i sadržaja u krvi.

Za potrebe tretmana, kompozicije jedinjenja koja se ovde opisuju se mogu ordinirati subjektu kao jedno davanje u obliku bolusa, kontinualnim oslobađanjem tokom nekog produženog vremenskog perioda, ili po nekom protokolu ponovljenog ordiniranja (npr. na svakih sat, dnevno, nedeljno, ponavljanjem protokola ordiniranja). Farmaceutske formulacije iz ovog pronalaska se mogu ordinirati, na primer, jedan ili više puta na dan, tri puta nedeljno, ili na nedelju dana. U jednoj realizaciji ovog pronalaska, farmaceutske formulacije iz ovog pronalaska se ordiniraju oralno jedanput ili dvaput na dan.

U nekim realizacijama, režim tretmana sa jedinjenjima iz ovog pronalaska može da se počne, na primer, pošto je subjekt pretrpeo povredu oštećenja mozga ili neku drugu inicijalnu povredu, pre nego što je epilepsija dijagnostikovana subjektu, npr. pre nego što subjekt ima prvi ili drugi napad. U jednoj realizaciji, subjekt koji se tretira sa jedinjenjem koje ima epileptogeni potencijal, npr. neki psihotropni lek, ili subjekt ima bolest povezanu sa rizikom razvoja epilepsije, npr. autizam, može se otpočeti režim tretmana sa karbamatnim jedinjenjem iz ovog pronalaska.

U još jednoj realizaciji, režim tretmana sa jedinjenjima iz ovog pronalaska se može otpočeti pre dešavanja bilo kakvog oštećenja ili povrede nervnog sistema, ali u vreme kada se takvo oštećenje ili povreda može očekivati, ili je verovatno da će se dogoditi. Na primer, ovakav režim tretmana se može početi pre nego što se subjekt podvrgne nekoj neurohirurškoj proceduri, ili je verovatno da će se dogoditi neki drugi oblik traume glave ili mozga, npr. u borbi, i surovim sportovima ili trkama, kod ponavjanja udaraca, TIA itd.

U nekim realizacijama, karbamatna jedinjenja se mogu ordinirati svakodnevno u određenom periodu vermena (nedelja, mesec, godina), pošto se već dogodila povreda sa oštećenjem mozga, ili inicijalno povređivanje. Vodeći lekar će znati kako da odredi da je karbamatno jedinjenje dostiglo terapeutski efikasni sadržaj, npr. kliničkim ispitivanjem pacijenta, ili merenjem sadržaja leka u krvi ili cerebro-sinalnom fluidu. Onaj ko je verziran u stanju tehnike u stanju je da odredi maksimalno tolerantnu dozu, i uz pomoć fizičkog ispitivanja da odredi prisustvo i ozbiljnost sporedih efekata, kao što je pomućen govor, letargija ili poremećena koordinacija.

U ovom kontekstu, terapeutski efikasna doza biološki aktivnog agensa (ili agenasa) može obuhvatiti ponovljeno diziranje sa režimom produženog tretmana, koji će dati klinički signifikantne rezultate za prevenciju, uzvraćanje, zaustavljanje ili inihibiciju epileptogeneze. Određivanje efikasnih doza u ovom kontekstu se tipično zasniva na ispitivanjima na anmalnom modelu, koja slede klinička ispitivanja na humanim bićima, koja se vode tako da se odrede efikasne doze i protokoli ordiniranja koji signifikantno smanjuju dešavanje ili ozbiljnost izlaganja ciljanim simptomima ili stanjima subjekta. U tom pogledu, pogodne modele predstavljaju, na primer, glodan, pacovi, svinje, mačke, nehumani primati i drugi prihvatljivi subjekti animalnih modela, poznati u stanju tehnike. Alternativno, efikasne doze se mogu odrediti i korišćenjem modelain vitro(npr. imunološki i histopatološki testovi). Korišćenjem ovakvih modela, tipično su potrebna obična izračunavanja i podešavanja za određivanje odgovarajuće koncentracije i doze, koja treba da se ordinira kao terapeutski efikasna količina biološki aktivnog agensa (npr., količine koje su efikasne intranazalno, efikasne transdermalno, efikasne intravenozno ili efikasne intramuskulamo, za ostvarivanje željenog odgovora).

U egzemplarnoj realizaciji ovog pronalaska, oblici jedinične doze ovih jedinjenja se prirpemaju za standardne režime ordiniranja. Na taj način,kompozicija se može izdeliti na manje doze, prema uputstvu lekara. Na primer, jedinične doze se mogu pripremiti kao pakovani prahovi, fiole ili ampule, a poželjne su u obliku kapsule ili tablete.

Aktivno jedinjenje koje je prisutno u ovim jediničnim oblicima doziranja ove kompozicije mogu biti prisutni u količini, na primer, od oko 25 mg, pa do oko 800 mg, ili poželjno u obliku jedinične doze koja sadrži oko 50, 100, 200, 250, 400, 450, 500 i 600 mg jednog ili više aktivnih karbamatnih jedinjenja iz ovog pronalaska, za jedno ili više ordiniranja tokom dana, u skladu sa odgovarajućom potrebom pacijenta.

Karbamatna jedinjenja kao farmaceutski proizvodi

Ovaj pronalazak daje smeše enantiomera i izolovane enantiomere Formule 1 i/ili Formule 2, kao farmaceutske proizvode. Ova karbamatna jedinjenja se formulišu kao farmaceutski proizvodi za tretiranje epileptogeneze.

Farmaceutske kompozicije

Ovaj pronalazak sadrži još i farmaceutske kompozicije koje sadrže jedno ili više jedinjenja Formule 1 ili Formule 2, sa nekim farmaceutski prihvatljivim nosačem.

Farmaceutske kompozicije koje kao aktivni sastojak sadrže jedno ili više jedinjenja iz ovog pronalaska, koja su opisana ovde, mogu se dobiti intimnim mešanjem jednog ili više ovih jedinjenja sa nekim farmaceutskim nosačem, u skladu sa konvencionalnim tehnikama farmaceutskog mešanja. Ovaj nosač može biti u raznovrsnim oblicima, zavisno od željenog puta ordiniranja (npr. oralni, parenteralni). Tako, za tečne oralne preparate, kao što su suspenzije, eliksiri i rastvori, pogodni nosači i aditivi obuhvataju vodu, glikole, ulja, alkohole, agense za aromatizovanje, prezervative, stabilizatore, agense za bojenje i slično; a za čvrste oralne preparate, kao što su prahovi, kapsule i tablete, pogodni nosači i aditivi su škrobovi, šećeri, razblaživači, agensi za granulaciju, lubrikanti, veziva, agensi za dezintegraciju i slično. Čvrsti oralni preparati mogu takođe biti obloženi se supstancama kao što su šećeri, ili da budu enterički obloženi, tako da modulišu glavno mesto a<p>sorpcije. Za parenteralno ordiniranje, nosač se obično sastoji od sterilne vode i drugih sastojaka, koji se mogu dodavati da se poveća rastvorljivost ili očuvanje. Injektibilne suspenzije ili rastvori se mogu takođe dobiti korišćenjem vodenih nosača, zajedno sa odgovarajućim aditivima.

Za pripremanje farmaceutskih kompozicija iz ovog pronalaska, jedno ili više jedinjenja iz ovog pronalaska, kao aktivni sastojak, intimno se pomeša sa nekim farmacutskim nosačem, u skladu sa konvencionalnim tehnikama farmaceutskog mešanja, a ovaj nosač može imati brojne oblike, zavisno od oblika preparata koji se želi za ordiniranje, npr. oralno ili parenteralno, kao što je intramuskuiarno. Prilikom dobijanja kompozicija u obliku za oralno doziranje, može se koristiti bilo koji od uobičajenih farmaceutskih medijuma. Tako, za tečne oralne preparate, kao što su na primer, suspenzije, eliksiri i rastvori, pogodni nosači i aditivi su voda, glikoli, ulja, alkoholi, agensi za aromatizovanje, prezervativi, agensi za bojenje i slično; za čvrste oralne preparate, kao što su na primer, prahovi, kapsule, kaplete, gelkapsule i tablete, pogodni nosači i aditivi su škrobovi, šećeri, razblaživači, agensi za granulaciju, lubrikanti, veziva, agensi za dezintegraciju i slično. Zbog lakoće njihovog ordiniranja, tablete i kasule predstavljaju najpogodniji oralni oblik jedinične doze, a u tom slučaju očigledno je da se koriste čvrsti farmaceutski nosači.

Ukoliko se želi, tablete mogu biti standardnim tehnikama obložene šećerom ili enteričkom oblogom. Za parenteralnu upotrebu nosač će obično sadržati sterilnu vodu, pored ostalih sastojaka, koji se, na primer, mogu dodati u svrhu kao što je povećanje rastvorijivosti, ili za održavanje. Takođe, mogu da se primene injektibilne suspenzije, u kom slučaju se mogu koristiti odgovarajućii tečni nosači, agensi za suspendovanje i slično.

Ove farmaceutske formulacije će sadržati po jediničnoj dozi, npr. tableti, kapsuli, prahu, injekciji, kašičici i slično, količinu aktivnog sastojka koja je neophodna za oslobađanje efikasne doze, kao što je opisana gore. Ove farmaceutske kompozicije će sadržati, po jediničnj dozi, npr. tableti, kapsuli, prahu, injekciji, supozitoriji, kašičici i slično, od oko 10 mg do oko 1000 mg jednog ili više jedinjenja Formule 1 ili Formule 2, a poželjna jedinična doza je od oko 25 mg do oko 800 mg, poželjnije jedinične doze su oko 50 mg, 100 mg, 250 mg, 400 mg, 450 mg, 500 mg i 600 mg.

Farmaceutske kompozicije se mogu ordinirati sa dozama od oko 5,7 mg/kg/dan do oko 43,0 mg/kg/dan (400-3000 mg/dan, za humano biće od 70 kg), poželjno od oko 6,4 mg/kg/dan do oko 35,7 mg/kg/dan (450-2500 mg/dan, za humano biće od 70 kg), poželjnije od oko 7,1 mg/kg/dan do oko 28,6 mg/kg/dan (500-2000 mg/dan, za humano biće od 70 kg), ili još poželjnije od oko 7,9 mg/kg/dan do oko 21,4 mg/kg/dan (550-1500 mg/dan, za humano biće od 70 kg), ili najpoželjnije od oko 8,6 mg/kg/dan do oko 17,1 mg/kg/dan (600-1200 mg/dan, za humano biće od 70 kg). Međutim, ove doze mogu da variraju zavisno od zahteva pacijenta, ozbiljnosti stanja koje se tretira i jedinjenja koje se koristi.

Pogodno je da se jedinjenja iz ovog pronalaska mogu ordinirati u jednoj dozi na dan, ili da se ukupna dnevna doza može ordinirati u razdeljenim dozama, dva, tri ili četiri puta na dan.Pored toga, jedinjenja iz ovog pronalaska se mogu ordinirati u intranazalnom obliku, površinskom upotrebom u pogodnom intranazalnom tečnom nosaču, ili transdermalno preko flastera za kožu, što je dobro poznato onima koji su uobičajeno verzirani u stanju tehnike. Da bi se ordinirala u obliku transdermalnog sistema za oslobađanje, ordiniranje doze će, naravno, biti kontinualno, a ne prekidano nekim režimom doziranja.

Poželjno je da su ove kompozicije u oblicima jedinične doze, kao što su tablete, pilule, kapsule, prahovi, granule, sterilni parenteralni ratvori ili suspenzije, odmereni sprejovi aerosola ili tečnosti, kapi, ampule, uređaji za samoinjektiranje ili supozitorije; za oralno, parenteralno, intranazalno, sublingvalno ili rektalno ordiniranje, ili za ordiniranje inhalacijom ili ušmrkavanjem. Alternativno, ova kompozicija se može dati u obliku koji je pogodan za ordiniranje jedanput nedeljno ili jedanput mesečno; na primer, kao neka nerastvorna so aktivnog jedinjenja, kao što je dekanoatna so, koja se može prilagoditi tako da obezbedi depo preparat za intramuskularnu injekciju. Za dobijanje čvrstih kompozicija, kao što su tablete, glavni aktivni sastojak se meša sa farmaceutskim nosačem, npr. konvencionalnim sastojcima za tablete, kao što su kukuruzni škrob, laktoza, saharoza, sorbitol, talk, sterainska kiselina, magnezijum-stearat, dikalcijum-fosfat ili gume i drugi farmaceutski razblaživači, npr. voda, da se formira kompozicija čvrste prethodne formulacije, koja sadrži homogenu smešu jedinjenja iz ovog pronalaska, ili njegove farmaceutski prihvatljive soli. Kada se pominju kao homogene kompozicije ove prethodne formulacije, to znači da je aktivni sastojak ravnomerno dispergovan kroz tu kompoziciju, tako da se ta kompozicija može lako izdeliti na jednako efikasne oblike za doziranje, kao što su tablete, pilule i kapsule. Ova kompozicija prethodne formulacije se zatim izdeli u oblike jedinične doze gore opisanih vrsta, koje sadrže od 25,0 mg do oko 800 mg aktivnog sastojka iz ovog pronalaska. Tablete ili pilule ove nove kompozicije se mogu obložiti ili na drugi način obraditi, tako da daju oblik za doziranje koji ima pogodnost produženog delovanja. Na primer, tableta ili pilula može sadržati neku unutrašnju dozu i komponentu neke spoljašnje doze, pri čemu je ova poslednja u obliku obloge preko prethodne. Ove dve komponente mogu biti razdvojene enteričkim slojem, koji suži kao otpor dezintegraciji u stomaku i dozvoljava unutrašnjoj komponenti da prođe nedirnuta u dvanaestopalačno crevo, ili da se oslobađa sa zadrškom. Za ove enteričke slojeve ili obloge mogu se koristiti razni materijali, a ti materijali su brojne polimeme kiseline, kao i materijali kao što su šelak, cetil alkohol i celuloza-acetat.

Tečni oblici u koje se mogu ugraditi kompozicije iz ovog pronalaska za oralno ordiniranje ili injekcijama, su vodeni rastvori, pogodno aromatizovani sirupi, suspenzije u vodi ili ulju i aromatizovane emulzije sa jestivim uljima, kao što je ulje pamučnih semenki, susamovo ulje, kokosovo ulje i kikirikijevo ulje, zatim kao eliksiri i slični farmaceutski tečni nosači. Pogodni agensi za dispergovanje ili suspendovanje u vodenim suspenzijama su sintetske i prirodne gume, kao što su tragakant, akacija, alginat, dekstran, natrijum-karboksimetilceluloza, metilceluloza, polivinilpirolidon ili želatin.

Na primer, za oralno ordiniranje u obliku tablete ili kapsule, komponenta aktivnog leka se može kombinovati sa nekim oralnim, netoksičnim farmaceutski prihvatljivim inertnim nosačem, kao što je etanol, glicerin, voda i slično. Pored toga, ukoliko se želi ili je neophodno, u ovu smešu se mogu ugraditi pogodna veziva, lubrikanti, agensi za dezintegraciju i agensi za bojenje. Pogodna veziva su, ali bez ograničavanja, škrob, želatin, prirodni šećeri, kao što je glukoza ili beta-laktoza, kukuruzni zaslađivač, prirodne i sintetske gume, kao što su akacija, tragakant ili natrijum-oleat, natrijum-stearat, magnezijum-stearat, natrijum-benzoat, natrijum-acetat, i slično. Dezintegranti su, ali bez ograničavanja, škrob, metilceluloza, agar, bentonit, ksantan guma i slično.

Tečni oblici su u pogodno aromatizovanim agensima za suspendovanje ili dispergovanje, kao što su sintetske i prirodne gume, na primer, tragakant, akacija, metilceluloza i slično. Za parenteralno ordiniranje poželjne su sterilne suspenzije i rastvori. Izotonični preparati, koji obično sadrže pogodne prezervative, koriste se kada je poželjno intravenoznio ordiniranje.

Optimalne doze koje treba da se ordiniraju mogu lako odrediti oni koji su verzirani u stanju tehnike, a variraće sa određenim jedinjenjem koje se koristi, načinom ordiniranja, jačinom preparata, načinom ordiniranja i napredovanjem stanja bolesti. Pored toga, faktori koji su povezani sa određenim pacijentom koji treba da se tretira, uključujući starost, masu, ishranu pacijenta i vreme ordiniranja, imaju za rezultat potrebu za podešavanjem doziranja.

Onaj ko je verziran u stanje tehnike shvata da testoviin vivoiin vitro,koji koriste poznate i opšte prihvaćene modele ćelija i/ili životinja, omogućavaju predviđanja sposobnosti testiranog jedinjenja za tretiranje ili prevenciju datog poremećaja.

Onaj ko je verziran u stanju tehnike shvata još da klinički testovi na humanim bićima, uključujući prve humane testove, opsege doze i testove efikasnosti, su na zdravim pacijentima i/ili onima koji pate od datog poremećaja, a mogu se obaviti u skladu sa postupcima koji su poznati u kliničkom i medicinskom stanju tehnike.

Obično, karbamatna jedinjenja iz ovog pronalaska se mogu ordinirati kao farmaceutske kompozicije bilo kojim poznatim postupkom u stanju tehnike ordiniranja terapeutskih lekova, uključujući oralno, bukalno, površinsko, sistemsko (npr. transdenmalno, intranazalno ili pomoću supozitorija) ili parenteralno (npr. intramuskularna, subkutana ili intravenozna injekcija). Ordiniranje ovih jedinjenja direktno u nervni sistem može obuhvatiti, na primer, ordiniranje intracerebralnim, intraventirkularnim, intracerebroventrikulamim, intratekalnim, intracistemalnim, intrasipnalnim ili peri-spinalnim putevima ordiniranja, oslobađanjem preko intrakranijalni ili intravertrebralnih igli ili katetera, sa ili bez pumpi.

Kompozicije koje su obliku tableta, pilula, kapsula, polučvrstih preparata, prahova, formulacija za uzdržano oslobađanje, rastvora, suspenzija, emulzija, sirupa, eliksira, aerosola, ili nekih drugih odgovarajućih kompozicija, sadrže najmanje jedno jedinjenje iz ovog pronalaska u kombinaciji sa najmanje jednim farmaceutski prihvatljivim ekscipijentom. Pogodni ekscipijenti su dobro poznati osobi koja je verzirana u stanju tehnike, a oni i postupci fonmulisanja tih kompozicija se mogu naći u standardnim refrencama, kao što su Alfonso A.R., "Remington's Pharmaceutical Sciences", 17-to izdanje, Mack Publishing Companv, Easton, PA, 1985, čiji je opis ovde priključen u celini i za sve potrebe, kroz ovaj citat. Pogodni tečni nosači, posebno za injektibilne rastvore, su voda, slani rastvor u vodi, rastvor dekstroze u vodi i glikoli.

Karbamatna jedinjenja se mogu dati i kao suspenzije u vodi. Suspenzije u vodi iz ovog pronalaska mogu sadržati neko karbamatno jedinjenje pomešano sa ekscipijentima koji su pogodni za proizvodnju suspenzije u vodi. Ti ekscipijenti su, na primer, neki agens za suspendovanje, kao što je natrijum-karboksimetilceluloza, metilceluloza, hidroksipropilmetilceluloza, natrijum-alginat, polivinilpirolidon, gruma tragakant i guma akacija, i agensi za dispergovanje ili kvašenje, kao što su fosfatid koji se nalazi u prirodi (tj. lecitin), proizvod kondenzacije etilenoksida sa nekom masnom kiselinom (npr. polioksietilenstearat), proizvod kondenzacije etilenoksida sa nekim alifatičnim alkoholom dugačkog lanca (npr. heptadekaetilen-oksicetanol), proizvod kondenzacije etilenoksida i nekog delimičnog estra izvedenog iz masne kiseline i heksitola (npr. polioksietilen-sorbitol mono-oleat), ili proizvod kondenzacije etilenoksida i nekog delimičnog estra izvedenog iz masne kiseline i heksitol anhidrida (npr. polioksietilensorbitan mono-oleat).

Suspenzija u vodi može takođe da sadrži jedan ili više prezervativa, kao što su etil- ili n-propil p-hidroksibenzoat, jedan ili više agenasa za bojenje, jedan ili više agenasa za aromatizovanje i jedan ili više agenasa za zaslađivanje, kao što su saharoza, aspartam ili saharin. Formulacije se mogu podesiti u pogledu osmolamosti.

Suspenzije u ulju, koje se koriste u ovim postupcioma, mogu se formulisati suspendovanjem nekog karbamatnog jedinjenja u nekom biljnom ulju, kao što je kikirikijevo ulje, maslinovo ulje ili kokosovo ulje, ili u nekom mineralnom ulju, kao što je tečni parafin, ili u smeši ovih. Suspenzija u ulju može sadržati agens za zgušnjavanje, kao što je pčelinji vosak, tvrdi parafin ili cetil alkohol. Agensi za zaslađivanje se mogu dodavati u oralne preparate da se obezbedi prihvatljiv ukus, kao što su glicerin, sorbitol ili saharoza. Ove formulacije se mogu održavati dodatkom nekog antioksidanta, kao što je askorbinska kiselina. Primeri injektibilnog uljanog tečnog nosača mogu se naći u Minto, J.,Pharmacol. Exp. Ther.281., 93-122 (1997). Farmaceutske formulacije iz ovog pronalaska mogu takođe biti u obliku emulzija ulja u vodi. Ova uljna faza može biti neko biljno ulje ili neko mineralno ulje, opisano gore, ili smeša ovih.

Pogodni agensi za emulgovanje su gume koje se nalaze u prirodi, kao što je guma akacija i guma tragakant, fosfatidi koji se nalaze u prirodi, kao što je lecitin iz soje, estri ili delimični estri, izvedeni iz masnih kiselina i anhidrida heksitola, kao što je sorbitan mono-oleat, i proizvodi kondenzacije ovih delimičnih estara sa etilenoksidom, kao što je polioksietilensorbitan mono-oleat. Ovakva emulzija može takođe da sadrži agense za zaslađivanje i agense za aromatizovanje, kao što je to slučaj u formulaciji sirupa i eliksira. Te formualcije mogu takođe sadržati agens za smirivanje, prezervativ ili agens za bojenje.

Izabrano jedinjenje, samo ili u kombinaciji sa drugim pogodnim komponentama, može se prirpemati u formulacijama aerosola (tj. može se "nebulizovati") za ordiniranje inhalacijom. Formulacije aerosola se mogu staviti pod pritisak nekog prihvatljivog propelanta, kao što su dihlorodifluorometan, propan, azot i slično.

Formulacije iz ovog pronalaska koje su pogodne za parenteralno ordiniranje, kao što je na primer, intraartikularno (u zglobove), intravenozno, intramuskularno, intradermalno, intraperitonealno, intraventrikulamo i subkutano, mogu biti u vodenoj ili nevodenoj sredini, izotonični sterilni rastvori za injekcije, koji mogu sadržati antioksidante, pufere, bakteriostate i rastvorene supstance koje formulaciju čine izotoničnom sa krvlju primaoca kome su namenjene, kao i vodene i nevodene sterilne suspenzije, koje mogu sadržati agense za suspendovanje, soluibilizatore, agense za zgušnjavanje, stabilizatore i prezervative. Među prihvatljivim tečnim nosačima i rastvaračima koji se mogu koristiti, su voda i Ringer-ov rastvor, izotonični natrjum-hlorid. Pored toga, pogodno se mogu koristiti sterilna fiksirana ulja kao rastvarač ili medijum za suspendovanje. U tu svrhu, može se upotrebiti bilo koje po ukusu prihvatljivo fiksirano ulje, uključujući sintetske mono- i digliceride. Pored toga, za dobijanje injektibilnih formulacija, mogu se koristiti i masne kiseline, kao što je oleinska kiselina. Ovi rastvori su sterilni i obično bez nepoželjnih materija.

Ukoliko su ova jedinjenja dovoljno rastvorna, ona se mogu direktno rastvoriti u normalnom slanom rastvoru, sa ili bez upotrebe pogodnih organskih rastvarača, kao što su propilenglikol ili polietilenglikol. Disperzije fino usitnjenih jedinjenja sa mogu napraviti u škrobu u vodi, ili u rastvoru karboksimetilceluloze, ili u pogodnom ulju, kao što je kikirikijevo ulje. Ove formulacije se mogu sterilisati dobro poznatim konvencionalnim tehnikama. Ove formulacije mogu da sadrže i farmaceutski prihvatljive pomoćne supstance, po potrebi da se aproksimiraju fiziološki uslovi, kao što je podešavanje pH sa agensima za puferovanje, agensi za podešavanje toksičnosti, zatim npr. natrijum-acetat, natrijum-hlorid, kalijum-hlorid, kalcijum-hlorid, natrijum-laktat i slično.

Koncentracija karbamatnog jedinjenja u ovim formulacijama može široko da varira, a izabire se prvenstveno na osnovu zapremina fluida, viskoznosti, telesne mase i slično, u skladu sa posmatranim odabranim načinom ordiniranja i potrebama pacijenta. Za IV ordiniranjeformulacija može biti sterilni injektibilni preparat, kao što je sterilna injektibilna suspenzija u vodi ili u ulju. Ova suspenzija se može formulisati u skladu sa poznatim stanjem tehnike, korišćenjem pogodnih agenasa za dispergovanje ili kvašenje, i agenasa za suspendovanje. Ovaj sterilni injektibilni preparat može takođe predstavljati sterilni injektibilni rastvor ili suspenzija u netoksičnom parenteralno prihvatljivom razblaživaču ili rastvaraču, kao što je rastvor 1,3-butandiola.

Ove formulacije se mogu dobiti kao jedinične doze ili višestruke doze u zaptivenim kontejnerima, kao što su ampule ili fiole. Injekcioni rastvori i suspenzije se mogu dobiti iz sterilnih prahova, granula i tableta prethodno pomenutih vrsta.

Karbamatno jedinjenje pogodno za upotrebu u realizaciji ovog pronalaska poželjno je da se ordinira oralno. Količina jedinjenja iz ovog pronalaska u toj kompoziciji može varirati, zavisno od vrste kompozicije, veličine jedinične doze, vrste ekscipijenata i drugih faktora, koji su dobro poznati onima koji su uobičajeno verzirani u stanju tehnike. Obično, konačna koncentracija sadrži, na primer, od 1,0 mas%, pa do 90 mas% karbamatnog jedinjenja, poželjno od 10 mas% do 75 mas%, dok ostatak čini ekscipijent ili ekscipijenti.

Farmaceutske formulacije za oralno ordiniranje se mogu formulisati upotrebom farmaceutski prihvatljivih nosača, koji su dobro poznati u stanju tehnike, u dozama pogodnim za oralno ordiniranje. Ti nosači omogućavaju da se farmaceutska formulacija formuliše u oblike jedinične doze, kao što su tablete, pilule, prah, dražeje, kapsule, tečnosti, pastile, gelovi, sirupi, guste suspenzije, obične suspenzije itd., koji su pacijentu pogodni za oralno uzimanje.

Formulacije koje su pogodne za oralno ordiniranje mogu se sastojati od: (a) tečnih rastvora, kao što je efikasna količina pakovane nukleinske kiseline suspendovane u nekim razblaživačima, kao što je voda, slani rastvor ili PEG 400; (b) kapsule, sakete ili tablete, od kojih svaka sadrži unapred određenu količinu aktivnog sastojka, kao što su tečnosti, čvrste supstance, granule ili želatin; (c) supenzije u odgovarajućoj tečnosti; i (d) pogodne emulzije.

Farmaceutski preparati za oralnu upotrebu mogu se dobiti kombinovanjem jedinjenja iz ovog pronalaska sa nekim čvrstim eksipijentom, opcionim mlevenjem dobijene smeše, pa, posle dodavanja pogodnih dodatnih jedinjenja, procesuiranjem ove smeše granula, ukoliko se to želi, da bi se dobila jezgra tableta ili držeja. Pogodni čvrsti ekscipijenti su punioci kao što su ugljeni hidrati i proteini, a to su, ali bez ograničavanja, šećeri, uključujući laktozu, saharozu, manitol ili sorbitol; škrob iz kukuruza, pšenice, pirinča, krompira ili drugih biljaka; celuloza, kao što je metilceluloza, hidroksimetilceluloza, hidroksipropilmetilceluloza ili natrijum-karboksimetilceluloza; i gume, uključujući arabiku i tragakant; a isto tako i proteini, kao što su želatin i kolagen.

Ukoliko se želi, mogu se dodati agensi za dezintegraciju ili solubilizaciju, kao što su umreženi polivinilpirolidon, agar, alginska kiselina ili njene soli, kao što je natrijum-alginat. Forme tablete mogu sadržati jedan ili više između laktoze, saharoze, manitola, sorbitola, kalcijum-fosfata, kukuruznog škroba, škroba iz krompira, mikrokristalne celuloze, želatina, koloidnog silicijum-dioksida, talka, magnezijum-stearata, stearinske kiseline i drugih ekscipijenata, koloranata, punioca, veziva, razblaživača, agenasa za puferovanje, agenasa za vlaženje, prezervativa, agenasa za aromatizovanje, boja, dezintegranata i farmacutski kompatibilnih nosača.

Oblici hostije mogu sadržati aktivni sastojak u nekoj aromi, npr. saharozi, kao što pastile sadrže aktivni sastojak u nekoj inertnoj osnovi, kao što je želatin i glicerin ili saharoza i emulzije akacije, gelovi i slično, pored aktivnog agensa i nosača poznatih u stanju tehnike.

Jedinjenja iz ovog pronalaska se mogu takođe ordinirati u obliku supozitorija za rektalno ordiniranje leka. Ove formulacije se mogu dobiti mešanjem leka sa pogodnim neiritirajućim ekscipijentom, koji je na običnoj temperaturi čvrst, a tečan na rektalnoj temperaturi, tako da se istopi u rektumu oslobađajući lek. Ovakvi materijali su kakaobuter i polietilenglikoli.

Jedinjenja iz ovog pronalaska se mogu takođe ordinirati intranazalnim intraokularnim, intravaginalnim i intrarektalnim putem, uključujući supozitorije, ušmrkavanje, formulacije u obliku praha i aerosola (na primer, steroidni inhalanti, videti u Rohatagi,J. Clin. Pharmacol.35,1187-1193 (1995); Tjwa,Ann. Allergy Asthma Immunol. 75,107-111

(1995).

Jedinjenja iz ovog pronalaska se mogu oslobađati i transdermalno, površinskim putem, formulisana kao stikovi, rastvori, suspenzije, emulzije, gelovi, kreme, masti, paste, želei, boje, prahovi i aerosoli.

Materijali za kapsuliranje takođe se mogu koristiti sa jedinjenjima iz ovog pronalaska, a termin "kompozicija" može obuhvatiti aktivni sastojak u kombinaciji sa materijalom za kapsuliranje kao formulaciju, sa ili bez drugih nosača. Na primer, jedinjenja iz ovog pronalaska se mogu takođe oslobađati kao mikrosfere, za usporeno oslobađanje u telu. U jednoj realizaciji, mikrosfere se mogu ordinirati preko intradermalne injekcije leka (npr. mifepristone) sadržanog u mikrosferama, koji se spontano polako oslobađa (videti, Rao,J. Biomater. Sci. Polym. Ed.7,623-645 (1995)); kao biodegradabilne i injektibilne formulacije gela (videti npr., Gao,Pharm. Res.12, 857-863 (1995)); ili kao mikrosfere za oralno ordiniranje (videti, npr. Eyles,J. Pharm. Pharmacol.49, 669-674 (1997)). I transdermalni i intradermalni putevi imaju konstantno oslobađanje tokom nedelja ili meseci. Takođe, za oslobađanje jedinjenja iz ovog pronalaska mogu se koristiti kašete.

Kompozicije iz ovog pronalaska se mogu ordinirati u raznim oralnim oblicima, prilagođenim za usporeno ili kontrolisano oslobađanje. Na primer, kompozicija se može staviti u nerastvomu kapsulu sa rupom na jednom kraju, a rastezljiva kompozicija absorbuje fluid i bubri unutar kapsule, nasuprot perforiranom kraju. Posle ordiniranja, kompozicija koja absorbuje fluid, absorbuje vodu iz gastrointestinalnog trakta pacijenta i bubir istiskujući aktivni lek kroz perforaciju poznatom, kontrolisanom brzinom. Mogu se U sledećoj realizaciji jedinjenja iz ovog pronalaska se mogu oslobađati upotrebom lipozoma, koji se stapaju sa ćelijskom membranom ili podelžu endocitozi, naime, korišćenje liganada pripojenih uz lipozom, koji se vezuju za receptore proteina na površini membrane ćelije, ima za rezultat endocitozu. Korišćenjem lipozoma, posebno kada su ligandi kao nosači na površini lipozoma specifični za ciljanu ćeliju, ili na drugi način usmereni na neki specifični organ, može se fokusirati oslobađanje ovog karbamatnog jedinjenja u ciljanu ćelijuin vivo.(videti, Al-Muhammed,J. Microencapsul.13, 293-306 (1996); Chonn,Curr. Opin. Biotechnol.6, 698-708 (1995); Oštro,Am. J. Hosp. Pharm.46, 1576-1587 (1989)).

Farmaceutske formulacije iz ovog pronalaska se mogu davati kao soli, koje se mogu formirati sa mnogim kiselinama, uključujući, ali bez ograničavanja, hlorovodoničnu, sumpornu, sirćetnu, mlečnu, vinsku, jabučnu, ćilibamu itd. Soli su obično rastvorijivije u vodenim i drugim protonskim rastvaračima, nego odgovarajući oblici slobodne baze.

U drugim slučajevima, poželjni preparat može predstavljati liofilizovani prah, koji može sadržati, na primer, bilo šta od sledećih: 1 mM - 50 mM histidin, 0,1% - 2% saharozu, 2% - 7% manitol, u opsegu pH od 4,5 do 5,5, a ovaj prah se kombinuje sa puferom pre upotrebe.

Farmaceutski prihvatljive soli i estri se odnose na soli i estre koji su farmaceutski prihvatljivi, a imaju željene farmakološke osobine. Takve soli obuhvataju soli koje se formiraju onda kada su protoni kiseline, prisutne u jedinjenjima, u stanju da reaguju sa neorganskim ili organskim bazama. Pogodne neorganske soli su one koje se formiraju sa alkalnim metalima, npr. natrijumom i kalijumom, zatim sa magnezijumom, kalcijumom i aluminijumom. Pogodne organske soli su one koje se formiraju sa organskim bazama kao što su aminske baze, npr. etanolamin, dietanolamin, trietanolamin, trometamin, N-metilglukamin i slično.

Farmaceutski prihvatljive soli mogu takođe obuhvatiti i kisele adicione soli, koje se formiraju reakcijom aminskih ostataka u ovim jedinjenjima sa neorganskim kiselinama (npr. hlorovodoničnom i bromovodoničnom kiselinom) i organskim kiselinama (npr. sirćetnom kiselinom, limunskom kiselinom, maleinskom kiselinom, pa alkan- i aren-surfonskim kiselinama, kao što su metansulfonska kiselina i benzensutfonska kiselina). Farmaceutski prihvatljivi estri su estri koji se formiraju iz karboksi, sulfoniloksi i fosfonooksi grupa prisutnih u ovim jedinjenjima. Ako su prisutne dve kisele grupe, farmaceutski prihvatljiva so ili estar može biti mono-kiseiina-mono-so ili -estar, ili di-so ili -estar, i slično ukoliko je prisutno više od dve kisele grupe, od kojih samo neke ili sve takve grupe mogu biti pretvorene u so ili estar.

Imenovanje jedinjenja iz ovog pronalaska može se davati za oblik kada ono nije so ili nije esterifikovano, ili za oblik kada je so i/ili je esterifikovano, a imenovanjem takvih jedinjenja namera je da se obuhvati i prvobitno (kad nije so i kada nije esterifikovano) jedinjenje i njegove farmaceutski prihvatljive soli i estre. Ovaj pronalazak obuhvata oblike farmaceutski prihvatljive soli i estra Formule 1 i Formule 2. Može postojati više od jednog kristalnog oblika nekog enantiomera Formule 1 ili Formule 2, a ti su takođe obuhvaćeni ovim pronalaskom.

Farmaceutska kompozicija iz ovog pronalaska može opciono sadržati, pored karbamatnog jedinjenja, i najmanje jedan drugi terapeutski agens koji je koristan za tretman bolesti ili stanja povezanog sa epilepsijom, ili epileptogenezom, ili nekim analognim poremećajem povezanim sa napadima.

Postupci formulacije farmaceutskih kompozicija su opisani u brojnim publikacijama, kao što su "Pharmaceutical Dosage Forms: Tablets", drugo izdanje, Ispravljeno i prošireno. Vol. 1-3, urednici Lieberman et al.; "Pharmaceutical Dosage Forms: Parenteral Medications" Vol. 1-2, urednici Avis et al.; i "Pharmaceutical Dosage Forms: Disperse Svstems", Vol. 1-2, urednici Lieberman et al.; koje je objavio Marcel Dekker, Inc., a čiji su opisi ovde priključeni u celini i u svaku svrhu, kroz citiranje.

Farmaceutske kompozicije se obično formulišu tako da su sterilne, u suštini izotonične i u potpunoj saglasnosti sa svim propisima prakse valjane proizvodnje, koje je donela U.S. Food and Drug Administration.

PRIMERI

Aktivnost izolovanog S-enantiomera Formule 1 (npr. Formula 7), koje se ovde navodi kao "Testirano Jedinjenje" ili "TJ" ili "testirano jedinjenje", ocenjivana je u eksperimentima koji slede, gde je određivana efikasnost tog jedinjenja u neuroprotekciji i u tretmanu epileptogeneze, na modelu temporalne epilepsije režnja, izazvane sa litijumom i pilokaprinom kod pacova.

Primer 1

Temporalna epilepsija režnia na modelu litiium- pilokarpin

Ovaj model, izazvan kod pacova pomoću pilokarpina povezanog sa litijumom (Li-Pilo), reprodukuje većinu kliničkih i neurofizioloških karakteristika humane temporalne epilepsije režnja (Turski et al.,Synapse3, 154-171 (1989); Cavalheiro,Ital. J. Neurol. Sci. 16, 33-37(1995)). Kod odraslih pacova, sistemsko ordiniranje pilokarpina dovodi do statusa epileptikusa (SE). Smrtnost dostiže30-50% tokom prvih dana. Kod preživelih životinaj, preovladava neurološko oštećenje unutar hipokampalne formacije, piriformnih i entorhinalnih korteksa, talamusa, amigdaloidnog kompleksa, neokorteksa i supstance nigre. Posle ovog akutnog perioda napada sledi "tiha"faza, bez napada, koja u prošeku traje 14-25 dana, nakon čega životinje pokazuju spontane ponovljene konvulzivne napade, sa uobičajenom učestalošću od 2 do 5 puta nedeljno (Turski et al.,Synapse 3,154-171 (1989); Cavalheiro,Ital. J. Neurol. Sci.16, 33-37 (1995); Dube et al.,Exp. Neurol.167, 227-241 (2001)).

Litiium- pilokarpin i tretmani sa testiranim jedinjenjem

Mužjaci pacova soja Vvistar, mase 225-250 g, dobavljeni iz Janiver Breeding Center (Le Genest-St-lste, Francuska), smešteni su pod kontrolisanim standardnim uslovima (ciklus svetlost/mrak, 7,00 -19,00 upaljeno svetio), sa slobodnim pristupom hrani i vodi. Svi eksperimenti sa životinjama su obavljeni u skladu sa pravilima koje su donele ustanove European Communities Council, Directive of November 24, 1986 (86/609/EEC) i French Department of Agriculture (License No. 67-97). Za implantaciju elektrode, pacovi su anestezirani sa i.p. injekcijom od 2,5 mg/kg diazepama (DZP, Valijum, Roche, Francuska) i 1 mg/kg ketamin hlorhidrata (Imalgene 1000, Rhone Merrieux, Francuska). Četiri elektrode za registrovanje sa jednim kontaktom, stavljene su u lobanju, iznad parietalnog korteksa, po dve na svakoj strani.

Izazivanje status epileptikusa:

Tretman sa testiranim iedinieniem idešavanie spontanih ponovljenih napada fSPN )

Svi pacovi su primili litijum-hlorid (3 mekviv/kg, i.p., Sigma, St. Louis, Mo, SAD); posle oko 20 h, životinje su stavljene u kutije od pleksiglasa, da bi se registrovao osnovni kortikalni EEG. Ordiniran je metilskopolamin bromid (1 mg/kg, s.c, Sigma) da se ograniče periferni efekti konvulzanta. Posle 30 min nakon metilskopolamina, SE je izazvan injektiranjem polikarpin hidrohlorida (25 mg/kg, s.c, Sigma). Pomoću EEG je registrovana bilateralna kortikalna aktivnost, tokom celog trajanja SE i registrovane su promene u ponašanju.

Efekti rastućih doza Testiranog Jedinjenja su ispitani na 3 grupe pacova. Životinje iz prve grupe su primile 10 mg/kg testiranog jedinjenja, i.p., 1 h posle početka SE (pilo-TJ10), dok su životinje iz grupa 2 i 3, primile 30 i 60 mg/kg Testiranog Jedinjenja (pilo-TJ30 i pilo-TJ60), respektivno.

Sledeća grupa je injektirana sa 2 mg/kg diazepama (DZP, i.m.) 1 h posle početka SE, što je naš standardni tretman za poboljšavanje preživljavanja životinja, posle SE (pilo-DZP). Kontrolna grupa je primila rastvor soli umesto pilokarpina i Testiranog Jedinjenja (slani-slani). Pacovi pilo-Testirano Jedinjenje, koji su preživeli SE, zatim su, oko 10 h posle toga, injektirani prvo, injekcijom testiranog jedinjenja, a drugo, sa i.p. injekcijom iste doze testiranog jedinjenja, pa su zatim držani pod tretmanom dobijanja testiranog jedinjenja dvaput na dan, tokom sledećih 6 dana. Pilo-DZP su primili drugu injekciju sa 1 mg/kg DZP, na dan SE, oko 10 h posle prve. Posle toga, Pilo-DZP i slani-slanl pacovi su dvaput dnevno primali ekvivalentnu zapreminu slanog rastvora.

Efekti testiranog jedinjenja na EEG i latenciju dešavanja SRS ispitivani su svakodnevnim video registrovanjem životinja, tokom 10 h na dan, i registrovanjem elektrokardiografske aktivnosti, dvaput nedeljno po 8 h.

Kvantitativno određivanje gustine ćelija

Kvantitativno određivanje gustine ćelija je obavljeno 6. dana posle SE, na uzorku od 8 pilo-DZP, 8 pilo-TJ10, 7 pilo-TJ30, 7 pilo-TJ60 i 6 slani-slani pacova. Životinje su 14. dana posle SE duboko anestezirane sa 1,8 g/kg pentobarbitala (Dolethal<®>, Vetoquinol, Lure, Francuska). Mozgovi su izvađeni i smrznuti. Serija otsečaka od 20 pm je isečena u kriostatu, pa nekoliko dana sušena na vazduhu, pre bojenja sa tioninom. - Kvantitativno određivanje gustine ćelija je obavljeno na mikroskopskoj mreži sa 10x1 o otvora po 1 cm<2>, na koronalnim sekcijama, u skladu sa stereotaksnim koordinatama atlasa mozga pacova. (videti, Paxinos G., VVatson, C, "The Rat Brain in Stereotaxic Coordinates", 1986, 2. izdanje, Academic Press, San Diego). - Brojanje ćelija je obavljeno dva puta, na način slepog uzorka, a predstavljalo je prošek od najmanje 3 vrednosti iz dve susedne sekcije, za svaku pojedinačnu životinju. Brojanje je obuhvatilo samo ćelije veće od 10 pm, a manje su smatrane ćelijama glije.

Bojenje sa Timm

Posle 2 meseca od spontanih ponovljenih napada, kod pacova je ispitivan izdanak visoko razgranatog vlakna, u hroničnom periodu izlaganja testiranom jedinjenju ili DZP i kod 3 pacova slani-slani. Životinje su duboko anestezirane, pa transkardijalno ispirane sa slanim rastvorom, a potom sa 100 ml_ 1,15 mas/vol % Na2S u 0,1 M fosfatnom puferu, i 100 mL 4 vol% formaldehida u 0,1 M fosfatnom puferu. Mozgovi su izvađeni iz lobanja, zatim naknadno, tokom 3-5 h, fiksirani sa 4% formaldehidom, pa su sekcije od 40 pm isecane pomoću vibratoma u isečke i stavljene na staklene pločice obložene želatinom.

Sledećeg dana, sekcije se razvijaju u mraku, na 26°C, u rastvoru 50 mas/vol% gumi-arabike (160 ml_), natrijum-citratnog pufera (30 mL), 5,7 mas/vol% hidrohinona (80 mL) i 10 mas/vol% srebro-nitrata (2,5 mL), u trajanju 40-45 min. Ovi isečci su zatim, najmanje

45 min ispirani tekućom vodom na 40°C, brzo isprani destilovanom vodom i ostavljeni da se osuše, dehidratizovani etanolom i prekriveni. Izdanci visoko razgranatih vlakana su ocenjivani u skladu sa kriterijumima, ranije opisanim za dorsalni hipokampus (Cavazos et al.,J. Neurosci. Hm2795-2803 (1991)), a koji su kao što sledi: 0 - nema granula između vrhova i krune na DG; 1 - retke granule u supragranularnom regionu, raspoređene kao šare između vrhova i krune DG; 2 - brojnije granule sa kontinualnom raspodelom između vrhova i krune DG; 3 - isturene granule u kontinualnoj shemi između vrhova i krune, ponegde sa šarama konfluentnih granula između vrhova i krune; 4 - isturene granule formiraju konfluentnu gustu laminamu traku između vrhova i krune; i 5- konfluentna, gusta laminama traka granula koja se prostire u unutrašnji molekulski sloj.

Analiza podataka

Za poređenje karakteristika SE kod pilo-slani i pilo-testirano jedinjenje životinja, korišćen je ne-spareni Student-ov t-test. Poređenje između broja pacova sa napadima u obe grupe obavljeno je pomoću testa Hi-na kvadrat. Za neuronsko oštećenje, statistička analiza između grupa je obavljena korišćenjem ANOVA, a zatim Fisher-ovog testa za višestruka poređenja, uz upotebu softvera Statiview (Fisher RA, "Statistical Methods for Research VVorkers", (10. izdanje), 19461, Oliver & Boyd, Edinburgh; Fisher RA, "The Design of Experiments" (4. izdanje), 1946b, Oliver & Boyd, Edinburgh).

Biheivioralne i EEG karakteristike statusa epileptikusa izazvanog sa litiium- pilokarpinom

Svi pacovi, soja Sprague-Dawley, mase 250-300 g, podvrgnuti su Li-pilo izazvanim SE. Bihejvioralne karakteristike SE bile su identične u obe grupe - pilo-slani i pilo-testirano jedinjenje. Nakon 5 min od injekcije pilokarpina, kod pacova se javila dijareja, piloerekcija i drugi znakovi holinergijske stimulacije. Tokom sledećih 15-20 min, pacovi su pokazivali klimanje glavom, češali se, žvakali i ponašali se istraživački. Ponavljanje napada je počelo oko 15-20 min posle ordiniranja pilokarpina. Ovi napadi, koji su bili povezani sa epizodama mioklonije glave i obeju prednjih nogu, sa nazadovanjem i padanjem, što je uznapredovalo sa SE oko 30-40 min posle pilokarpina, kao što je i ranije opisano (Turski et al.,Behav. Brain Res.9, 315-335 (1983)).

Izgled EEG za vreme SE

Tokom prvog sata pojave SE, u odsustvu farmakološkog tretmana, amplituda EEG je progresivno rasla, a učestalost se smanjivala. Nakon 5 min od injekcije pilokarpina, normalna osnovna aktivnost EEG je zamenja sa nisko-naponskom brzom aktivnošću u korteksu, dok se u hipokampusu pojavio teta ritam (5-7 Hz). Posle 15-20 min, visoko-naponska brza aktivnost se superponira preko teta ritma hipokapmusa, a izolovani pikovi visokog napona su registrovani samo u hipokampusu, dok se aktivnost korteksa nije suštinski menjala.

Nakon 35-40 min po injekciji pilokarpina, kod životinja su se razvili tipični elektrografski napadi sa visoko-naponskom brzom aktivnošću prisutnom i u hipokampusu i u korteksu, koji su se prvo pojavili kao eksplozija aktivnosti koja prethodi napadima, a pratili su ih kontinualni nizovi visoko-naponskih vrhova i višestrukih vrhova, koji su trajali sve do ordiniranja DZP ili testiranog jedinjenja. Oko 3-4 h nakon SE, hipokampalnu aktivnost karakterišu periodična elektrograsfka pražnjenja (oko jedan/s) kod pilo-DZP i u pilo-10 grupi, i u hipokampusu i u korteksu. Amplituda osnovne aktivnost EEG bila je niska kod pilo-TJ60 životinja. Nakon 6-7 h posle SE, još uvek je aktivna aktivnost vrhova u korteksu i u hipokampusu kod životinja tretiranih sa DZP- i TJ10, dok se amplituda EEG u hipokapusu smanjivala i vratila nazad na nivo osnovne, kod TJ30 pacova, i u obe strukture TJ60 pacova. Nije bilo razlike između grupa TJ10, TJ30 i TJ60. Nakon 9 h posle SE, još uvek su registrovani izolovani vrhovi u hipokampusu pacova tretranih sa testiranim jedinjenjem, a povremeno i u korteksu. U obe strukture, u to vreme osnovna aktivnost je imala vrlo nisku amplitudu.

Smrtnost izazvana sa SE

Tokom prvih 48 h nakon SE, stepen smrtnosti bio je sličan kod pilo-DZP pacova (23%, 5/22), pilo-TJ10 pacova (26%, 6/23) i pilo-TJ30 pacova (20%, 5/25). Smrtnost je bila znantno manja kod pilo-TJ60 pacova, gde je iznosila samo 4% (1/23). Razlika je bila statistički signifikantna (p<0,01).

EEG karakteristike tihe faze i pojava spontanih ponovljenih napada

Izgledi EEG tokom tihog perioda bili su slični kod pilo-DZP i pilo-TJ10, 30 i 60 pacova. Tokom 24 i 48 h u danima posle SE, osnovnu liniju EEG je još uvek karakterisala pojava PED na koji se mogu superponirati veliki talasi i vrhovi. Između 1. i 8. h posle injekcije testiranog jedinjenja ili injekcije tečnog nosača, nije bilo promene kod pilo-DZP ili u pilo-TJ10 grupama. Kod pacova TJ30 i TJ60, učestalost i amplituda PED se smanjuje već 10 min posle injekcije, a zamenjuju ih vrhovi velike amplitude u grupi TJ30, a niske amplitude u grupi TJ60. Nakon 4 h od injekcije, EEG se vratio na nivoe osnovne linije u ove poslednje dve grupe. Nakon 6 dana posle SE, EEG je još uvek imao nižu amplitudu nego pre injekcije pilokarpina, a u većini grupa vrhovi su se još uvek mogli registrovati, povremeno kod pilo-DZP, -TJ20 i -TJ30 pacova. Kod pilo-TJ60 pacova, učestalost i vrhovi velike amplitude, bili su veći nego u svim ostalim grupama.

Posle injekcije testiranog jedinjenja ili tečnog nosača, registrovanje EEG nije bilo pod uticajem injekcije kod pilo-DZP i u pilo-TJ10 grupama. Kod pilo-TJ30 pacova, injekcija je izazvala pojavu sporih talasa na EEG i u hipokampusu i u korteksu, a smanjenu učestalost vrhova kod TJ60 pacova.

Svi pacovi koji su bili izloženi DZP, TJ10 i TJ30 su ispitivani sve dok se nije razvila hronična faza SRS, sa sličnom latencijom. Ova latencija je iznosila 18,2±6,9 dana (n=9) kod pilo-DZP pacova, 15,4±5,1 dana (n=7) kod pilo-TJ10 paciva, i 18,9±9,0 dana (n=10= kod pilo-TJ30 pacova. U grupi pacova koja je bila podvrgnuta TJ60, jedna podgrupa je postala epileptična sa latencijom sličnom ostalim grupama, tj. 17,6±8,7dana (n=7), dok je druga grupa pacova postala epileptična sa mnogo većim odlaganjem, koje se kretalo od 109 do 191 dan posle SE (149,8±36,0 dana, n=4), a jedan pacov nije postao epileptičan ni po isteku 9 meseci nakon SE. Razlika u latenciji prema SRS između pilo-DZP, pilo-TJ10, pilo-TJ30 i prve podgrupe pilo-TJ60 pacova, nije bila statistički signifikantna. Ni jedan od slani-slani pacova (n=5) nije razvio SRS.

Za izračunavanje učestalosti SRS kod pacova izloženih pilokarpinu, merena je ozbiljnost napada i III stupanj razlikovanja (klonični napadi facijalnih mišića i zadnjih udova), i napada u supnjevima IV-V (povlačenje unazad i padanje). Učestalost III stupnja SRS na nedelju dana kod pilo-DZP i pilo-testirano jedinjenj pacova, razlikovala se između ovih grupa. Bila je niska, konstantna kod pilo-DZP i pilo-TJ60 (sa ranim početkom SRS) grupa, tokom prve 3 nedelje, a nestala je tokom 4. nedelje kod pilo-DZP grupe. Učestalost SRS u III stupnju bila je veća u pilo-TJ10 grupi, gde je bila signifikantno veća od vrednosti pilo-DZP tokom 3. i 4. nedelje. Učestalost SRS ozbiljnijeg IV-V stupnja bila je najveća tokom prve nedelje u većini grupa, izuzev pilo-TJ30 i TJ60 sa kasnijom pojavom napada, gde je u grupi TJ30 učestalost SRS bila konstantna tokom čitave 4 nedelje, a u grupi TJ60 sa kasnijom pojavom napada, tokom prve dve nedelje, u kojoj napadi IV-V stupnja nisu registrovani posle druge nedelje. Učestalost SRS tokom prve nedelje IV-V stupnja je signifikantno smanjena u TJ10, TJ30 i TJ60 (sa ranim javljanjem SRS) grupama (2,3-6,1 SRS na nedelju dana), u poređenju sa grupom pilo-DZP (11,3 SRS na nedelju dana). Tokom 2-4 nedelje učestalost SRS IV-V stupnja bila je smanjena u svim grupama, u poređenju sa prvom nedeljom, dostigavši vrednost od 2-6 napada na nedelju dana, izuzev grupe pilo-TJ60, sa ranim javljanjem SRS, gde je učestalost bila signifikantno smanjena, na 0,6-0,9 napada na nedelju dana, u poređenju sa grupom pilo-DZP, kod koje se ova učestalost SRS kretala od 3,3 do 5,8.

Gustine ćelija u hipokampusu. talamusu i korteksu

Kod pilo-DZP pacova, u poređenju sa slani-slani pacovima, broj ćelija je masovno smanjen u regionu C1 hipokampusa (gubitak od 70% ćelija u piramidalnom sloju ćelija), dok je CAS region bio manje ekstenzivno oštećen (gubitak 54% ćelija u CA3a, a 31% u CA3b). U dentat girusu, pacovi pilo-DZP su pokazali ekstenzivan gubitak ćelija u hilusu (73%), dok sloj ćelija granule nije pokazao vidljivo oštećenje. Slično oštećenje je opaženo u ventrialnom hipokampusu, ali brojanje ćelija nije obavljeno u ovom regionu. Ekstenzivna oštećenja su registrovana takođe u lateralnom talamičkom nukleusu (gubitak 91% ćelija), dok je mediodorsalni talamički nukleus bio umerenije oštećen (56%). U piriformu korteksa, gubitak ćelija bio je potpun u lll-IV slojevima, koji nisu više bili vidljivi, a dostigao je 53% u II sloju kod pilo-DZP pacova. U dorsalnom etorinalnom korteksu, slojevi II i lll-IV su podlegli blagom oštećenju (9 i 15%, respektivno). Sloj II ventralnog entorinalnog korteksa bio je potpuno očuvan, dok su slojevi lll-IV pretrpeli gubitak od 44%.

U hipokampusu životinje sa pilo-testiranim jedinjenjem su imale smanjeni gubitak ćelija, u poređenju sa pilo-DZP pacovima u CA1 piramidalnom sloju, gde je gubitak ćelija dostigao 75% kod pilo-DZP, a 35 i 16% kod pilo-TJ30 ili pilo-TJ60 životinja, respektivno. Ova razlika je bila statistički signifikantna za ove dve doze testiranog jedinjenja. U piramidalnom sloju CAS, testirano jedinjenje nije pružilo bilo kakvu zaštitu u oblasti CA3a, dok je doza od 60 mg/kg testiranog jedinjenja bila signifikantno neuroprotektivna u CA3b. U dentat girusu, gubirak ćelija u hilusu bio je sličan kod pilo-testirano jedinjenje (69.72%) i pilo-DZP životinja (73%). U dva talamična nukleusa, doza od 60 mg/kg bila je takođe protektivna u smislu smanjivanja neuronskog oštećenja za 65 i 42%, u lateralnom i mediodorsalnom nukelusu, respektivno. U cerebralnom korteksu, tretman sa testiranim jedinjenjem je pokazao protekciju neurona, u poređenju sa DZP, samo za najveću dozu, od 60 mg/kg. Pri dve najniže doze, od 10 i 30 mg/kg, ukupan gubitak ćelija i dezorganizacija tkiva, koja je opažena u lll-IV slojevima piriforma korteksa, bila je identična kao i kod pilo-DZP pacova i pilo-testirano jedinjenje pacova, a nije dozvolila bilo kakvo brojanje u bilo kojoj od ovih grupa. U slojevima II i lll-IV piriforma korteksa, tretman sa TJ60 je smanjio oštećenje neurona, koje je registrovano kod pilo-DZP pacova, za 41 i 44%, respektivno. U ventralnom entorinalnom korteksu, neuroprotekciju je izazvalo ordiniranje TJ-60 u slojevima ll-IV, a dostiglo je 31%, u poređenju sa pilo-DZP pacovima. U entorinalnom korteksu, bilo je blago pogoršanje u gubitku ćelija kod pacova pilo-TJ10, u poređenju sa pacovima pilo-DZP, u slojevima ll-IV dorsalnog entorinalnog korteksa (28% više oštećenja), a u slojevima lll-IV ventralnog entorinalnog korteksa (35% više oštećenja). Pri drugim dozama testiranog jedinjenja, gubitak ćelija u entorinalnom korteksu bio je sličan onom koji je registrovan kod pilo-DZP pacova.

Izdanak visoko razoranatih vlakana u hipokampusu

Svi pacovi, koji su pokazivali SRS u pilo-DZP i pilo-TPM grupama, pokazali su sličan intenzitet bojenja sa Trimm u unutrašnjem molekulskom sloju dentat girusa (ocene 2-4). Bojenje sa Timm bilo je prisutno i na gornjoj i na donjoj ivici dentat girusa. Srednja vrednost ocene Timm za gornju ivicu dostigla je 2,8±0,8 kod pilo-DZP pacova (n=9), 1,5±0,6 kod pilo-TJ10 pacova (n=7), 2,6±1,0 kod pilo-TJ30 pacova (n=10) i 1,5±0,7 u celoj grupi pilo-TJ60 pacova (n=11). Kada je grupa pilo-testirano jedinjenje sa 60 mg/kg bila podeljena u skladu sa latencijom SRS, podgrupa sa ranim javljanjem SRS je pokazala Timm ocenu od 1,8±0,6 (n=6), a podgrupa pacova sa kasnijim javljanjem ili odsustvom SRS, imala je Timm ocenu 1,2±0,6 (n=5). Vrednosti registrovane kod pilo-DZP pacova bile su signifkantno različite od vrednosti u pilo-TJ10 (p=0,032) i pilo-TJ60 podgrupi sa kasnijim ili bez napada (p=0,016).

Diskusija i zaključak

Rezultati ovog ispitivanja pokazuju da sedmodnevni tretman sa testiranim jedinjenjem, počevši 1 h nakon pojave SE, je u stanju da zaštiti neke oblasti mozga od neuronskog oštećenja, npr. u piramidalnom sloju ćelija oblasti CA1 i CA3b, u mediodorsalnom talamusu, slojevima II i II MV piriformnog korteksa i u slojevima lll-IV ventralnog entorinalnog korteksa, ali samo sa najvećom dozom testiranog jedinjenja, tj. sa 60 mg/kg. Ova poslednja doza testiranog jedinjenja je u stanju da odloži javljanje SRS, bar u jednoj podgrupi životinja koja je postala epileptična sa srednjom vrednošću odlaganja, koje je bilo oko 9 puta duže nego u drugim grupama životinja, a jedna životinja nije postala epileptična sa odlaganjem od 9 meseci posle SE.

Ovi rezultati pokazuju da je jedno jedinjenje sa anti-iktalnim svojstvima, što su klasična svojstva većine antiepileptičnih lekova na tržištu, takođe u stanju da odloži epileptogenezu, tj. da je antiepiletogenično. Podaci iz ovog ispitivanja pokazuju takođe da tretman sa testiranim jedinjenjem, bez obzira na upotrebljenu dozu, smanjuje jačinu epilepsije, pošto smanjuje broj napada lll-IV stupnja, uglavnom tokom prve nedelje javljanja, kao i tokom čitavog perioda od 4 nedelje posmatranja, pri tretmanu sa 60 mg/kg testiranog jedinjenja. Pored toga, u grupi TJ10, postoji pomeranje ka povećanju javljanja manje ozbiljnih napada III stupnja, koji su brojniji nego u grupi pilo-DZP.

Primer 2

Cilj ovog produžetka ispitivanja bio je da se sledi ispitivanje objavljeno u gornjem Primeru 1, u pogledu neuroprotektivnih i antiepileptogenih svojstava istog testiranog jedinjenja (TJ) na modelu litijum-pilokarpin (Li-Pilo) temporalne epilepsije režnja. U prvom ispitivanju je pokazano da je TJ u stanju da zaštiti oblasti CA1 i CA3 u hipokampusu, perfiromnom i ventralnom entorinalnom korteksu od neuronskog oštećenja status epileptikusom (SE), izazvanom sa Li-Pilo. Većina ovih neuroprotektivnih svojstava se dogodila pri najvišoj ispitanoj dozi od 60 mg/kg, a tretman je omogućio odlaganje pojave spontanih napada kod 36% (4 od 11) pacova. U ovom primeru, ispituju se posledice tretmana sa višim dozama TJ na neuronsko oštećenje i epileptogenezu.

Model litiium- pilokarpin temporalne epilepsije režnja

Ovaj model epilepsije se izaziva kod pacova pomoću pilokarpina, povezanog sa litijumom (Li-Pilo), koji reprodukuje većinu kliničkih i neurofizioloških karakteristika humane temporalne epilepsije režnja (videti, Turski, L., Ikonomidou, C, Turski, WA, Bortoloto, ZA, Cavalheiro, EA, članak pod naslovom: "Review: Cholinergic mechanisms and epileptogenesis. The seizure induced by pilocarpine: a novel experimental model of intractable epilepsv", u časopisuSynapse3,154-171 (1989); Cavalheiro EA, članak pod naslovom: "The pilocarpine model of epilepsv", u časopisuItal. J. Neurol. Sci. 16,33-37

(1995)).

Kod odraslih pacova, sistemsko ordiniranje pilokarpina dovodi do SE, koji može trajati i do 24 h. Smrtnost dostiže 30-50% tokom prvih dana. Kod životinja koje prežive, dominira neuronsko oštećenje u hipokampalnoj formaciji, piriformnom i entorinalnom korteksu, talamusu, amigdaloidnom kompleksu, neokorteksu i u supstanciji nigri. Ovaj period akutnih napada sledi "tiha" faza bez napada, čije je srednje trajanje 14-25 dana, posle čega životinje pokazuju spontano ponavljanje konvulzivnih napada, sa uobičajenom učestalošću od 2 do 5 na nedelju dana (videti, Turski, L, Ikonomidou, C, Turski, WA, Bortoloto, ZA, Cavalheiro, EA, članak pod naslovom: "Revievv: Cholinergic mechanisms and epileptogenesis. The seizure induced by pilocarpine: a novel experimental model of intractable epilepsv", u časopisuSynapse3, 154-171 (1989); Cavalheiro EA, članak pod naslovom: "The pilocarpine model of epilepsv", u časopisuItal. J. Neurol. Sci.16, 33-37 (1995); Dube C, Boyet S, Marescaux C, Nehlig A, članak pod naslovom: "Relationship betvveen neuronal loss and interictal glucose metabolism during the chronic phase of the lithium-pilocarpine model of epilepsy in the immature and adult rat", u časopisuExp. Neurol.167, 227-241 (2001)).

Današnji antiepileptički lekovi ne sprečavaju epileptogenezu, već su samo prolazno efikasni u pogledu ponavljanja napada.

U našem prethodnom ispitivanju, izučeni su potencijalni neuroprotektivni i antiepileptogeni efekti rastućih doza testiranog Jedinjenja (TJ), datih kao monoterapija, u poređenju sa našim standardnim tretmanom sa diazepamom (DZP), koji se većinom daje da se spreči visoka smrtnost. Ovi podaci su pokazali da je 7-dnevni tretman sa 10, 30 ili 60 mg/kg TJ, počevši 1 h nakon pojave SE, u stanju da zaštiti neke oblasti mozga od neuronskog oštećenja. Ovaj efekat je statistički signifikantan u piramidalnom sloju ćelija u oblastima CA1 i CA3b, u mediodorsalnom talamusu, u slojevima II i lll-IV piriforma korteksa i slojevima lll-IV ventralnog entorinalnog korteksa, ali samo pri najvišoj dozi TJ, tj. pri 60 mg/kg. Pored toga, izgleda da je ova poslednja doza TJ takođe jedino u stanju da odloži javljanje SRS, bar u podgrupi životinja koje su postale epileptične sa srednjim odlaganjem, koje je bilo oko 9-struko duže, nego u drugim grupama životinja, a jedna životinja nije postala epileptična sa odlaganjem od 9 meseci nakon SE.

U ovom ispitivanju, efekti različitih doza Testiranog jedinjenja (TJ), tj. 30, 60, 90 i 120 mg/kg (TJ30, TJ60, TJ90 i TJ120) testirani su po istoj shemi koja je korišćena u prethodnom isptivanju. Tretman je započinjan 1 h nakon pojave SE, a životinje su tretirane sa drugom injekcijom iste doze leka. Ovaj rani tretman SE, sledio je 6-dnevni tretman sa TJ. Ovo saopštenje se odnosi na efekte četiri različite doze TJ na neuronsko oštećenje testirano u hipokampusu, parahipokampalnim korteksima, talamusu i amigdali, 14 dana posle SE, i na latenciju i učestalost spontanih epileptičkih napada.

Postupci

Životinje

Odrasli pacovi, soja Sprague-Dawley, dobijeni iz Janiver Breeding Center (Le Genest-St-lsle, Francuska) smešteni su pod kontrolisanim, standardnim uslovim tako da nisu pretrpani, na 20-22°C (ciklus svetlo-mrak, od 7,00 do 19,00 svetio je bilo uključeno), sa slobodnim pristupom hrani i vodi. Svi eksperimenti sa životinjama su obavljeni u skladu sa pravilima koje su donele ustanove European Communities Council, Directive of November24, 1986 (86/609/EEC) i French Department of Agriculture (License No. 67-97).

Izazivanje statusa epileotikusa . tretman sa testiranim Jedinjenjem ( TJ ) i javljanje SRS

Svi pacovi su primili litijum-hlorid (3 mekviv/kg, i.p., Sigma, St Louis, MO, SAD), a oko 20 h kasnije sve životinje su takođe primile metilskopolamin bromid (1 mg/kg, s.c, Sigma) koji je ordiniran da se ograniče perifereni efekti konvulzanta. SE je izazvan injektiranjem pilokarpin hidrohlorida (25 mg/kg, s.c, Sigma) 30 min posle metilskopolamina. Efekti rastućih doza TJ su ispitivani u 5 grupa pacova. Životinje su primale, ili 2,5 mg/kg DZP, i.m., ili 30, 60, 90 ili 120 mg/kg TJ (TJ30, TJ60, TJ90 i TJ120), i.p., 1 h posle pojave SE. Kontrolna grupa je primala tečni nosač umesto pilokarpina i TJ. Pacovi, koji su preživeli SE, zatim su injektirani, oko 10 h posle prve injekcije TJ sa drugom injekcijom, i.p., od 1,25 mg/kg DZP u grupi DZP, ili sa istom dozom TJ, kao i ujutru, pa su držani pod tretmanom sa TJ dvaputa na dan (s.c), tokom sledeah 6 dana, dok su DZP pacovi primali injekciju tečnog nosača.

Efekti DZP i 4 doze TJ na epileptogenezu su ispitivani svakodnevnim video registrovanjem životinja, tokom 10 h na dan. Ovo video registrovanje je obavljeno tokom 4 nedelje, tokom kojih je zabeleženo javljanje prvog napada, kao i ukupan broj napada u toku čitavog ovog perioda. Životinje su zatim izuzete iz ovog sistema video registrovanja, pa su još 4 nedelje držane pod uslovima pod kojim su držane i ranije, pre nego što su žrtvovane, posle perioda od ukupno 8 nedelja epilepsije. Pacovi kod kojih se nisu javili napadi, žrtvovani su posle 5 meseci od video registrovanja.

Kvantitativno određivanje gustine ćelija

Kvantitativno određivanje gustine ćelija je obavljeno u dva vremena posle SE: prva grupa je ispitana 14 dana posle SE, a činilo ju je 7 DZP, 8 TJ30, 11 TJ60, 10 TJ90, 8 TJ120 i 8 kontrolnih pacova, koji nisu bili podvrgnuti SE. Druga grupa, koja je korišćena za ispitivanje latencije SRS, žrtvovana je posle 8 nedelja nakon prvog SRS, ili posle 5 meseci tokom kojih nije opažen odloženi SRS, a činilo ju je 14 DZP, 8 TJ30, 10 TJ60, 11 TJ90 i 9 TJ120 pacova. U ovom momentu još je u toku brojanje neurona u drugoj grupi životinja ispitivanih na epileptogenezu, a brojanje posle dugog vremena i podaci koji se odnose na taj deo ovog ispitivanja neće biti obuhvaćeni ovim izveštajem.

Za brojanje neurona životinje su bile duboko anestezirane sa 1,8 g/kg pentobarbitala (Dolethal<®>, Vetoquinol, Lure, Francuska). Zatim su izvađeni mozgovi i zamrznuti. Niz od isečaka od 20 pm je isecan pomoću kriostata, pa sušen nekoliko dana na vazduhu, pre bojenja sa tioninom. Kvantitativno određivanje gustine ćelija je obavljeno na mikroskopskoj mrežici sa 10x10 otvora po 1 cm<2>, na koronalnim sekcijama, u skaldu sa stereotaksnim koordinatama atlasa mozga pacova (Paxinos G, VVatson, C, "The rat Brain in Stereotaxic Coordinates", 2. izdanje, 1986, Academic Press, San Diego). Mrežica za brojanje je stavljena na dobro definisanu površinu izabrane cerebralne strukture, a brojanje je obavljeno sa mikroskopskim povećanjem od 200 do 40 puta, definisanim za svaku pojedinu cerebralnu strukturu. Brojanje ćelija je obavljano dva puta na svakoj strani tri susedne sekcije, u svakom regionu, od strane jednog posmatrača, koji nije ništa znao o tretmanu životinje. Broj ćelija, dobijen u 12 polja koja su brojana, u svakoj cerebralnoj strukturi, bio je uprosečen. Ova procedura je korišćena da se na minimum svedu potencijalne greške, koje bi mogle proizaći iz dvostrukog brojanja koje bi moglo voditi precenjivanju broja ćelija. Neuroni koji su dodirivali unutašnju i desne ivice mrežice nisu brojani. Brojanje je obuhvatilo samo tela ćelija koja se veća od 10 pm. Ćelije sa manjim telima ćelija su smatane glijalnim ćelijama, i nisu brojane.

Analiza podataka

Za neuronsko oštećenje i epileptogenezu, statistička analiza između grupa obavljena je pomoću jednosmeme analize varijancije, koju je sledio post-hok Dunett-ov ili Fisher-ov test, korišćenjem softvera Statistica.

Rezultati

Bihejvioralne karakteristike statusa epileptikusa litijum- pilokarpin

Ukupan broj od 143 pacova soja Sprague-Dawley, mase 250-330 g, su podvrgnut SE izazvanom sa litijum-pilokarpinom (Li-pio). Od ovog broja, kod 10 se nije razvio SE, dok su se kod 133 pacova razvile sve karakteristike SE izazvanog sa Li-pilo. Bihejvioralne karakteristike SE bile su identične i kod Li-pilo-DZP i kod Li-pilo-TJ grupa. Nakon 5 min posle injekcije pilokarpina, kod pacova se javila dijareja, piloerekcija i drugi znaci holinergijske stimulacije. Tokom sledećih 15-20 min, kod pacova se pojavilo klimanje glavom, češanje, žvakanje i istraživačko ponašanje. Ponavljanje napada je počelo oko 15-20 min posle ordiniranja pilokarpina. Ovi napadi, koji su bili povezani sa epizodama grčeva glave i obostranih prednjih udova, sa povlačenjem unazad i padanjem, naprediovalo je u SE posle oko 35-40 min nakon pilokarpina, kao što je ranije opisano (Turski, L., Ikonomidou, C, Turski, WA, Bortoloto, ZA, Cavalheiro, EA, članak pod naslovom: "Review: Cholinergic mechanisms and epileptogenesis. The seizure induced by pilocarpine: a novel experimental model of intractable epilepsy", u časopisuSynapse3, 154-171 (1989); Dube C, Boyet S, Marescaux C, Nehlig A, članak pod naslovom: "Relationship between neuronal loss and interictal glucose metabolism during the chronic phase of the lithium-pilocarpine model of epilepsy in the immature and adult rat", u časopisuExp. Neurol.167, 227-241 (2001); Andre V, Rigoulot MA, Koning E, Ferrandon A, Nehlig A, članak pod naslovom: "Long-term pregabalin treatment protects basal cortices and delays the occurrence of spontaneous seizure in the lithium-pilocarpine model in the rat", u časopisu:Epilepsia44,893-908 (2003)). Kontrolna grupa, koju je činilo 20 pacova, nije podvgnuta SE, a primila je litijum i slani rastvor.

U grupi od 57 životinja, koja je odabrana za brojanje ćelija 14. dana posle SE, ukupan broj od 13 pacova je umro tokom prvih 48 h posle SE. Stepen smrtnosti je varirao sa tretmanom: umrlo je 36% (4/11) pacova DZP, 33% (4/12) pacova TJ30, 8% (1/12) pacova TJ60, 0% (0/10), pacova TJ90 i 33% (4/12) pacova TJ120. U DZP grupi, 4 pacova su umrla tokom prvih 24 h posle SE. U grupi pacova TJ30, jedan pacov je umro na dan SE, jedan pacov je umro 24 h nakon SE, a dva pacova nakon 48 h. U grupi pacova TJ60, jedan pacov je umro 48 h nakon SE. U grupi pacova TJ120, dva pacova su umrla posle 24 h, a dva posle 48 h nakon SE.

U grupi od 55 životinja, koja je odabrana za ispitivanje latencije SRS i kasnije brojanje ćelija, stepen smrtnosti tokom prvih 48 h nakon SE bio je kao što sledi: umrlo je 7%

(1/14) pacova DZP, 27% (3/11) pacova TJ30, 0% (0/10) pacova TJ60, 0% (0/11) pacova TJ90 i 0% (0/9) pacova TJ120. U grupi pacova TZP, jedan pacov je umro tokom prvih 24 h nakon SE. U grupi pacova TJ30, dva pacova su umrla za 24 h, a jedan 48 h nakon SE.

Gustine ćelija u hipokampusu i korteksu u ranoi fazi ( 14 dana posle SE )

Kada se pacovi DZP uporede sa kontrolnim pacovima, broj neurona je masovno smanjen u regionu CA1 hipokampusa (pad od 85% u piramidalnom sloju ćelija), dok je region CA3 mio manje ekstenzivno oštećen (gubitak od 40%) (Tabela 1 i Slika 1). U dentat girusu pacovi DZP su imali ekstenzivan gubitak neurona u hilusu (65%), dok sloj ćelija granule nije pokazao otvoreno oštećenje. Ista raspodela i oštećenje je opaženo u ventralnom hipokampusu, ali u ovom regionu ćelije nisu prebrojavane.

U talamusu, gubitak neurona je bio umeren u centralnom i lateralnom mediodorsalu, dorsolateralnom medijalnom dorsalu i u centralnom medijalnom nukelusu (18, 24, 40 i 34% pad, respektivno), izraženije u mediodorsalnom nukleusu (49%) a uglavnom u ventralnom lateralnom delu dorslolateralnog nukleusa (90%) (Tabela 1 i Slika 2). U amigdali, gubitak neurona je bio umeren u medijalnom ventralnom posteriomom nukleusu (38%), a izraženiji u bazolateralnom i medijalnom dorsalnom anteriornom nukleusu (73 i 53% pad, respektivno). Nije bilo oštećenja neurona u centralnom nukleusu (Tabela 1, i Slika 3).

U piriformnom korteksu, gubitak neurona bio je skoro potpun u sloju III (94%), koji više nije bio stvarno vidljiv, a dostigao je 66 i 89% u dorsalnom i ventralnom sloju II, respektivno, kod DZP pacova, u poređenju sa kontrolnim pacovima slani-slani. U dorsalnom entorinalnom korteksu, slojevi II i lll-IV su podlegli neznatnom oštećenju (18 i 24%, respektivno), a u ventralnim slojevima II i 11 l/l V, oštećenje je dostiglo 22 i 74%, respektivno) (Tabela 1 u nastavku i Slika 4).

TABELA 1

Efekti rastućih doza Testiranog jedinjenja (TJ) na broj tela neuronskih ćelija u hipokampusu, talamusu, amigdali i cerebralnom korteksu,

kod pacova koji su podvrgnuti SE pomoću Li-pilo.

Kontrola pilo-DZP pilo-TJ30 pilo-TJ60 pilo-TJ90 pilo-TJ120

I ( n=10) ( n=7) ( n=8) ( n=11) ( n=10) ( n=8)

Hipokampus

" Oblast CA1 74, 8±1, 5 10, 9±1, 9"" 39, 3±4, 4" 31 £±4. 4"" 47, 7 ±6, 6" 65, 5±2, 9" '

Oblast CA3 52, 1 ±2, 7 31, 3±2, 9 35, 7±1, 8 31, 6±1, 4 35, 1±2, 9 39, 8±1, 5

~ Hilus | 96, 4±3m5 35, 5+ 3, 0" 33, 0±3, 2 32, 8±3, 3 37, 5±3, 1 44, 8±2, 9"

U hipokampusu životinja tretiranih sa TJ, u CA1 piramidalnom sloju ćelija gubitak ćelija je bio signifikantno smanjen, u poređenju sa pacovima DZP. Ovo smanjenje je naznačeno kod TJ30, 60 ili 90 pacova (36-47% gubitak ćelija), a vidno je u grupi TJ120 (12% gubitak ćelija). Ove razlike su statistički signifikantne u svim dozama TJ (Tabela 1, Slika 1). U CA3 piramidalnom sloju, postoji tendencija blage neuroprotekcije izazvane sa Testiranim jedinjenjem, ali samo pri dozi od 120 mg/kg, ali razlika u odnosu na grupu DZP nije bila signifikantna. U dentat girusu, gubitak ćelija u hilusu je bio sličan kod grupa DZP i TJ30, 60 i 90 (61-60% pad),a postoji i blaga tendencija ka smanjenju oštećenja u grupi TJ120 (53% gubitak neurona), u poređenju sa DZP životinjama (66% pad). Ni jedna od ovih razlika nije statistički signifikantna.

U talamusu, gubitak neurona bio je sličan kod pacova DZP i TJ30 i TJ60. TJ je signifikantno protektivno pri dozi od 60 mg/kg u dorsloalteralno medihjalnom dorsalnom nukleusu, a pri dve naveće doze, 90 i 120 mg/kg, u svim talamičkim nukleusima, mada ova razlika nije dostigla signifikantnost u mediodorsalnom centralnom i centralnom medijalnom nukleusu kod pacova TJ90. Kod pacova TJ120, pad neurona je bio značajno smanjen, u poređenju sa pacovima DZP. On se kretao od 4-19%, a broj neurona nije više signifikantno različit od onog kod kontrolnih životinja, izuzev u dorsloateralnom medijalnom dorsalnom nukleusu (Tabela 1 i Slika 2). U amigdali, TJ je signifikantno protektivno pri dozi od 30 mg/kg u bazolateralnom nukleusu, a pri dozi od 60 mg/kg, takođe i u medijalnom dorsalnom anteriornom nukleusu. Pri najvišoj dozi, TJ je bilo uglavnom neuroprotektivno; broj neurona više nije bio signifikantno različit od kontrolnog sadržaja i dostizao je 86-99% kontrolnog sadržaja u svim nukleusima amigdale (Tabela 1 i Slika 3).

U cerebralnom korteksu, tretman sa TJ, pri dozi od 30 mg/kg, nije signifikantno zaštitio bilo koju oblast korteksa, u poređenju sa tretmanom sa DZP. Pri 60 mg/kg TJ je signifikantno smanjilo gubitak neurona u sloju II dorsalnog piriform korteksa (25% pad, u poređenju sa 66% u grupi DZP). Pri 90 i 120 mg/kg, TJ je signifikantno zaštitilo sve tri oblasti piriform korteksa, u poređenju sa tretmanom sa DZP, dok je pri najvišoj dozi TJ, od 120 mg/kg, gustina neurona dostigla 78-96% u odnosu na sadržaj u kontroli, čak i u pirorfmnom korteksu, dorsalnom sloju II i sloju II, u kojima je populacija neurona skoro potpuno iskorenjena u grupi DZP. U svim slojevima dorsalnog i ventralnog entorinalnog korteksa ove dve najniže doze TJ, od 30 i 60 mg/kg, ne daju bilo kakvu neuroprotekciju. Doza od 90 mg/kg TJ signifikantno štiti slojeve II i 11 l/l V ventralnog entorinalnog korteksa (4 i 17% oštećenje preostalih slojeva II i lll/IV dorsalnog dela i u sloju II ventralnog dela, u poređenju sa 19 i 73% u grupi DZP). Pri najvišoj dozi TJ, od 120 mg/kg, svi delovi entorinalnog korteksa, i dorsalni i ventralni, su bili zaštićeni, a broj neurona u ovim oblastima nije više bio signifikantno različit od njihovg sadržaja u kontrolama (85-94% preživelih neurona , u poređenju sa 27-81% u grupi DZP).

Latenciia i učestalost ponavljanja napada

Latencija spontanih napadaje dostigla srednju vrednost od 15,5±2,3 dana u grupi DZP (14 pacova) i bila je slična (11,6±2,5 dana) u grupi TJ30 (8 pacova). Pri višim koncentracijama TJ, životinje se mogu podeliti u podgrupe sa kratkom i dugom latencijom. Pod kratkom latencijom se smatra bilo koje trajanje kraće od 40 dana posle SE. Neki pacovi su imali latenciju prvog spontanog napada koja je bila slična onoj koja je registrovana za DZP i TJ grupe, ali broj pacova koji su imali ovu kratku vrednost latencije progresivno je opadao sa porastom koncentracije TJ. Dakle, pri 30 mg/kg, 70% pacova (7/10) je imalo kratku latenciju za napade, dok je pri 90 i 120 mg/kg ovaj procenat dostigao 36% (4/11) i 11% (1/9), respektivno.

U grupama TJ60, 90i 120, srednja vrednost za pacove sa dugim latencijama bila je slična i kretala se od 52 do 85 dana. Konačno, pri dve najviše doze TJ, bili smo u stanju da identifikujemo procenat pacova kod kojih se nije pojavio napad u trajanju od 150 dana nakon SE. Ovaj procenat pacova bez epilepsije dostigao je 45% pri obe doze TJ.

Učestalost spontanih napada bila je slična tokom ove četiri nedelje registrovanja. Pokazala je tendenciju da bude viša u DZP i TJ30 grupama, dok je bila niža u TJ60, 90 i 120 grupama (slika 6). Ove razlike nisu dostigne statisticu signifikantnost na nivou svake pojedinačne nedeljne učestalosti, ali su dostigle signifikantnost za ukupni ili srednji broj napada tokom ove četiri nedelje.

Broj napada je takođe stavljen u zavisnost od trajanja latencije do prvog spontanog napada. Životinje sa kratkom latencijom su pokazivale tendenciju da imaju 2-3 puta više napada tokom ove četiri nedelje registrovanja, nego pacovi sa dugim periodom latencije. Statistička analiza nije mogla biti obavljena, pošto test ANOVA nije pokazao bilo kakvu signifikantnost, najverovatnije zato što je bila samo jedna životinja u podgrupi sa kratkom latencijom kod životinja sa TJ120 (Slika 7). Međutim, kada se vrednosti latencije nanesu u zavisnosti od broja napada, postoji signifikantna inverzna korelacija koja daje pravu liniju, sa koeficijentom korelacije od - 0,4 (slika 8).

Da bi se okončala ova analiza, obavljena su još dva merenja. Prvo je brojanje ćelija kod životinja koje su registrovane pomoću videa i praćene tokom 2 meseca nakon prvog spontanog napada, ili koje su žrtvovane posle 5 meseci , da se ispita potencijalna korelacija između iznosa i lokacije ošećenja mozga i javljanja i/ili latencije spontanih napada. Drugo bi bilo jednogodišnje praćenje javljanja napada u grupi pacova, da se ispita da li će ili neće životinje koje su deklarisane "bez epilepsije" posle 5 meseci, ostati i dalje bez napada.

Rezultati ovog ispitivanja pokazuju da tretman sa TJ, koji počinje 1 h posle pojave SE izazvane sa Li-Pilo, ima neuroprotektivna svojsta u piramidalnom sloju ćelija CA1 hipokampusa, i u svim slojevima ventralnog i dorsalnog piriforma i entorinalnom korteksu. TJ takođe štiti nukleuse talamusa i amigdale. Međutim, TJ nije protektivno pri dozi od 30 mg/kg, izuzimajući CA1, jedan talamički i jedan amigdalni nukleus. Pri dozi od 60 mg/kg, zaštićeni su takođe sloj II dorsalnog piriform kompleksa i sekundarni nukleus amigdale. Pri 90 i 120 mg/kg, lek štiti većinu ispitanih cerebralnih regiona, izuzimajući hipokampalni CA3 i hilus dentat girusa. Poslednje dve strukture i dorsolateralni ventralni dorsalni talamički nukleus sujedini regioni u kojima broj neurona ostaje signifikantno različit od kontrola, pri dozi od 120 mg/kg TJ. Iz ovih podataka jasno slede izuzetno snažna neuroprotektivna svojstva TJ. Izgleda da ovaj molekul sprečava smrt neurona u većini regiona koji pripadaju kolu limbičke epilepsije, izazvane sa Li-pilo, tj. hipokampus, talamus, amigdala i parahipokampalni korteksi. Ove oblasti predstavljaju regione u kojima smo detektovali MRI signal tokom epileptogenze kod pacova tretiranih sa Li-pilo (Roch C, Leroy C, Nehlig A, Namer U, članak pod naslovom: "Contribution of magnetic rezonance imaging to the study of the lithium-pilocarpine model of temporal lobe epilepsy in adult rats", u časopisu:Epilepsia,43, 325-335 (2002a)). Jedina dva regiona koji nisu efikasno zaštićeni sa TJ su piramidalni sloj ćelija CA3 i hilus dentat girusa. Ovaj poslednji region podleže brzom i masivnom oštećenju ćelija (Andre V, Marescauy C, Nehlig A, Fritschy JM, članak pod naslovom: "Alternations of the hippocampal GABAergic system controbute to the development of spontaneous recurrent seizures in the lithium-pilocarpine model of temporal lobe epilepsy", u časopisuHipocampus 11.,452-468 (2001); Roch C, Leroy C, Nehlig A, Namer U, članak pod naslovom: "Contribution of magnetic resonance imaging to the study of the lithium-pilocarpine model of temporal lobe epilepsy in adult rats", u časopisuEpilepsia43, 325-335 (2002a)) i nikakva neuroprotekcija koju smo koristili u ranijim ispitivanjima nije bila u stanju da zaštiti ovu strukturu. Na osnovu ranijih ispitivanjami smo takođe identifikovali ovu strukturu kao ključnu oblast za inicijaciju i održavanje epileptičnih napada u modelu Li-pilo (Dube C, Marescaux C, Nehlig A, članak pod naslovom: "A metabolic and neuropathological approach to the understanding of plastic changes occurring in the immature and adult rat brain during lithium-pilocarpine induced epileptogenesis", u časopisuEpilepsiy 41(supl.6), S36-S43 (2000)).

Očigledno, ovi podaci pokazuju da se epileptogeneza može sprečiti čak iako sasvim označena šteta zaostaje u ovoj oblasti. Brojanje ćelija posle dugog perioda, u grupi životinja koja je video registrovana, moći će da pokaže na ovom modelu da li je ili nije iznos oštećenja u ovom regionu kritičan za epileptogenezu.

Ovaj tretman nema uticaja na latenciju prvog spontanog napada pri dozi od 30 mg/kg. Pri tri veće doze, jedan procenat životinja je razvio epilepsiju isto tako brzo kao DZP ili TJ30 pacovi, ali relativni značaj ove podgrupe je inverzno povezan sa upotrebljenom dozom TJ. Sledeća podgrupa, konstantne veličine ( 2- 4 životinje u grupi) razvila je epilepsiju nakon 4-6 puta duže latencije, dok pri dve najveće doze leka, 4-5 pacova nije postalo epileptično ni nakon 5 meseci, tj. u za oko 10 puta većem trajanju od kratke latencije, a 2-3 puta većem od duge latencije. Ovo odlaganje pojave epilepsije moglo bi biti u korelaciji sa brojem zaštićenih neurona u bazalnim korteksima ovih životinja. Ova predpostavka ja zasnovana na činjenici da je opažena izvesna heterogenost u iznosu neuroprotekcije u bazalnim korteksima životinja podvrgnutih kratkoročnom brojanju neurona, 14 dana posle SE. Međutim, u ovom momentu mi nismo obavili brojanje neurona kod životinja koje su korišćene za ispitivanje epileptogeneze, pa stoga se ne može izvući zaključak o potencijalnoj vezi između broja preživelih neurona u bazalnim korteksima i brzine, ili čak dešavanja epileptogeneze.

Dobijeni podaci u ovom ispitivanju su saglasni sa ranijim ispitivanjem ove grupe, koja je objavila da doza od 60 mg/kg Testiranog jedinjenja (TJ) štiti hipokampus i bazalne kortekse od oštećenja neurona i odlaže pojavu ponovljenih napada (videti Primer 1). Oni potvrđuju da protekcija bazalnih korteksa može biti ključni faktor kod izazivanja modifikujućeg efekta bolesti epilepsije izazvane na modelu litijum-pilokarpin. Ključnu ulogu bazalnih korteksa, kao inicijatora epileptičnog procesa, pokazala je ranije naša grupa na modelu litijum-polikarpin (Andre V, Rigoulot MA, Koning E, Ferrandon A, Nehlig A, u članku pod naslovom: "Long-term pregabalin treatment protects basal cortices and delavs the occurrence of spontaneous seizures in the lithium-pilocarpine model in the rat" u časopisuEpilepsia44, 893-903 (2003); Roch C,Leroy C, Nehlig A, Namer IL, u članku: "Contribution of magnetic resonance imaging to the study of the lithium-pilocarpine model of temporal lobe epilepsy in adult rats", u časopisuEpilepsia43, 325-335 (2002a); Roch C, Leroy C, Nehlig A, Namer U, u članku: "Predictive value of cortical injury for the development of temporal lobe epilepsy in P21-day-old rats: a MRI approach using the lithium-pilocarpin model", u časopisuEpilepsia43, 1129-1136 (2002b)).

Literatura u Primeru 2:

Andre V, Marescaux C, Nehlig A, Fritschy JM, "Alterations of the hippocampal GABAergic system contribute to the development of spontaneous recunrent seizures in the lithium-pilocarpin model of temporal lobe epilepsy",HippocampusH, 452-468

(2001).

Andre V, Rigoulot MA, Koning E, Ferrandon A, Nehlig A, "Long-term pregabalin treatment protects basal cortices and delays the occurrence of spontaneous seizures in the lithium-pilocarpine model in the rat",Epilepsia44, 893-903 (2003).

Cavalheiro EA, The pilocarpine model of epilepsy",Ital. J. Neurol. sci. 16, 33-37(1995). Dube C, Marescaux C, Nehlig A, "A metabolic and neuropathological approach to the understanding of plastic changes occurring in the immature and adult rat brain during lithium-pilocarpine induced epileptogenesis",Epilepsia41(supl. 6), S36-S43 (2000). Dube C, Boyet S, Marescaux C, Nehlig A, "Relationship between neuronal loss and interictal glucose metabolism during the chronic phase of the lithium-pilocarpin model of epilepsy in the immature and adult rat",Exp. Neurol.167. 227-241 (2001).

Paxinos G, Watson C, "The Rat Brain in Stereotaxic Coordinates" 2nd, ed., Academic Press, San Diego.

Roch C, Leroy C, Nehlig A, Namer U, "Contribution of magnetic resonance imaging to the study of the lithium-pilocarpine model of temporal lobe epilepsy in adult rats",Epilepsia43, 325-335 (2002a).

Roch C, Leroy C, Nehlig A, Namer U, "Predictive value of cortical injury for the development of temporal lobe epilepsy in P21-day-old rats: a MRI approach using the lithium-pilocarpin model",Epilepsia 43,1129-1136(2002b).

Turski L, Ikonomidou C, Turski WA, Bortolotto ZA, Cavalheiro EA, "Review: Cholinergic mechanisms and epileptogenesis. The seizures induced by pilocarpine: a novel experimentai model of intractable epilepsv",Synapse 3,154-171(1989).

Testirano jedinjenj (TJ) na koje se poziva u primeru u nastavku, je jedinjenje Formule 7, a to je isto jedinjenje kao i drugim gornjim primerima 1 i 2.

Primer 3

Svrha ovog ispitivanja je da se testira farmakokinetika (FK) Testiranog jedinjenja (TJ), posle jednog i ponovljenog ordiniranja zdravim odraslim ljudima u klinički relevantnim dozama.

Postupci:

Obavljena su dva ispitivanja, sa jednim centrom, kontrolisana sa placebom, dvostruko na slepo, sa rastućom dozom, na zdravim ljudima sa >18, a < 45 godina. U 1. studiji (N=70) subjektima je nasumce propisana jedna doza Testiranog Jedinjenja (TJ) ili placebo. Primljene su rastuće doze od 100, 250, 400, 750, 1000, 1250 i 1500 mg. Parametri FK su vrednovani iz plazme i uzoraka urina, sakupljanih 3 dana posle doze. U 2. studiji (N=53) vrednovana je FK ponavljanja doza Testiranog jedinjenja (TJ) u 4 grupe doza (100, 250, 500 ili 750 mg). Unutar svake grupe, 12 subjekata je podvrgnuto 12-časovnom tretmanu sa lekom ili placebom, tokom 1 nedelje dana, pa su promenjene posle 14-to dnevnog perioda ispiranja. Parametri FK su vrednovani iz plazme i uzoraka urina u dane 1 i 7.

Rezultati:

Jedna doza:testirano jedinjenje (TJ) se brzo absorbuje nakon oralnog ordiniranja. Vrednosti C™« i AZCo-» su rasli proporcionalno sa dozom unutar opsega od 100-1500 mg. Srednja vrednost tfTiax se kretala od 1,3-2,7 h. Srednje vrednostitm(11,5-13,9 h), CL/F (2,87-3,67 Uh) i Vd/F (52,1-66,3 L/h) bile su slične za svih 7 doziranih grupa.Ponovljene doze:Koncentracije u plazmi Testiranog Jedinjenja (TJ) su dostigle stacionarnu vrednost posle 3-4 dana, kao što se moglo predvideti iz poluvremena jedne doze. Srednja vrednost tmaxse dostizala 1,3-1,8 h nakon doziranja. Srednje vrednostiti/2(11,9-12,8 h) i CL/F (3,40-3,78 L/h), u stacionarnom stanju bile su uporedive sa parametrima FK koji slede iz ordiniranja jedne doze 1. dana u 1. studiji. Vrednosti u stacionarnom stanju Cmax i AUC0-12rasle su proporcionalno sa dozom.

Kao što se očekivalo, postoji umeren stepen akumulacije Testiranog Jedinjenja (TJ); Vrednosti Cmaxi AUC0-12bile su oko dvostruko veće 7. dana u odnosu na 1. dan (P<0,001). Procene srednje vrednosti CLRza Testirano Jedinjenje (TJ) bile su <5% od srednje vrednosti za oralno uklanjanje, što ukazuje da uklanjanje nije preko bubrega, kao primarni mehanizam eliminacije Testiranog Jedinjenja (TJ).

Zaključak:

Testirano jedinjenje je pokazalo linearnu FK posle jedne (100-1500 mg) i posle ponovljenih doza (100-750 mg). Ono se brzo absorbuje i ima srednji poluživot eliminacije od 11,5-13,9 h, dozvoljavajući ponuđeno doziranje. Posle 12 h ordiniranja, Testirano jedinjenje (TJ) se dvostruko akumulira, a primamo se uklanja putem koji nije preko bubrega.

Primer 4

Primer predviđanja režima tretmana sa Testiranim Jedinieniem ( TJ)

Vojnik, star 23 godine, primljen je u bolnicu sa probijenom glavom usled ranjavanja sa šrapnelom od bombe. Šrapnel je ušao u desni frontalni režanj mozga i probio se približno 2,5 cm u mozak. Šrapnel je uklonjen hirurški, a pacijent se dobro opravio sa minimalnom neurološkom disfunkcijom. Pacijent nije imao nikakvu ličnu ili porodičnu istoriju nekog poremećaja sa napadima i nakon hirurgije nije ispoljavao bilo kakve znakove poremećaja sa napadima, a EEG je bio negativan na aktivnosti napada. Pacijentov lekar je odmah započeo režim tretmana sa Testiranim Jedinjenjem (TJ), sa dozom od 500 mg, dvaput na dan, kako bi se sprečilo razvijanje nekog poremećaja sa napadima, kao rezultat ove povrede. Ovaj profilaktički tretman je nastavljen tokom godinu dana, a praćenje pacijenta nije ukazivalo na razvoj nekog poremećaja sa napadima. Pacijent je praćen još jednu godinu, ne pokazujući nikave znakove razvoja poremećaja sa napadima.

Primer 5

Primer predviđanja režima tretmana sa Testiranim Jedinieniem ( TJ)

Žena, stara 37 godina, primljena je u bolnicu nakon što je zadobila direktnu traumu glave u saobraćajnom udesu. Pacijentkinja nije imala nikakvu istoriju bilo kakvog poremećaja sa napadima, a lična i porodična medicinska istorija su bile u suštini negativne. Pacijentkinja je udarila glavom o komandnu tablu automobila i nakon ove nesreće 30 min je bila bez svesti. CT skenovanje je pokazalo malu kontuziju u levom frontalnom regionu mozga, pa je pacijentkinja dijagnostikovana da je imala direktnu traumu glave sa potresom mozga. Lekar pacijentkinje se zabrinuo zbog mogućeg razvoja nekog poremećaja sa napadom u budućnosti, kao posledice ove povrede u frontalnom režnju pacijentkinje. Lekar pacijentkinje je odmah započeo režim tretmana sa Testiranim Jedinjenjem (TJ), sa dozom od 300 mg, dvaput na dan, sa ciljem prevencije od razvoja nekog poremećaja sa napadima. Pacijentkinja je praćena godinu dana i nije pokazivala nikakve znake razvoja napada. Doza Testiranog Jedinjenja je postepeno smanjivana, pa je prekinuta, a pacijentkinja je bila bez ikakvih napada, tokom praćenja u periodu od naredne dve godine.

Primer 6

Primer predviđanja režima tretmana sa Testiranim Jedinieniem( TJ )

Žena, stara 74 godine, primljena je u bolnicu nakon epizode kod kuće, kada se pojavila slabost desne strane tela i nemogućnost da govori. MRI je pokazala da se radi o moždanom udaru leve srednje cerebralne arterije. Pacijentkinja nije imala ličnu ili porodičnu istoriju napada ili drugih neuroloških problema. Pored rutinske brige i podrške pacijentkinji, lekar je počeo sa režimom Testiranog Jedinjenja (TJ), sa dozom od 250 mg dva puta na dan, kako bi se sprečio razvoj nekog poremećaja sa napadima u

periodu oporavka posle moždanog udara. Pacijentkinja je nadgledana sledeću godinu dana i nije bilo znakova o nekom poremećaju sa napadima, pa je lek postepeno ukinut. Pacijentkinja je nastavila da živi bez napada, uz praćenje tokoma sledeće dve godine.

Primer 7

Primer predviđanja režima tretmana sa Testiranim Jedinieniem ( TJ)

Dečak, star 7 godina, dobrog zdravlja, posetio je ordinaciju njegovog lekara nakon što je imao ponovljene napade kod kuće, u vezi sa groznicom i temperaturom od 40,5°C, koja je bila sekundama posledica virusne infekcije gornjeg respiratornog trakta. Pacijent se oporavio od virusne infekcije i nije pokazivao znake nekog poremećaja sa napadima. Dijagnoza lekara je bila febrilne konvulzije. Dečko je imao masu od 27 kg, a lekar je odlučio da započne sa režimom Testiranog Jedinjenja (TJ), sa dozom 7,1 mg/kg/dan, pa je zato počeo da dečaku daje 100 mg dva puta na dan, kako bi sprečio razvoj nekog poremećaja sa napadima. Pacijent je nadgledan i bio je bez napada tokom godinu dana. Sa tečenjem je nastavljeno dve godine, pa je prekinuto. Pacijent nije pokazivao znake nekog poremećaja sa napadima, tokom tri godine praćenja.

Primer 8

Primer predviđanja režima tretmana sa Testiranim Jedinieniem ( TJ)

Muškarac, star 47 godina, primljen je u bolnicu zbog operacije desnog prefrontalnog AVM. Pacijent nije imao ličnu ili porodičnu istoriju nekog poremećaja sa napadima. Pre neurohirurške procedure pacijentov lekar je počeo sa režimom Testiranog Jedinjenja, sa dozom od 200 mg, dva puta na dan, kako bi se na minimum sveo rizik od pojave postoperativnog poremećaja sa napadima. Pacijent je praćen godinu dana posle ovog zahvata, kada je lečenje smanjeno i prekinuto. Pacijent se osećao dobro i nije pokazivao znake razvoja nekog poremećaja sa napadima tokom tri godine praćenja.

Ovaj pronalazak nije ograničen u smislu određenih realizacija ili primera koji su opisani u ovoj prijavi, čija je svrtia jednostavno ilustrovanje pojedinih aspekata ovog pronalaska. Mnoge modifikacije i varijacije ovog pronalaska se mogu načiniti bez odstupanja od njegovog obima, što je jasno onima koji su verzirani u stanju tehnike. Funkcionalno ekvivalentni postupci i kombinacije su unutar obimaovog pronalaska, pored onih koje su ovde nabrojane, što je onima koji su verzirani u stanju tehnike jasno iz prethodnog opisa, primera i pratećih slika. Takve modifikacije i varijacije smatra se da padaju unutar obima priključenih patentnih zahteva. Ovaj pronalazak treba da je ograničen samo smislom priključenih patentnih zahteva.

Claims (40)

1.Jedinjenje, ili njegova farmaceutski prihvatljiva so ili njegov estar, biraju se iz grupe koju čine Formula (I) i Formula (II): 0 .<R>3 Ri Formula (I) Formula (/I) pri čemu, fenil je supstituisan u položaju X sa jednim do pet atoma halogena, koji se biraju iz grupe koju čine fluor, hlor, brom i jod; a Ri, R2, R3, R4, R5i R6se nezavisno biraju iz grupe koju čine vodonik i C1-C4alkil; pri čemu je C1-C4alkil opciono supstituisan sa fenil (pri čemu je fenil opciono supstituisan sa supstituentima koji se nezavisno biraju iz grupe koju čine halogen, C1-C4alkil, C1-C4alkoksi, amino, nitro i cijano), koje se upotrebljava za tretiranje, prevenciju, uzvraćanje, zaustavljanje ili inhibiciju epileptogeneze kod nekog humanog subjekta koji je pod rizikom razvoja epilepsije ili nekog poremećaja povezanog sa napadima, ali nema epilepsiju ili kliničke znake napada.

2. Jedinjenje prema Zahtevu 1, pri čemu X predstavlja hlor.

3. Jedinjenje prema Zahtevu 1, pri čemu je X supstituisan u orto položaju fenil prstena.

4. Jedinjenje prema Zahtevu 1, pri čemu se R-i, R2, R3, R4, R5i Re biraju tako da predstavljaju vodonik.

5. Enantiomer ili njegova farmaceutski prihvatljiva so ili njegov estar, koji se bira iz grupe koju čine Formula (I) i Formula (II), ili enantiomerna smeša, pri čemu dominira jedan enantiomer koji se bira iz grupe koju čine Formula (I) i Formula (II): 0 y<P>3 IL_N ?H ? \ /Rs fr???v? ??oo Formula (I) Formula (II) pri čemu, fenil je supstituisan u položaju X sa jednim do pet atoma halogena, koji se biraju iz grupe koju čine fluor, hlor, brom i jod; a R1, R2, R3, R4, R5i R6se nezavisno biraju iz grupe koju čine vodonik i C1-C4alkil; pri čemu je C1-C4alkil opciono supstituisan sa fenil (pri čemu je fenil opciono supstituisan sa supstituentima koji se nezavisno biraju iz grupe koju čine halogen, C1-C4alkil, C1-C4alkoksi, amino, nitro i cijano), koji se upotrebljava za tretiranje, prevenciju, uzvraćanje, zaustavljanje ili inhibiciju epileptogeneze kod nekog humanog subjekta koji je pod rizikom razvoja epilepsije ili nekog poremećaja povezanog sa napadima, ali nema epilepsiju ili kliničke znake napada.

6. Enantiomer prema Zahtevu 5, pri čemu X predstavlja hlor.

7. Enantiomer prema Zahtevu 5, pri čemu je X supstituisan u orto položaju fenil prstena.

8. Enantiomer prema Zahtevu 5, pri čemu se Ri, R2, R3, R4, R5i Rebiraju tako da predstavljaju vodonik.

9. Enantiomer prema Zahtevu 5, pri čemu dominira jedan enantiomer, koji se bira iz grupe koju čine Formula (I) i Formula (II), tako daje njegov sadržaj oko 90% ili veći.

10. Enantiomer prema Zahtevu 5, pri čemu dominira jedan enantiomer, koji se bira iz grupe koju čine Formula (I) i Formula (II), tako da je njegov sadržaj oko 98% ili veći.

11. Enantiomer prema Zahtevu 5, pri čemu enantiomer koji se bira iz grupe koju čine Formula (I) i Formula (II), predstavlja enantiomer koji se bira iz grupe koju čine Formula (la) i Formula (Ma): 0 .<R>s QH R? 9 R4/<R>5 '?? o\^<0> Formula (la) Formula (Ha) pri čemu, fenil je supstituisan u položaju X sa jednim do pet atoma halogena, koji se biraju iz grupe koju čine fluor, hlor, brom i jod; a R1, R2, R3, R4, R5i R6se nezavisno biraju iz grupe koju čine vodonik i C1-C4alkil; pri čemu je C1-C4alkil opciono supstituisan sa fenil (pri čemu je fenil opciono supstituisan sa supstituentima koji se nezavisno biraju iz grupe koju čine halogen, C1-C4alkil, C1-C4alkoksi, amino, nitro i cijano).

12. Enantiomer prema Zahtevu 11, pri čemu X predstavlja hlor.

13. Enantiomer prema Zahtevu 11, pri čemu je X supstituisan u orto položaju fenil prstena.

14. Enantiomer prema Zahtevu 11, pri čemu se Ri, R2lR3, R4, R5i R6biraju tako da predstavljaju vodonik.

15. Enantiomer prema Zahtevu 11, pri čemu dominira jedan enantiomer, koji se bira iz grupe koju čine Formula (la) i Formula (lla), tako da je njegov sadržaj oko 90% ili veći.

16. Enantiomer prema Zahtevu 11, pri čemu dominira jedan enantiomer, koji se bira iz grupe koju čine Formula (la) i Formula (lla), tako da je njegov sadržaj oko 98% ili veći.

17. Enantiomer prema Zahtevu 5, pri čemu enantiomer, koji se bira iz grupe koju čine Formula (I) i Formula (II), predstavlja enantiomer koji se bira iz grupe koju čine Formula (lb) i Formula (llb), ili njegova farmaceutski prihvatljiva so ili njegov estar O NH2Cl OH f 2i^JoKđ?0 Formula (lb) Formula (Hb)

18. Enantiomer prema Zahtevu 17, pri čemu dominira jedan enantiomer, koji se bira iz grupe koju čine Formula (lb) i Formula (llb), tako da je njegov sadržaj oko 90% ili veći.

19. Enantiomer prema Zahtevu 17, pri čemu dominira jedan enantiomer, koji se bira iz grupe koju čine Formula (lb) i Formula (llb), tako da je njegov sadržaj oko 98% ili veći.

20. Jedinjenje ili enantiomer, prema Zahtevima 1 ili 5, pri čemu se faktor(i) koji predskazuju da je pacijent pod rizikom razvoja epilepsije ili nekog poremećaja povezanog sa napadima, biraju iz grupe koju čine: bilo koja vrsta povrede ili traume CNS; neurohirurške procedure, aktivnosti u kojima se rizikuje povreda CNS, borbene aktivnosti, auto ili konjske trke i kontaktni sportovi, uključujući boks; traume kičmene moždine; infekcije CNS; anoksija; moždani udar ili CVA (cerebralno-vaskularni akcident); istorija prolaznih ishemijskih napada; stenoza karotide; istorija bolesti aterosklerotičnih krvnih sudova; istorija pulmoname embolije; periferna vaskularna bolest; autoimune bolesti koje utiču na CNS, npr. lupus; povrede pri porođaju, npr. perinatalna asfiksija, srčani arest; terapeutske ili dijagnostičke vaskulame hirurške procedure, npr. endarterektomija karotide ili cerebralna angiografija; hipotenzija; povrede CNS usled embolije, hiper ili hipo perfuzije; hipoksija; poznata genetska dispozicija prema poremećajima za koje se zna da odgovaraju na AEGD; lezije CNS koje zauzimaju neki prostor; tumori mozga, npr. glioblastomi; krvarenje ili hemoragija u ili u okolini CNS, npr. intracerebralno krvarenje ili subduralni hematomi; edem mozga; febrilne konvulzije; hipertermija; izlaganje toksičnim ili otrovnim agensima; intoksikacija lekom ili odvikavanje od leka, npr. kokaina, metamfetamina ili alkohola; porodična istorija; poremećaji sa napadima ili epilepsija povezana sa napadima kao neurološki poremećaj ili poremećaj povezan sa napadima, istorija statusa epileptikusa; trenutni tretman sa lekovima koji snižavaju prag napada, npr. litijum-karbonat, thorazine ili clozapine; dokaz pomoću surogatnih markera ili biomarkera da je pacijentu neophodan tretman sa nekim anti-epileptogenim lekom, npr. skenovanje MRI koje ukazuje na hipokampalnu sklerozu, povišeni sadržaji proizvoda degradacije neurona u serumu, povišeni sadržaji cilijamog neurotrofnog faktora (CNTF), ili ako EEG ukazuje na poremećaj sa napadima ili epilepsiju povezanu sa napadima kao neurološki poremećaj.

21. Jedinjenje ili enantiomer prema Zahtevu 20, pri čemu se faktor(i) koji predskazuju da je pacijent pod rizikom razvoja epilepsije ili nekog poremećaja povezanog sa napadima, biraju iz grupe koju čine: zatvorena ili probojna trauma glave; neurohirurške procedure; stenoza karotide; moždani udar ili drugi cerebro-vaskularni akcident (CVA); status epileptikus i lezije koje zauzimaju prostor u CNS.

22. Jedinjenje ili enantiomer prema Zahtevu 21, pri čemu pomenute faktor(e) predskazanja predstavljaju zatvorena trauma glave ili probojna trauma glave, ili neka neurohirurška procedura.

23. Jedinjenje ili enantiomer prema Zahtevu 21, pri čemu pomenute faktor(e) predskazanja predstavljaju moždani udar, neki drugi cerebro-vaskularni akcident (CVA), prisustvo stenoze karotide i prolazni napad ishemije.

24. Jedinjenje ili enantiomer prema Zahtevu 23, pri čemu pomenuti faktor predskazanja predstavlja status epileptikus.

25. Jedinjenja ili enantiomeri prema Zahtevima 1 ili 5, pri čemu se pomenuto jedinjenje (ili enantiomer), ili njegova farmaceutski prihvatljiva so ili estar, ordinira kombinovano sa jednim ili više drugih jedinjenja ili terapeutskih agenasa.

26. Jedinjenja ili enantiomeri prema Zahtevu 25, pri čemu se pomenuto jedno ili više drugih jedinjenja ili terapeutskih agenasa biraju iz grupe koju čine jedinjenja koja imaju jedno ili više od sledećih svojstava: antioksidantna aktivnost; antagonizam prema receptoru NMDA; sposobnost da se poveća endogena inhibicija GABA; aktivnost inhibitora sintaze NO; sposobnost vezivanja gvožđa, npr heki helator gvožđa; sposobnost vezivanja kalcijuma, npr. helator Ca(ll); sposobnost vezivanja cinka, npr. helator Zn(ll); sposobnost blokiranja kanala jona natrijuma ili kalcijuma; sposobnost otvaranja kanala jona kalijuma ili hloridnih jona, terapeutski agensi korisni pri tretmanu zloupotrebe supstanci.

27. Jedinjenja ili enantiomeri prema Zahtevu 25, pri čemu se jedno ili više jedinjenja bira iz grupe koju čine anti-epileptički lekovi (AED).

28. Jedinjenja ili enantiomeri prema Zahtevu 27, pri čemu se pomenuti anti-epileptički lek (AED) bira iz grupe koju čine: carbamazepine, clobazam, clonazepam, ethosuximide, felbamate, gabapentin, lamotigine, levetricetam, oxacarbazepine, phenobarbital, phenvtoin, pregabalin, primidone, retigabine, talampanel, tiagabine, topiramate, valproate, vigabatrin, zonisamide, benzodiazepini, barbiturati ili sedativni hipnotici.

29. Jedinjenje ili enantiomer prema Zahtevima 1 ili 5, pri čemu se njegova terapeutski efikasna količina kreće od oko 5,7 mg/kg/dan, pa do oko 42,9 mg/kg/dan.

30. Jedinjenje ili enantiomer prema Zahtevima 1 ili 5, pri čemu se pomenuta terapeutska količina progresivno smanjuje, kako napreduje tretman epileptogenog procesa kod pomenutog pacijenta.

31. Jedinjenje ili enantiomer prema Zahtevima 25, 26, 27 ili 28, pri čemu se količina pomenutih jednog ili više drugih jedinjenja ili terapeutskih agenasa ordinira u kombinaciji sa pomenutim jedinjenjem (ili enantiomerom), ili njegovom farmaceutski prihvatljivom solju ili estrom, progresivno smanjuje, kako napreduje tretman epileptogenog procesa kod pomenutog pacijenta.

32. Jedinjenje ili enantiomer prema Zahtevima 1 ili 5, pri čemu se njegova ordinirana doza kreće od oko 6,4 mg/kg/dan, pa do oko 35,7 mg/kg/dan.

33. Jedinjenje ili enantiomer prema Zahtevima 1 ili 5, pri čemu se njegova ordinirana doza kreće od oko 7,1 mg/kg/dan, pa do oko 28,6 mg/kg/dan.

34. Jedinjenje ili enantiomer prema Zahtevima 1 ili 5, pri čemu se njegova ordinirana doza kreće od oko 7,9 mg/kg/dan, pa do oko 21,4 mg/kg/dan.

35. Jedinjenje ili enantiomer prema Zahtevima 1 ili 5, pri čemu se njegova ordinirana doza kreće od oko 8,6 mg/kg/dan, pa do oko 17,1 mg/kg/dan.

36. Jedinjenje ili enantiomer prema Zahtevima 1 ili 5, pri čemu se njegova ordinirana doza kreće od oko 400 mg/dan, pa do oko 3000 mg/dan.

37. Jedinjenje ili enantiomer prema Zahtevima 1 ili 5, pri čemu se njegova ordinirana doza kreće od oko 450 mg/dan, pa do oko 2500 mg/dan.

38. Jedinjenje ili enantiomer prema Zahtevima 1 ili 5, pri čemu se njegova ordinirana doza kreće od oko 500 mg/dan, pa do oko 2000 mg/dan.

39. Jedinjenje ili enantiomer prema Zahtevima 1 ili 5, pri čemu se njegova ordinirana doza kreće od oko 550 mg/dan, pa do oko 1500 mg/dan.

40. Jedinjenje ili enantiomer prema Zahtevima 1 ili 5, pri čemu se njegova ordinirana doza kreće od oko 600 mg/dan, pa do oko 1200 mg/dan.