Реченица
У нефункционалној лингвистици, реченица је текстуална јединица која се састоји од једне или више речи које су граматички повезане. У функционалној лингвистици, реченица је јединица написаног текста ограничених графолошким карактеристикама, као што су велика слова и ознаке (запете, упитници и узвичници). Супротно овом појму је крива, која је ограничена фонолошким особинама као што су висина тона и звучност и ознаке као што су паузе; и са клаузом, која представља низ речи који представљају неки процес који се одвија током времена.[1] Овај појам се углавном односи на реченицу у свом нефункционалном смислу, иако се рад у функционалној лингвистици индиректно наводи или разматра.
Реченица може садржати речи груписане заједно да изразе изјаву, питање, узвик, захтев, наредбу или сугестију.[2] Реченица је скуп речи који у принципу говори потпуну мисао (иако можда неће имати смисла узето из изолације контекста); стога она може бити једноставна фраза, али мора да има довољно значења да имплицира клаузу, чак и ако није експлицитна. На пример реч „Два” као реченица (одговор на питање „Колико их је било?”) подразумева клаузу „Било је двоје”. Обично реченица садржи субјекат и предикат. Реченица се такође може дефинисати потпуно у правописним терминима, као група речи која почиње великим словом и завршава се тачком.[1]
Чланови реченице:
- Главни - Субјекат и Предикат.
- Зависни - Атрибут и Апозиција (одредбе именице), Објекат (допуна глагола) прилошке одредбе (одредбе глагола).
Речи у реченици имају функцију реченичких чланова. То је синтаксичка функција речи.
Субјекат
[уреди | уреди извор]Субјекат или субјект означава о коме или чему се у реченици говори. Субјектом се означава вршилац радње, носилац стања, узрочник збивања, односно оно чему се предикатом нешто приписује.
- Учитељица прегледа задатке.
- Јована и Теодора су добиле петице у школи.
Функцију субјекта најчешће остварују именице и именичке заменице, именичка синтагма или паралелни реченични чланови.
- Неки старији људи су седели на клупи.
- Милица и Тамара су добре другарице.
У функцији субјекта могу се осим именичких појавити друге врсте речи.
- Трчати је здраво.
- Пет је мој срећан број.
Граматички субјекат је увек у номинативу.
- Мома се игра.
Логички субјекат је у генитиву, дативу или акузативу.
- ген. Нема Моме. (Мома није ту.)
- дат. Мени се спава. (Ја сам поспан.)
- ак. Весну је страх. (Весна осећа страх.)
Предикат
[уреди | уреди извор]Предикат је централни члан реченице. Он казује нешто о субјекту. Може бити глаголски и именски.
- Глаголски предикат је глагол у личном глаголском облику. Њиме се субјекту приписује нека радња, стање или збивање.
- Именски предикат се састоји од два дела. То су глаголски и именски део. Глаголски део је помоћни глагол ЈЕСАМ - БИТИ у личном глаголском облику. Именски део предиката може бити било која именска реч (именица, заменица, придев, број или прилог) или синтагма са именском речју, и он означава садржај именског предиката.
- приписује субјекту неку особину: Ана је лепа.
- идентификује субјекат: Ана је васпитачица.
Предикат може бити ПРОСТ или СЛОЖЕН.
- Прост - састоји се од једног глагола у личном глаголском облику.
- Сложен - састоји се од два, понекад и од три глагола. У сложеном предикату први глагол нема потпуно значење. Такви су глаголи моћи, хтети, желети, морати, смети.
Дужина
[уреди | уреди извор]Са обновљеним интересом, дужина реченице се проучава од 1980-их, углавном у контексту „других синтактичке феномене”.[3]
Једна дефиниција просечне дужине реченице прозног параграфа је однос броја речи и броја реченица.[4] У уџбенику Математичка лингвистика, Андраса Корнеја, сугерише се да је у „новинарској прози просечна дужина реченице изнад 15 речи”.[5] Просечна дужина реченице углавном служи као мерило за процену реченичне тешкоће или сложеност.[6] Уопштено, ако се просечна дужина реченице повећа, онда ће се и сложеност реченице повећати.[7]
Друга дефиниција „дужине реченице” је број клаузула у реченици, док је „дужина клаузуле” број фонова у клаузули.[8]
Истраживања Ерика Шила и Питера де Хана базирана на узорцима текста су показала да две суседне реченице имају већу вероватноћу да имају сличне дужине од две реченице које нису суседне, и да готово сигурно имају сличну дужину у фикцији. Ово је супротстављено теорији да „аутори могу да теже да имају наизменичне дуге и кратке реченице”.[9] Дужина реченице, као и сложеност речи, су фактори у читљивости реченице; међутим, и за друге факторе, као што је присуство везника, речено је да „знатно олакшавају разумевање”.[10][11]
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б Halliday 2004, стр. 6
- ^ „Sentence – Definitions from Dictionary.com”. Dictionary.com. Приступљено 23. 5. 2008.
- ^ Těšitelová 1992, стр. 126.
- ^ „Calculate Average Sentence Length”. Linguistics Forum. 2011-06-23. Приступљено 2011-12-12.
- ^ Kornai 2007, стр. 188.
- ^ Carter 1982, стр. 108.
- ^ Troia 2011, стр. 270.
- ^ Köhler, Reinhard; Altmann, Gabriel; Piotrovskiĭ, Raĭmond Genrikhovich (2005). Quantitative Linguistics. стр. 352. Приступљено 15. 12. 2011. „(Caption) Table 26.3: Sentence length (expressed by the number of clauses) and clause length (expressed by the number of phones) in a Turkish text”
- ^ Schils, Erik; Pieter de Haan (1993). „Characteristics of Sentence Length in Running Text”. Oxford University Press. Приступљено 12. 12. 2011.
- ^ Perera, Katherine. The assessment of sentence difficulty. стр. 108. Приступљено 15. 12. 2011.
- ^ Fries, Udo. Sentence Length, Sentence Complexity, and the Noun Phrase in 18th-Century News Publications. стр. 21. Приступљено 15. 12. 2011.
Литература
[уреди | уреди извор]- Fries, Udo. Sentence Length, Sentence Complexity, and the Noun Phrase in 18th-Century News Publications. стр. 21. Приступљено 15. 12. 2011.
- Perera, Katherine. The assessment of sentence difficulty. стр. 108. Приступљено 15. 12. 2011.
- Köhler, Reinhard; Altmann, Gabriel; Piotrovskiĭ, Raĭmond Genrikhovich (2005). Quantitative Linguistics. стр. 352. Приступљено 15. 12. 2011. „(Caption) Table 26.3: Sentence length (expressed by the number of clauses) and clause length (expressed by the number of phones) in a Turkish text”
- Halliday, M. A. K (2004). An Introduction to Functional Grammar. (3. изд.). London: Hodder Education. ISBN 978-1-4441-1908-4. OCLC 795119185.
- Těšitelová, Marie (1992). Quantitative linguistics. Amsterdam: John Benjamins Pub. Co. ISBN 978-90-272-1546-8. OCLC 704275234.
- Kornai, András (2007). Mathematical linguistics. Springer Science & Business Media. ISBN 978-1-84628-985-9.
- Carter, Ronald (1982). Linguistics and the teacher. London: Routledge & K. Paul. ISBN 978-0-7100-9193-2. OCLC 8587839.
- Troia, Gary A. (2011). Instruction and assessment for struggling writers: evidence-based practices. Guilford Press. ISBN 978-1-60918-030-0.
- Gazdar, Gerald; Klein, Ewan H.; Pullum, Geoffrey K.; Sag, Ivan A. (1985). Generalized Phrase Structure Grammar. Oxford: Blackwell, and Cambridge, MA: Harvard University Press. ISBN 978-0-674-34455-6.
- Bresnan, Joan (2001). Lexical-Functional Syntax. Blackwell. ISBN 978-0-631-20973-7.
- Chomsky, Noam (1965). Aspects of the Theory of Syntax. MIT Press. ISBN 978-0-262-53007-1.
- Ashtadhyayi, Work by Panini. The Editors of Encyclopaedia Britannica. Encyclopædia Britannica. 2013. Приступљено 23. 10. 2017.
- Gussenhoven, Carlos; Jacobs, Haike (2005). Understanding Phonology (second изд.). London: Hodder Arnold. ISBN 978-0340807354.
- Butterfield, Jeremy (2008). Damp Squid: The English Language Laid Bare. Oxford: Oxford University Press. стр. 142. ISBN 978-0199574094.
- Huddleston, Rodney; Pullum, Geoffrey K. (2002). The Cambridge Grammar of the English Language. Cambridge (UK): Cambridge University Press. стр. 627f.
- O'Grady, William; Dobrovolsky, Michael; Katamba, Francis (1996). Contemporary Linguistics: An Introduction. Harlow, Essex: Longman. ISBN 9780582246911.
- William Strunk, Jr., ур. (2006). The Classics of Style: The Fundamentals of Language Style From Our American Craftsmen. Cleveland: The American Academic Press. ISBN 978-0-9787282-0-5.
- Rundle, Bede (1979). Grammar in Philosophy. Oxford/New York: Clarendon Press/Oxford University Press. ISBN 978-0-19-824612-1.
- Bede Rundle, Grammar in Philosophy, Oxford 1979.
- Chris Foryth, Grammar through time, 1981.
- Ralph Waldo Emerson, et al, The Classics of Style, 2006.
- Chomsky, Noam (1957), Syntactic Structures, The Hague/Paris: Mouton
- Chomsky, Noam (1995). The Minimalist Program. MIT Press. ISBN 978-0-262-53128-3.
- Zwart, Jan-Wouter (1998). „Review Article: The Minimalist Program”. Journal of Linguistics. Cambridge University Press. 34: 213—226.
- Baker, M. (2001). The Atoms of Language: The Mind's Hidden Rules of Grammar. Basic Books.
- Chomsky, N (1981). Lectures on Government and Binding.. Mouton de Gruyter.
- Chomsky, N. and Lasnik, H. (1993) Principles and Parameters Theory, in Syntax: An International Handbook of Contemporary Research, Berlin: de Gruyter.
- Chomsky, N (1995). The Minimalist Program (Current Studies in Linguistics). MIT Press.
- Lightfoot, D. (1982). The Language Lottery: Towards a Biology of Grammars. MIT Press.
- Dalrymple, Mary (2001). Lexical Functional Grammar. No. 42 in Syntax and Semantics Series. New York: Academic Press. ISBN 978-0-12-613534-3.
- Falk, Yehuda N. (2001). Lexical-Functional Grammar: An Introduction to Parallel Constraint-Based Syntax. CSLI. ISBN 978-1-57586-341-2.
- Kroeger, Paul R. (2004). Analyzing Syntax: A Lexical-Functional Approach. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 9780521016544.
- Carl Pollard, Ivan A. Sag (1987): Information-based Syntax and Semantics. Volume 1: Fundamentals. Stanford: CSLI Publications.
- Carl Pollard, Ivan A. Sag (1994): Head-Driven Phrase Structure Grammar. Chicago: University of Chicago Press. ([1])
- Ivan A. Sag, Thomas Wasow, Emily M. Bender (2003): Syntactic Theory: a formal introduction, Second Edition. Chicago: University of Chicago Press. ([2])
- Levine, Robert D.; Meurers, W. Detmar (2006). „Head-Driven Phrase Structure Grammar: Linguistic Approach, Formal Foundations, and Computational Realization” (PDF). Ур.: Brown, Keith. Encyclopedia of Language and Linguistics (second изд.). Oxford: Elsevier.[мртва веза]
- Müller, Stefan (2013). „Unifying Everything: Some Remarks on Simpler Syntax, Construction Grammar, Minimalism and HPSG”. Language. doi:10.1353/lan.2013.0061. Архивирано из оригинала 02. 02. 2017. г. Приступљено 04. 07. 2023.
- Ágel, Vilmos; Eichinger, Ludwig M.; Eroms, Hans Werner; Hellwig, Peter; Heringer, Hans Jürgen; Lobin, Henning, ур. (2003). Dependenz und Valenz:Ein internationales Handbuch der zeitgenössischen Forschung [Dependency and Valency:An International Handbook of Contemporary Research] (на језику: German). Berlin: de Gruyter. ISBN 978-3110141900. Приступљено 24. 08. 2012.
- Coseriu, E. 1980. Un précurseur méconnu de la syntaxe structurale: H. Tiktin. In Recherches de Linguistique : Hommage à Maurice Leroy. Éditions de l’Université de Bruxelles, 48–62.
- Engel, U. 1994. Syntax der deutschen Sprache, 3rd edition. Berlin: Erich Schmidt Verlag.
- Eroms, Hans-Werner (2000). Syntax der deutschen Sprache. Berlin [u.a.]: de Gruyter. ISBN 978-3110156669. Приступљено 24. 08. 2012.[мртва веза]
- Groß, T. 2011. Clitics in dependency morphology. Depling 2011 Proceedings, 58–68.
- Helbig, Gerhard; Buscha, Joachim (2007). Deutsche Grammatik: ein Handbuch für den Ausländerunterricht [German Grammar: A Guide for Foreigners Teaching] (6. [Dr.]. изд.). Berlin: Langenscheidt. ISBN 978-3-468-49493-2.
- Heringer, H. 1996. Deutsche Syntax dependentiell. Tübingen: Stauffenburg.
- Hays, D. 1960. Grouping and dependency theories. P-1910, RAND Corporation.
- Hays, D.. „Dependency theory: A formalism and some observations.”. Language. 40: 511—525. 1964.. Reprinted in Syntactic Theory 1, Structuralist, edited by Fred W. Householder. Penguin, 1972.
- Hudson, Richard (1984). Word grammar (1. publ. изд.). Oxford, OX, England: B. Blackwell. ISBN 978-0631131861.
- Hudson, R. 1990. An English Word Grammar. Oxford: Basil Blackwell.
- Hudson, R. 2007. Language Networks: The New Word Grammar. . Oxford University Press.
- Imrényi, A. 2013. Constituency or dependency? Notes on Sámuel Brassai’s syntactic model of Hungarian. In Szigetvári, Péter (ed.), VLlxx. Papers Presented to László Varga on his 70th Birthday. Budapest: Tinta. 167–182.
- Liu, H. 2009. Dependency Grammar: from Theory to Practice. Beijing: Science Press.
- Lobin, H. 2003. Koordinationssyntax als prozedurales Phänomen. Tübingen: Gunter Narr-Verlag.
- Matthews, P. H. (2007). Syntactic Relations: a critical survey (1. publ. изд.). Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 9780521608299. Приступљено 24. 08. 2012.
- Melʹc̆uk, Igor A. (1987). Dependency syntax : theory and practice. Albany: State University Press of New York. ISBN 978-0-88706-450-0. Приступљено 24. 08. 2012.
- Miller, James Edward; Miller, Jim (2011). A Critical Introduction to Syntax. A&C Black. ISBN 978-0-8264-9704-8.
- Starosta, S. (1988). The case for lexicase. London: Pinter Publishers.
- Van Valin, Robert D. (2003). Exploring the Syntax-Semantics Interface. Cambridge: Cambridge University Press.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]Медији везани за чланак Реченица на Викимедијиној остави
