Пресократовци
Пресократовци су били први грчки филозофи (од 7. до 6. века п. н. е.) су се првенствено бавили проучавањем природе. Зато се они углавном називају физичари (грчки: physis - природа која се развија и мијења; logos - наука, ријеч или говор). Они су настојали да помоћу разумски заснованих доказа утврде првобитне принципе свих ствари. Трагали су за сврхом или смислом бивства - онога што јесте, што чини или омогућава постојање.[1] Они су настојали да здраворазумским закључивањем и уз извјесне аналогије са митолошким представама превладају разлику између очигледног чулног мноштва, с једне, и општег јединства с друге стране. Пресократовци су под природом разумијевали основу свих збивања или општи оквир стварности; космос је за њих израз којим означавају универзални - „правични“ поредак ствари у свијету. Трагали су за начелом или корјеном свега постојећег (грчки: arhe), за безвременим темељем живота који обезбјеђује постојаност и закономјерност у сталним промјенама унутар чулног свијета.[2]
Јоњани — проблем почела
[уреди | уреди извор]Први филозофи потичу из Јоније, приобалне области Мале Азије. Најзначајнији полис у Јонији је био Милет. У њему је створена прва филозофска школа, чији је оснивач био Талес.
Талес
[уреди | уреди извор]
Талес је, према историчару Херодоту, своју највећу славу стекао је прорачуном на основу којег је најавио помрачење Сунца (28. мај 585. године п. н. е.). Позната је анегдота да из његовог живота према којој је упао у бунар док је посматрао звијезде. Талес је вјековима славњен као врхунски геометар (помоћ при војном освајању), луцидни географ, сјајан математичар (помоћу сјенке је израчунао висину пирамида), скроман мудрац (поклонио троножац делфском пророчишту који су му Хелени дали као најмудријем међу њима).[3]
Талес се назива и „оцем математике“ зато што је први неку запажену законитост и доказао и зато што је својом филозофијом (мада не експлицитно) први дао теоријско оправдање једне такве дисциплине: он је увидео да упркос бесконачном мноштву са којим се суочавамо у свету за све ствари важе исте законитости које од њих и чине уређени космос (на старогрчком „космос“ је раније значило „украс, огрлица“ да би се касније и користило у значењу „уређен, леп, хармоничан..."). Исто то запажање навело га је и на помисао да би и само постојање свих ствари морало бити утемељено на једном принципу ("принцип“ је латински превод старогрчке речи „архе“ која значи „први, владајући, основни..." а у филозофској употреби најадекватнији превод на српски језик је „почело, начело")
Темељно начело и основни елемент природе Талес је видио у води - непромјењенљивом праизвору из којег све настаје испаравањем или замрзавањем. Талес је сматрао да је вода храна свих бића и да као таква представља бесконачну залиху свих ствари. Зато се он слови за првог материјалисту у филозофији.
Талес није правио разлику (као и остали Јоњани) између начела (принципа) и елемен(а)та свих ствари.
Талес је сматрао да је Земља у ствари равна плоча, док је свијет жива материја која га покреће уз помоћ демона. Најважнији домет Талесове филозофије остаје увиђање да различите појединачне ствари које постоје у природи имају свој јединствен - заједнички основ. Талес је први у разлици уочио њихово јединство.
Анаксимандар
[уреди | уреди извор]Био је Талесов ученик. Важио је за проналазача (приписују му се прва географска карта, глобус, инструменти за грађевинарство) и за успјешног државника.
Као начело космоса Анаксимандар је препознао апејрон (што значи „без - границе"). Апејрон је бесмртан и непропадљив „материјални узрок“ стварности, мада је право значење тог термина нама прилично нејасно највише због недостатка извора из којих бисмо о њему нешто сазнали - он је оно безгранично које не може имати неко своје посебно почело, јер кад би га имало - морало би имати своју границу.
Из апејрона се издвајају супротности, које узрокују настајање појединачних ствари. Оне су коначне и одређене, и као такве накнадно се враћају у своје неодређено и бесконачно почело. Дато враћање Једном, јесте праведност, док је претходно издвајање појединачних ствари путем супротности неправедност.
Анаксимен
[уреди | уреди извор]Као своје начело Анаксимен узима ваздух - безгранична материја која у свом вечном кретању наизменично пролази кроз стадијуме згрушњавања и разређивања. Ваздух је бесконачан у квантитативном облику, али не и у квалитативном смислу. Он је количински неодређен, али се појављује као неки конкретан, одређен квалитет. Анаксименов ваздух је невидљив када је „једнако распоређен“ (тада је у ствари неограничен, јер су хладноћа, топлота, влажност и покретљивост присутни у једнакој мјери), с тим да исти ти атрибути, када се згрушњавају и разређују, чине ваздух видљивим, тј. квалитативно одређенијим. Тако су, по тврдђи Анаксимена, настали Богови.
Хераклит из Ефеса
[уреди | уреди извор]Хераклит сматра да први принцип свијета борба супротности. „Рат (грчки: polemos) је отац свих ствари“, а „правда је завада: све бива на основу заваде (раздора), и тако трега да буде." Та стална промјена чини норму живота, тј. његов логос. Одређени коментатори Хераклитеве филозофије сматрају да је у питању ватра. Логос за Хераклита представља природни закон који регулише борбу супротности унутар свега. Логос је један - исти за сва бића.
Хераклит је чувен по томе да је писао у облику афоризама.
Питагорејска школа - тајна бројева
[уреди | уреди извор]Учење питагорејаца је утицало на укупни хеленски свијет. Они су сматрали да су геометрија и математика основна оруђа знања.
Главни представник ове школе је Питагора. Суштина његовог учења је била тврдња да је све број. Начело је дато у множини. Сваки елемент има неки облик који чини његову границу. Бројеви истовремено дају „материју бићима“, баш као што чине и њихово „својство“, и „стање“. Бројеви су „оно најмудрије“ - суштина, принцип или узрок свих ствари.
Основни елементи бројева јесу парно (неограничено) и непарно (ограничено). Неограничено се изједначава са ваздухом или празнином, чија свака диоба даје исти резултат: нову празнину и тако у бескарј. С друге стран, диоба ограничених ствари мора се завршавати - мора имати границу. Та граница је оно што нема дијелова - тачка, линија, раван. Зато су питагорејци бројеве, тј. „корјене“ бића, схватали на просторан - геометријски начин. Број један је тачка и прво слово алфабета - алфа, број два је права и представљен је словом бета; три је површина - гама; а четири је чврсто тијело - делта. Истовремено, Један изражава јединство свега; Два је разлика и супротност; Три је јединство јединства и разлика; Четири је њихово оваплоћење. По овој основи је постављено питагорејско схватање космоса као уређеног поретка - склада или хармоније бића.
Преко умног разумијевања бројева који чине невидљиву, а стварну конструкцију чулних - видљивих ствари, могуће је сазнати тајне космоса, да би се у односу на те вечне истине организовао индивидуални и друштвени живпт. Онако како је уређен космос, тако треба уредити личну и колективну егзистенцију. На тај начин су питагорејци, као „пријатељи мудрости“, алии и као посвећени вјерници, комбиновали своја филозофска становишта са религијским наслеђем Истока.
Они су сматрали да свијет опстаје у свеопштој повезаности и вјечном враћању истог. Вјеровали су и у бесмртност и сеобу душе, која добија конкретну животну форму, у зависности од моралног понашања у претходном животу. Смрт повезује крај једног живота са почетком другог, при чему је тијело „гробница душе“.
Елејци - учење о Једном
[уреди | уреди извор]Елеја је била полис у јужној Италији, који су, бјежећи пред персијским царем Киром, основали грчки колонизатори из Фокеје (Јонија), средином VI века п. н. е.
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Curd 2020, section 1. Who Were the Presocratic Philosophers?.
- ^ Most 1999, стр. 332–362.
- ^ Barnes 1987, стр. 10; Warren 2014, стр. 1–2.
Литература
[уреди | уреди извор]- Barnes, Jonathan (1987). Early Greek Philosophy. Penguin Books. ISBN 978-0-14-044461-2.
- Burkert, Walter (27. 10. 2008). „Prehistory of Presocratic Philosophy in an Orientalizing Context”. Ур.: Curd, Patricia. The Oxford Handbook of Presocratic Philosophy. Daniel W Graham. Oxford University Press, USA. стр. 55—88. ISBN 978-0-19-514687-5.
- Curd, Patricia (2008). „Anaxagoras and the Theory of Everything”. Ур.: Curd, Patricia. The Oxford Handbook of Presocratic Philosophy. Daniel W Graham. Oxford University Press, USA. ISBN 978-0-19-514687-5.
- Curd, Patricia (2020). „Presocratic Philosophy”. Ур.: Edward N. Zalta. Stanford Encyclopedia of Philosophy. Metaphysics Research Lab, Stanford University.
- Evans, C. Stephen (2019). A History of Western Philosophy: From the Pre-Socratics to Postmodernism. InterVarsity Press. ISBN 978-0-8308-7369-2.
- Frede, Michael (27. 10. 2008). „Aristotle's Account of the Origins of Philosophy”. Ур.: Curd, Patricia. The Oxford Handbook of Presocratic Philosophy. Daniel W Graham. Oxford University Press, USA. стр. 501—529. ISBN 978-0-19-514687-5.
- Graham, Daniel W. (27. 10. 2008). „Heraclitus: Flux, Order, and Knowledge”. Ур.: Curd, Patricia. The Oxford Handbook of Presocratic Philosophy. Daniel W Graham. Oxford University Press, USA. стр. 169—187. ISBN 978-0-19-514687-5.
- Graham, Jacob N (2021). Pre-Socratic philosophy. Internet Encyclopedia of Philosophy.
- Gagarin, Michael; Woodruff, Paul (27. 10. 2008). „The Sophists”. Ур.: Curd, Patricia. The Oxford Handbook of Presocratic Philosophy (на језику: енглески). Daniel W Graham. Oxford University Press, USA. ISBN 978-0-19-514687-5.
- Hankinson, R.J. (27. 10. 2008). „Reason, Cause, and Explanation in Presocratic Philosophy”. Ур.: Curd, Patricia. The Oxford Handbook of Presocratic Philosophy. Daniel W Graham. Oxford University Press, USA. стр. 434—457. ISBN 978-0-19-514687-5.
- Huffman, Carl (27. 10. 2008). „Two Problems in Pythagoreanism”. Ур.: Curd, Patricia. The Oxford Handbook of Presocratic Philosophy. Daniel W Graham. Oxford University Press, USA. стр. 284—304. ISBN 978-0-19-514687-5.
- Kirk, Geoffrey; Raven, J. E. (1977). The Presocratic Philosophers: A Critical History with a Selection of Texts. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-27455-5.
- Irwin, Terence (1999). Classical Philosophy. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-289253-9.
- Lesher, J.H. (27. 10. 2008). „The humanizing of knowledge in presocratic thought”. Ур.: Curd, Patricia. The Oxford Handbook of Presocratic Philosophy. Daniel W Graham. Oxford University Press, USA. стр. 458—484. ISBN 978-0-19-514687-5.
- Laks, André; Most, Glenn (1. 1. 2018). The Concept of Presocratic Philosophy: Its Origin, Development, and Significance. Princeton University Press. ISBN 978-1-4008-8791-0.
- Mourelatos, Alexander P. D. (27. 10. 2008). „The Cloud-Astrophysics of Xenophanes and Ionian Material Monism”. Ур.: Curd, Patricia. The Oxford Handbook of Presocratic Philosophy. Daniel W Graham. Oxford University Press, USA. стр. 134—168. ISBN 978-0-19-514687-5.
- Longrigg, James (1989). „Presocratic Philosophy and Hippocratic Medicine”. History of Science. SAGE Publications. 27 (1): 1—39. Bibcode:1989HisSc..27....1L. ISSN 0073-2753. PMID 11621888. S2CID 742356. doi:10.1177/007327538902700101.
- Longrigg, James (7. 3. 2013). Greek Rational Medicine: Philosophy and Medicine from Alcmaeon to the Alexandrians. Routledge. ISBN 978-1-134-97366-8.
- McCarthy, John C. (1999). „Bacon’s Third Sailing: The 'Pre–Socratic' Origins of Modern Philosophy”. Ур.: McCoy, Joe. Early Greek Philosophy: Reason at the Beginning of Philosophy. Washington, D.C.: The Catholic University of America Press. стр. 157—188. ISBN 978-0-19-964465-0.
- Most, Glenn W. (28. 6. 1999). „16 - The poetics of early Greek philosophy”. Ур.: A. A. Long. The Cambridge Companion to Early Greek Philosophy. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-44667-9.
- Osborne, Catherine (22. 4. 2004). Presocratic Philosophy: A Very Short Introduction. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-284094-3.
- Palmer, John (27. 10. 2008). „Classical Representations and Uses of the Presocratics”. Ур.: Curd, Patricia. The Oxford Handbook of Presocratic Philosophy. Daniel W Graham. Oxford University Press, USA. стр. 530—554. ISBN 978-0-19-514687-5.
- Primavesi, Oliver (27. 10. 2008). „Empedocles: Physical and Mythical Divinity”. Ур.: Curd, Patricia. The Oxford Handbook of Presocratic Philosophy. Daniel W Graham. Oxford University Press, USA. ISBN 978-0-19-514687-5.
- Robinson, T.M. (27. 10. 2008). „Presocratic Theology”. Ур.: Curd, Patricia. The Oxford Handbook of Presocratic Philosophy. Daniel W Graham. Oxford University Press, USA. стр. 485—499. ISBN 978-0-19-514687-5.
- Runia, David T. (27. 10. 2008). „The sources of pre-Socratic philosophy”. Ур.: Curd, Patricia. The Oxford Handbook of Presocratic Philosophy. Daniel W Graham. Oxford University Press, USA. стр. 27—54. ISBN 978-0-19-514687-5.
- Sandywell, Barry (1996). Presocratic Reflexivity: The Construction of Philosophical Discourse c. 600-450 B.C.: Logological Investigations: Volume Three. Routledge. ISBN 978-1-134-85347-2.
- Sedley, David (новембар 2013). „The Pre-Socratics to the Hellenistic Age”. Ур.: Bullivant, Stephen. The Oxford Handbook of Atheism. Michael Ruse. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-964465-0. doi:10.1093/oxfordhb/9780199644650.013.002.
- Taub, Liba (30. 1. 2020). The Cambridge Companion to Ancient Greek and Roman Science. Cambridge University Press. ISBN 978-1-107-09248-8.
- Vamvacas, Constantine J. (28. 5. 2009). The Founders of Western Thought – The Presocratics: A diachronic parallelism between Presocratic Thought and Philosophy and the Natural Sciences. Springer Science & Business Media. стр. 20—. ISBN 978-1-4020-9791-1.
- Van der Eijk, Philip (27. 10. 2008). „The Role of Medicine in the Formation of Early Greek Thought”. Ур.: Curd, Patricia. The Oxford Handbook of Presocratic Philosophy. Daniel W Graham. Oxford University Press, USA. стр. 385—412. ISBN 978-0-19-514687-5.
- Warren, James (5. 12. 2014). Presocratics. Routledge. ISBN 978-1-317-49337-2.
- Waterfield, Robin (7. 9. 2000). The First Philosophers: The Presocratics and Sophists. Oxford University Press, UK. ISBN 978-0-19-282454-7.
- Wright, M.R. (27. 10. 2008). „Presocratic cosmologies”. Ур.: Curd, Patricia. The Oxford Handbook of Presocratic Philosophy. Daniel W Graham. Oxford University Press, USA. стр. 413—432. ISBN 978-0-19-514687-5.
- Cornford, F. M. 1991. From Religion to Philosophy: A Study in the Origins of Western Speculation. Princeton, NJ: Princeton University Press.
- Graham, D. W. 2010. The Texts of Early Greek Philosophy: The Complete Fragments and Selected Testimonies of the Major Presocratics. 2 vols. Cambridge, UK: Cambridge University Press.
- Furley, D. J., and R. E. Allen, eds. 1970. Studies in Presocratic Philosophy. Vol. 1, The Beginnings of Philosophy. London: Routledge & Kegan Paul.
- Jaeger, W. 1947. The Theology of the Early Greek Philosophers. Oxford: Oxford University Press.
- Lloyd, G. E. R. (1970). Early Greek Science: Thales to Aristotle. New York: Norton.
- Luchte, James. 2011. Early Greek Thought: Before the Dawn. New York:Continuum International Publishing Group
- McKirahan, R. D. 2011. Philosophy Before Socrates. Indianapolis, IN: Hackett Publishing Company.
- Robb, K., ed. 1983. Language and Thought in Early Greek Philosophy. La Salle, IL: Hegeler Institute.
- Stamatellos, G. 2012, Introduction to Presocratics: A Thematic Approach to Early Greek Philosophy with Key Readings, Wiley-Blackwell.
- Vlastos, G. 1995. Studies in Greek Philosophy. Vol. 1, The Presocratics. Edited by D. W. Graham. Princeton, NJ: Princeton University Press.
- Vassallo, Ch. 2021 The Presocratics at Herculaneum: A Study of Early Greek Philosophy in the Epicurean Tradition. Berlin-Boston: De Gruyter.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]
| Библиотечки ресурси о Pre-Socratic philosophy |
