RS20080233A - Derivati spirocikličnog hinazolina kao inhibitori pde7 - Google Patents

Abstract

Ovaj pronalazak daje jedinjenja formule (I): gde su: m je 0, 1 ili 2; X je O, S ili N-CN; R je F, Cl, ili CN; A je C3-6cikloalkilen grupa, opciono supstituisana sa C1-4alkil grupom; i B je prosta veza ili C1-2alkilen grupa; ili njihove farmaceutski prihvatljive soli, solvate, polimorfe ili prolekove. Ova jedinjenja su inhibitori PDE7 i imaju brojne terapeutske primene, naročito u tretmanu bola, a posebno neuropatskog bola.

Description

DERIVATI SPIROCIKLIČNOG HINAZOLINA

KAO INHIBITORI PDE7

OBLAST PRONALASKA

Ovaj pronalazak se odnosi na spirociklične derivate i na postupke njihovog dobijanja, intermedijare koji se koriste pri njihovom dobijanju, preparate koji ih sadrže i na upotrebe tih derivata.

Spirociklični derivati iz ovog pronalaska su inhibitori PDE7 i imaju brojne terapeutske primene, naročito za tretiranje bola, posebno neuropatičnog bola.

OSNOVA PRONALASKA

Fosfodiesteraze (PDE) su familija enzima koja utiče na različite ćelijske procese signalizacije preko procesa hidrolize molekula sekundarnog prenosioca cAMP i cGMP u odgovarajuće neaktivne 5'-monofosfatne nukleotide, regulišući na taj način njihov fiziološki sadržaj. Sekundarni prenosioci cAMP i cGMP su odgovorni za regulaciju brojnih unutarćelijskih procesa. Postoji najmanje 11 familija PDE, od kojih su neke (PDE3, 4, 7, 8) specifične prema cAMP, a druge su specifične prema cGMP (PDE5, 6 i 9).

PDE7 je jedan od članova familije PDE i sadrži 2 podklase članova PDE7, A i B. U raznim tkivima i vrstama ćelija ekspresuje se mPNK iz PDE7, za koju se zna da je značajna u patogenezi nekoliko bolesti, kao što su poremećaji povezani sa T-ćelijama. Određenije, PDE7A i njene otcepljene varijante su nadregulisane u aktiviranimT-ćelijama (L. Li, C. Yee i J.A. Beavo,Science,283, 848-851 (1999)) i u B-limfocitima (R. Lee, S. VVolda, E. Moon, J. Esselstvn, C. Hertel i A. Lemer,Cell14, 277-284 (2002)), autoimunim bolestima (L. Li et al., v. gore) i bolestima vazdušnih puteva (S.J. Smith et al.,Am. J. Physiol. Lung Cell. Mol. Physiol.284, L279-L289 (2003)). Prema tome, očekuje se da selektivni inhibitori PDE7 treba da imaju široku primernu i kao imunosupresanti i u tretmanu respiratornih stanja, na primer hronične opstruktivne pulmoname bolesti i astme (N.A. Glavaš, C. Ostenson, J.B. Schaefer, V. Vasta i J.A. Bravo,PNAS 98, 6319.6324(2001)).

Ispitivanja na pacovima su pokazala da je mRNK iz PDE7A široko rasprostranjena u mozgu pacova i u neuronskim i u ne-neuronskim populacijama ćelija. Najviši sadržaji su opaženi u olfaktomom bulbusu, olfaktornom čvoriću, hipokampusu, središnjoj traći jezgra, žlezdi epifizi, zadnjem polju i horoidejnom pleksusu. Široko se detektuje mPNK iz PDE7A i u drugim tkivima van mozga. Ovi rezultati su saglasni sa time da je PDE7A uključena u regulaciju signalizacije cAMP mnogih funkcija mozga i ukazuje da PDE7A može imati uticaj na memeoriju, depresiju i povraćanje (X. Miro, S. Perez-Torres, J.M. Palacios, P. Puigdomenench, G. Mengod,Synapse,40, 201-214 (2001)). Ukazano je takođe i na vezu sa Alzheimer-ovom bolešću (S. Perez Torres et al.,Experimental Neunology182, 322-334 (2003)). Pored toga, PDE7 je takođe implicirana kod poremećaja plodnosti (WO 01/83772) i leukemije (R. Lee et al.,Cell Signalling14, 277-284 (2002)).

PDE7A je izolovana iz kvasca (T. Michaeli et al.,J. Biol. Chem.268m 12925-12932 (1993)), humanih bića (P. Han, Z. Xiaoyan i M. Tamar,J. Biol. Chem.272,16152-16257 (1997)), miševa (T. Bloom i J.A. Beavo,Proc. Natl. Acad. Sci. USA93, 14188-14192 (1996)), a nadregulisani sadržaji PDE7A su opaženi u humanim T limfocitima (M. Ichimura i H. Kase,Biochem. Biophys. Res. Commun.

193. 985-890 (1993)).

PDE7B, drugi član familije PDE7, deli 70% aminokiselina homologije sa PDE7A u katalitičkom domenu na C-terminalu (Domen N-terminala je regulacioni domen koji sadrži mesto za fosforilovanje, koje je konzervativno unutar PDE familije). PDE7B je specifična prema cAMP i klonirana je iz izvora koji potiču iz miševa (pristupni broj - AJ251858) i humanih bića (pristupni broj - AJ251860) (C. Gardner, N. Robas, D. Cawkill i M. Fidock,Biochem. Biophys. Res. Commun.272, u186-192 (2000). Pokazano je da se ekspresuje u veoma različitim tkivima: repu jezgra, putamenom i okcipitalnom režnju mozga i perifernom delu srca, jajnicima i hipofizi, bubrezima i jetri, tankom crevu i timusu, a pored toga u skeletnim mišićima, debelom crevu, žuči, materici, prostati, stomaku, nadbubrežnoj žlezdi i tiroidi. Pokazano je takođe da PDE7B pravi razliku između nekoliko opštih inhibitora PDE (J.M. Hetman, S.H. Soderling, N.A. Glavaš i J.A. Beavo,PNAS 97.472-476 (2000). Međutim, mnogi standardni inhibitori PDE, kao što su zaprinast, rolipram i milrinone, ne inhibiraju specifično PDE7B.

Inhibitori PDE7 su poznati po njihovoj upotrebi u tretmanu raznih bolesti povezanih sa PDE7. Na primer, u WO 02/074754 se opisuju jedinjenja sa formulama:

i njihova upotreba u tretmanu poremećaja povezanih sa PDE7, kao što su bolesti povezane saT-ćelijama, autoimune bolesti, osteoartritis, multipla skleroza, osteoporoza, hronična opstruktivna pulmonarna bolest, astma, kancer, sindrom stečene imunodeficitamosti, alergija ili bolest zapaljenja utrobe.

U WO 2004/026818 se opisuju jedinjenja formule:

i njihova upotreba u tretmanu poremećaja povezanih sa PDE7.

U WO 2006/092691 se opisuje uptreba inhibitora PDE7 u tretmanu neuropatskog bola.

Sa iznenađenjem mi smo pronašli da klasa jedinjenja koja spada u opšti opis jedinjenja iz WO 02/074754, ali koja nije specifično opisana i za primer data u istoj publikaciji, pokazuje neočekivano superiorna farmakokinetička svojstva, u poređenju sa najbližim jedinjenjem opisanim u WO 02/074754. Očekuje se da ova jedinjenja pokazuju smanjeno izbacivanje iz teta i da imaju potencijal da se terapeutski efekat postigne ako se ordiniraju samo jedanput na dan.

PREGLED PRONALASKA

Ovaj pronalazak daje jedinjenja formule (I):

gde su:

m je 0, 1 ili 2;

X je O, S ili N-CN;

R je F, Cl, ili CN;

A je C3-6Cikloalkilen grupa, opciono supstituisana sa Ci^alkil grupom; i

B je prosta veza ili d^alkilen grupa;

ili njegova farmaceutski prihvatljiva so, solvat, polimorf ili prolek.

KRATAK OPIS CRTEŽA

Slika 1, je grafik koncentracija-vreme, koji ilustruje za normalizovanu dozu srednje farmakokinetičke profile jedinjenja iz Primera 1 i 2 ovog pronalaska, kao i jedinjenja iz Primera 75 iz WO 02/074754 (Jedinjenje A), posle intravenoznog ordiniranja 1 mg/kg.

Slika 2, pokazuje dijagrame difrakcionog spektra X-zraka praha (PXRD) merenih (A) i simuliranih (B) spektara za solvat sirćetne kiseline jedinjenja iz Primera 2.

Slika 3, je dijagram gubitka mase prilikom zagrevanja, korišćenjem

termogravimetrijske analize (TGA) solvata sirćetne kiseline jedinjenja iz Primera 2 (prikazani gubitak mase od 15,05% je jednak ekvivalentu od 1 mola sirćetne kiseline).

Slika 4, pokazuje PXRD spektre za nesolvatizovani oblik (Oblik A) dopiran silicijumom jedinjenja iz Primera 2 (A) i solvata sirćetne kiseline istog jedinjenja pre TGA (B) i posle TGA analize (C).

Slika 5, pokazuje PXRD spektre za nesolvatizovani kristalni oblik (Oblik A) jedinjenja iz Primera 2, korigovan relativno prema silicijumskom standardu.

Slika 6 je zapis diferencijalne skenirajuće kalorimetrije (DSC) nesolvatizovanog kristalnog oblika (Oblik A) jedinjenja iz Primera 2.

Slika 7, pokazuje PXRD spektre za nesolvatizovani kristalni oblik (Oblik A) i za solvate dimetilacetamida (DMAC) (B), piridina (C), tetrahidrofurana (THF) (D), dimetilsulfoksida (DMSO) (E) i sirćetne kiseline (F) jedinjenja iz Primera 2.

Slika 8, je zapis TGA solvata piridina jedinjenja iz Primera 2, gde je maseni gubitak od 17,3% ekvivalentan odnosu 1:1 rastvarača i jedinjenja.

Slika 9, je zapis TGA solvata tetrahidrofurana jedinjenja iz Primera 2, gde maseni gubitak od 14,7% odgovara odnosu 1:1 jedinjenja prema rastvaraču THF (postepena priroda gubljena rastvarača pri zagrevanju verovatno ukazuje na prisustvo intermedijarnog hemi-THF solvatnog oblika).

Slika 10, je zapis TGA solvata dimetilacetamida jedinjenja iz Primera 2, gde je maseni gubitak od 33,0% ekvivalentan odnosu 2:1 rastvarača i jedinjenja.

Slika 11, pokazuje PXRD spektar za solvat piridina (A), solvat piridina posle TGA

(B) i Oblik A (C) jedinjenja iz Primera 2.

Slika 12, pokazuje PXRD spektar za solvat tetrahidrofurana (A), solvat THF posle

TGA (B) i Oblik A (C) jedinjenja iz Primera 2.

Slika 13, pokazuje PXRD spektar za solvat dimetilacetamida (A), solvat dimetilacetamida posle TGA (B) i Oblik A (C) jedinjenja iz Primera 2.

Slika 14, pokazuje PXRD spektar za solvat dimetilsulfoksida (A), solvat DMSO posle sušenja u vakuumu (B) i Oblik A (C) jedinjenja iz Primera 2.

DETALJAN OPIS POŽELJNIH REALIZACIJA

U kontekstu ovog pronalaska, termin "alkilen" označava dvovalentni zasićeni ugljovodonični lanac koji ima 1 ili 2 atoma ugljenika. Primeri alkilenskih grupa su metilen, etilen i metilmetilen, a poželjan je metilen.

Termin "cikloalkilen" označava dvovalentan zasićeni karbociklični prsten, koji ima od 3 do 6 atoma ugljenika. Primeri cikloalkilen grupa su ciklopropilen (npr. 1,1-ciklopropilen ic/s-itransi, 2-ciklopropilen), ciklobutilen (npr. 1,1- ciklobutilen,c/s-itransi, 2-ciklobutilen, ic/s-itransi,3-ciklobutilen),ciklopentilen (npr. 1,1-ciklopentilen,c/s-itnans- 1,2-ciklopentilen,ic/s-i f/ans-1,3- ciklopentilen) i cikloheksilen (npr. 1,1-cikloheksilen,c/s-ifrans-1,2-cikloheksilen,c/s-itransi ,3-cikloheksilen) ic/s-i f/ans-1,4-cikloheksilen). Poželjni primeri su ciklobutilen i cikloheksilen, poželjnije ciklobutilen, još poželjnije 1,3-ciklobutilen, a najpoželjnije

trans- 1,3-ciklobutilen.

Termin "alkil" označava monovalentni, ravan ili račvast, zasićeni lanac ugljovodonika koji sadrži od 1 do 4 atoma ugljenika. Primeri alkil grupa su metil, etil, n-propil, izopropil, n-butil, izobutil, se/c-butil i te/c-butil. Poželjni primeri su metil i etil, a naročito metil.

Cikloalkilenska grupa je opciono supstituisana sa Ci^alkil grupom. Poželjno je alkil supstituent, ukoliko je prisutan, bude metil ili etil grupa, poželjnije metil grupa. Alkil supstituent, ukoliko je prisutan, može biti prisutan u bilo kom položaju u prstenu, ali je poželjno da bude u položaju 1 (tj. u istom položaju kao grupa karboksilne kiseline).

Poželjno je da m predstavljaju 1 ili 2, poželjnije 1.

Poželjno je da X predstavljaju O ili N-CN, poželjnije 0.

Poželjno je da R predstavlja F ili Cl, poželjnije Cl.

Poželjno je da A predstavlja ciklobutilen ili cikloheksilen grupa, opciono supstituisana sa metil grupom. Poželjnije je da A bude ciklobutilen grupa. Još poželjnije je da A bude 1,3-ciklobutilen grupa, a naročito f/-a/?s-1,3-ciklobutilen grupa.

Poželjno je da B predstavljaju prosta veza ili metilen grupa. Poželjnije je da B bude prosta veza.

Naročito poželjna jedinjenja iz ovog pronalaska su ona u kojima se svaka varijabla iz Formule (I) bira iz pogodne i/ili poželjne grupe za svaku varijablu. Još su poželjnija jedinjenja ovog pronalaska u kojima se svaka varijabla iz Formule (I) bira iz poželjnije ili najpoželjnije grupe za svaku varijablu.

Sledeća jedinjenja su naročito poželjna: c/s-3-[(8'-hloro-2'-okso-2',3'-dihidro-1'H-spiro[cikloheksan-1,4'-hinazolin]-5'-il)oksi]ciklobutankarboksilna kiselina;

fAans-3-[(8'-hloro-2'-okso-2',3'-dihidro-1'H-spiro[cikloheksan-1,4'-hinazolin]-5'-il)oksi]ciklobutankarboksilna kiselina;

S-KS'-hloro^'-okso^'.S'-dihidro-l'H-spirotcikloheksan-l^'-hinazolinj-S'-il)oksi]ciklobutankarboksilna kiselina;

frans-3-[(8'-cijano-2'-okso-2',3'-dihidro-1 'H-spiro[cikloheksan-1,4'-hinazolin]-5'-il)oksi]ciklobutankarboksilna kiselina;

^[(S'-fluoro^'-okso^'.S'-dihidro-l'H-spirofcikloheksan-l^'-hinazolinj-S'-il)oksi]ciklobutankarboksilna kiselina;

fAans-S-^S'-hloro^'-okso^'.S'-dihidro-l'H-spiroIcikloheptil-l^'-hinazolinj-S'-il)oksi]ciklobutankarboksilna kiselina;

frans-3-[(8'-hloro-2'-okso-2',3'-dihidro-rH-spiro[ciklopentil-1,4'-hinazolin]-5'-il)oksi]ciklobutankarboksilna kiselina;

i njihove farmaceutski prihvatljive soli, solvati i prolekovi.

Sledeća jedinjenja su naročito poželjna: c/s-3-[(8'-hloro-2'-okso-2',3'-dihidro-1'H-spiro[cikloheksan-1,4'-hinazolin]-5'-il)oksi]ciklobutankarboksilna kiselina; frans-S-p'-hloro^'-okso^'^'-dihidro-rH-spirotcikloheksan-l^'-hinazolinj-S'-il)oksi]ciklobutankarboksilna kiselina;

i njihove farmaceutski prihvatljive soli, solvati, polimorfi i prolekovi.

Najpoželjnije jedinjenje je frans-3-[(8'-hloro-2'-okso-2',3'-dihidro-1'H-spiro[cikloheksan-1,4'-hinazolin]-5'-il)oksi]ciklobutankarboksilna kiselina i njegove farmaceutski prihvatljive soli, solvati, polimorfi i prolekovi, a naročito kao nesolvatizovani kristalni oblik (Oblik A), opisan u nastavku, i kao solvat sirćetne kiseline, opisan u nastavku.

U jednoj realizaciji ovaj pronalazak sadrži jedinjenje fra/?s-3-[(8'-hloro-2'-okso-2',3'-dihidro-1'H-spiro[cikloheksan-1,4'-hinazolin]-5'-il)oksi]ciklobutankarboksilnu kiselinu, u nesolvatizovanom kristalnom obliku (Oblik A), koji karakterišu sledeći pikovi praha u spektru difrakcije X-zraka (29, u stepenima ±0,1°), mereni korišćenjem Ka zračenja Cu (talasna dužina = 0,15406 nm): 6,3, 17,8, 21,5, 22,1, 22,4, 26,3.

U sledećoj realizaciji ovaj pronalazak sadrži jedinjenje fra/?s-3-[(8'-hloro-2'-okso-2',3'-dihidro-1'H-spiro[cikloheksan-1,4'-hinazolin]-5'-il)oksi]ciklobutankarboksilnu

kiselinu, kao solvat sirćetne kiseline, koji karakterišu sledeći pikovi praha u spektru difrakcije X-zraka (29, u stepenima ±0,1°), mereni korišćenjem Ka zračenja Cu (talasna dužina = 0,15406 nm): 8,3, 10,8, 16,6, 17,1, 19,5, 20,5, 23,7.

Ovaj pronalazak sadrži još jedinjenje formule (I), bilo u njegovom najširem aspektu ili u poželjnom aspektu, ili njegovu farmaceutski prihvatljivu so, solvat, polimorf ili prolek, i farmaceutski prihvatljiv nosač ili razblaživač.

Ovaj pronalazak sadrži još farmaceutski preparat koji sadrži jedinjenje formule (I), bilo u njegovom najširem aspektu ili u poželjnom aspektu, ili njegovu farmaceutski prihvatljivu so, solvat, polimorf ili prolek, za upotrebu u obliku medikamenta.

Ovaj pronalazak sadrži još farmaceutski preparat koji sadrži jedinjenje formule (I), bilo u njegovom najširem aspektu ili u poželjnom aspektu, ili njegovu farmaceutski prihvatljivu so, solvat, polimorf ili prolek, za proizvodnju medikamenta za tretman bolesti ili stanja u kojima je relevantna terapija sa inhibitorom PDE7.

Ovaj pronalazak sadrži još i postupak za tretiranje bolesti ili stanja u kojima je relevantna terapija sa inhibitorom PDE7, koji se sastoji u ordiniranju efikasne količine jedinjenja formule (I), bilo u njegovom najširem aspektu ili u poželjnom aspektu, ili njegove farmaceutski prihvatljive soli, solvata, polimorfa ili proleka.

Jedinjenja formule (I), kao inhibitori PDE7, su potencijalno upotrebljiva za tretman čitavog opsega bolesti. Tretman bola, a naročito neuropatskog bola, je poželjna upotreba.

Fiziološki bol je značajan zaštitni mehanizam čija je namena da upozori na opsanost od potencijalnih povreda stimulisanih iz spoljašnje sredine. Sistem radi preko specifičnog seta primarnih senzomih neurona i aktivira se štetnim stimulansima preko perifernih prenosnih mehanizama (videti, pregledni članak Millan,Prog. Neurobiol.57, 1-164 (1999)). Ova senzoma vlakna su poznata kao nociceptori i karakteristično su malog prečnika aksona, sa brzinama sporog provođenja. Nociceptori kodiraju intenzitet, trajanje i kvalitet štetnog stimulansa, a po prirodi njihove topografski organizovane projekcije u kičmenoj moždini, javljaju lokaciju stimulansa. Nociceptori se nalaze na nociceptivnim nervnim vlaknima, kojih postoje dve glavne vrste, A-delta vlakna (mijelinizovana) i C vlakna (ne-mijelinizovana). Aktivnost, generisana nociceptorskim inputom, prenosi se posle kompleksnog procesa u dorsalni rog, ili direktno, ili preko relejnog jezgra moždanog stabla, u ventrobazalni talamus, a zatim u korteks, gde se osećaj bola generiše.

Obično, bol se može klasifikovati kao akutni i hronični. Akutni bol počinje iznenada i kratkog je veka (obično dvanaest nedelja ili manje). Obično je povezan sa specifičnim uzrokom, kao što je specifična povreda i često je oštar i jak. To je vrsta bola koja se događa posle specifičnih povreda koje su posledica hirurgije, stomatološkog zahvata, napora ili uganuca. Obično, akutni bol ne dovodi do nekog trajnog fiziološkog odgovora. Nasuprot tome, hronični bol je dugotrajan bol, koji tipično traje više od tri meseca i dovodi do značajnih fizioloških i emocionalnih problema. Uobičajeni primeri hroničnog bola su neuropatski bol (npr. bolna dijabetska neuropatija, postherpetska neuralgija), sindrom karpalnog tunela, bol u leđima, glavobolja, bol usled kancera, artritični bol i hronični posthirurški bol.

Kada se dogodi snažna povreda telesnog tkiva, usled bolesti ili traume, karakteristike aktivacije nociceptora su promenjene i dolazi do periferijske senzibilizacije, lokalno oko povrede, i centralne, gde se završavaju nociceptori. Ovi efekti dovode do pojačanog osećanja bola. Kod akutnog bola ovi mehanizmi mogu biti korisni, zbog promocije zaštitnih ponašanja, koji mogu bolje da omoguće odigravanje procesa oporavka. Normalno očekivanje bi trebalo da bude da se osetljivost vrati u normalu kada se povreda zaceli. Međutim, u mnogim stanjima hroničnog bola hipersenzibilnost prevazilazi proces ozdravljenja i često je posledica povrede nervnog sistema. Ova povreda često dovodi do abnormalnosti u senzornim nervnim vlaknima, povezanih sa nesposobnošću prilagođavanja i aberantnom aktivnošću (VVoolf i Slater,Science288, 1765-1768

(2000)).

Klinički bol se javlja kada simptome pacijenta karakterišu neugodnost i abnormalna senzibilnost. Pacijenti su sasvim heterogeni i mogu posedovati razne simptome bola. Ti simptomi su: 1) spontani bol koji može biti potmuo, sevajući ili probadajući; 2) preteran bol se pretvara u štetne stimulanse (hiperalgezija); i 3) bol koji je rezultat normalno ne-štetnih stimulanasa (alodinija - Meyer et al., "Textbook of Pain", 13-44, 1994). Mada pacijenti koji pate od raznih oblika akutnog ili hroničnog bola mogu imati slične simptome, suštinski mehanizmi mogu biti različiti, pa stoga mogu zahtevati različite strategije tretmana. Bol se takođe može podeliti na niz različitih podvrsta, u skladu sa razlikama u patofiziologiji, uključujući nociceptivni, inflamatorni i neuropatski bol. Nociceptivni bol se indukuje povredom tkiva ili intenzivnim stimulansom sa mogućnošću izazivanja povrede. Aferentni bol se aktivira prenošenjem stimulansa preko nociceptora na mestu povrede i aktiviranjem neurona u kičmenoj moždini na mestu njihovog završetka. On se zatim prenosi kičmenim traktovima do mozga, gde se bol uočava (Meyer et al., "Textbook of Pain", 13-44, 1994). Aktivacija nociceptora aktivira dve vrste aferentnih nervnih vlakana. Mijelinizovana A-delta vlakna prenose brzo i odgovorna su za oštre i probadajuće osećaje bola, dok nemijelinizovana C vlakna prenose sporijom brzinom i saopštavaju tupe ili bolne senzacije bola. Umeren do oštar akutni nociceptivni bol je istaknuta karakteristika bola prilikom traume centralnog nervnog sistema, napora/uganuća, opekotina, infarkta miokarda i akutnog pankreatitisa, postoperativnog bola (bola koji sledi posle bilo koje vrste hirurške procedure), post-traumatskog bola, bubrežnih kolika, bola kod kancera i bola u leđima. Bol kod kancera može biti hronični bol, kao što je bol povezan sa tumorom (npr. bol u kostima, glavobolja, facijalni bol ili visceralni bol) ili bol povezan sa terapijm kancera (npr. posthemoterapijski sindrom, sindrom hroničnog posthirurškog bola ili postradijacioni sindrom). Bol kod kancera se može takođe dogoditi kao odgovr na hemoterapiju, imunoterapiju, hormonsku terapiju i radioterapiju. Bol u leđima može biti usled hernije ili rupture intervertebralnih diskusa, ili abnormalnosti lumbalnih zglobova, sakroilijačnih zglobova, paraspinalnih mišića ili zadnjeg longitudinalnog ligamenta. Bol u leđima može prirodno da prestane, ali kod nekih pacijenata, kada traje više od 12 nedelja, on postaje hronično stanje koje može biti naročito iznuravajuće.

Neuropatski bol se danas definiše kao bol iniciran ili izazvan primarnom lezijom ili disfunkcijom u nervnom sistemu. Oštećenje nerva mogu da izazovu trauma i bolest, pa stoga termin "neuropatski bol" obuhvata mnoge poremećaje sa razlitim etiologijama. To su, ali bez ograničavanja, periferna neuropatija, dijabetska neuropatija, postherpetska neuralgija, trigeminalna neuralgija, bol u leđima, kancerska neuropatija, HIV neuropatija, fantomski bol u ekstremitetu, sindrom karpalnog tunela, bol posle centralnog moždanog udara i bol povezan sa hroničnim alkoholizmom, hipotiroidizmom, uremijom, multiplom sklerozom, zatim povreda kičmene moždine, Parkinson-ova bolest, epilepsija i nedostatak vitamina. Neuropatski bol je patološki, zato što nema zaštitnu ulogu. Često je prisutan nakon što se originalni uzrok izgubio, obično traje godinama, značajno umanjujući kvalitet života pacijentu (VVoolf i Mannion,Lancet353, 1959-1964

(1999)). Simptomi neuropatskog bola su teški za tretiranje, pošto su često heterogeni, čak i kod pacijenata sa istom bolešću (VVoolf i Decosterd,Pain Supp.6, S141-S147 (1999); VVoolf i Mannion, v. gore). To je spontani bol, koji može biti kontinualan i paroksizmalan ili abnormalno izazvan bol, kao što je hiperalgezija (povećana senzibilnost na štetne stimulanse) i alodinija (osetljivost prema normalno neškodljivim stimulansima).

Inflamatomi proces je komleksan niz biohemijskih i ćelijskih događaja, aktiviranih kao odgovor na povredu tkiva ili prisustvo stranih supstanci, koji dovode do otoka i bola (Levine i Taiwo, "Textbook of Pain", 45-56, 1994). Artritični bol je najčešći inflamatomi bol. Reumatoidna bolest je jedno od najčešćih hroničnih inflamatomih stanja u razvijenim zemljama, a reumatoidni artritis je uobičajeni uzrok invaliditeta. Tačna etiologija reumatoidnog artritisa nije poznata, ali današnje hipoteze ukazuju da i genetski i mikrobiološki faktori mogu biti od značaja (Grennan i Javson, "Textbook of Pain", 397-407, 1994). Procenjuje se da skoro 16 miliona Amerikanaca ima simptomatski osteoartritis (OA) ili bolest degenerativnih zglobova, od kojih je većina preko 60 godina stara, a očekuje se da će porasti na 40 miliona, pošto se starost populacije povećava, čineći ga opštim zdravstvenim problemom, ogromnim po obimu (Houge i Mersfelder,Ann. Pharmacother.36, 679-686 (2002); McCarthy et al., "Textbook of Pain", 387-395, 1994). Većina pacijenata sa osteoartitisom zahteva medicinsku brigu zbog povezanosti sa bolom. Artritis ima značajan efekat na fiziološke i fizičke funkcije i poznato je da je vodeći uzrok invaliditeta u kasnijem dobu života. Ankilozni spondilitis je takođe reumatska bolest koja izaziva artritis kičme i sakroilijačnih zglobova. On varira od povremenih epizoda bola u leđima koji se dešavaju tokom života, do ozbiljne hronične bolesti koja napada kičmu, periferne zglobove i ostale organe tela.

Sledeća vrsta inflamatornog bola je visceralni bol, koji obuhvata bol povezan sa inflamatornom bolešću utrobe (IBU). Visceralni bol je povezan sa utrobom, koja obuhvata organe abdominalne šupljine. Ovi organi su polni organi, slezina i deo digestivnog sistema. Bol povezan sa utrobom može da se podeli na digestivni visceralni bol i ne-digestivni visceralni bol. Obično, povezani gastrointestinalni (Gl) poremećaji koji izazivaju bol su funkcionalni poremećaj utrobe (FPU) i inflamatoma bolest utrobe (IBU). Ovi Gl poremećaji obuhvataju široki opseg stanja bolesti koje se često samo umereno kontrolišu, uključujući u vezi sa FPU, gastro-ezofagealni refluks, dispepsiju, sindrom iritabilne utrobe i sindrom funkcionalnog abdominalnog bola, a u vezi sa IBU, Crohn-ovu bolest, ileitis i ulcerativni kolitis, a svi ovi redovno izazivaju visceralni bol. Druge vrste visceralnog bola su bol povezan sa dismenorejom, cistitisom i pankreatitisom i bolom u kartici.

Treba primetiti da neke vrste bola imaju višestruku etiologiju, pa se stoga mogu klasifikovati u više od jedne oblasti, npr. bol u leđima i bol kod kancera, oba imaju nociceptivne i neuropatske komponente.

Druge vrste bola su:

- bol koji je posledica mišićno-skeletnih poremećaja, uključujući mijalgiju, fibromijalgiju, spondilitis, sero-negativne (ne-reumatoidne) artropatije, ne-artikulisani reumatizam, distrofinopatiju, glikogenolizu, polimiozitis i piomiozitis; - srčani i vaskularni bol, uključujući bol izazvan anginom pektoris, infarktom miokarda, mitralnom stenozom, perikarditisom, Reynaud-ovim fenomenom, sklerodermom i skeletnom mišićnom ishemijom; - bol u glavi, kao što je migrena (uključujući migenu sa aurom i migrenu bez aure), klaster glavobolja, glavobolja tenziong tipa, mešovita glavobolja i glavobolja povezana sa vaskularnim poremećajima; i - orofacijalni bol, uključujući bol zuba, otitisni bol, sindrom zapaljenih usta i temporomandibularni miofacijalni bol.

Jedinjenja formule (I) iz ovog pronalaska su korisna takođe za tretman stanja koja ne predstavljaju bol. Posebno, jedinjenja formule (I) iz ovog pronalaska su korisna u tretmanu bolesti povezanih saT-ćelijama, autoimunih bolesti, multiple skleroze, osteoporoze, hronične opstruktivne pulmoname bolesti, astme, kancera, sindroma stečene imuno deficitarnosti (AIDS), alergije i inflamatorne bolesti utrobe.

Ovaj pronalazak dalje sadrži upotrebu jedinjenja formule (I), bilo u njegovom najširem aspektu ili u poželjnom aspektu, ili njegove farmaceutski prihvatljive soli, solvata i proleka, za proizvodnju medikamenta za tretman stanja ili poremećaja koji se biraju između bola (naročito neuropatskog bola), bolesti povezanih saT-ćelijama, autoimunih bolesti, multiple skleroze, osteoporoze, hronične opstruktivne pulmoname bolesti, astme, kancera, sindroma stečene imuno deficitarnosti (AIDS), alergije i inflamatorne bolesti utrobe.

Ovaj pronalazak sadrži još i postupak za tretiranje bolesti ili stanja koji se biraju između bola (naročito neuropatskog bola), bolesti povezanih saT-ćelijama, autoimunih bolesti, multiple skleroze, osteoporoze, hronične opstruktivne pulmoname bolesti, astme, kancera, sindroma stečene imuno deficitarnosti (AIDS), alergije i inflamatorne bolesti utrobe, koji se sastoji od ordiniranja efikasne količine jedinjenja formule (I), bilo u njegovom najširem aspektu ili u poželjnom aspektu, ili njegove farmaceutski prihvatljive soli, solvata ili proleka.

Farmaceutski prihvatljive soli jedinjenja formule (I) su njihove kisele adicione i bazne soli.

Pogodne kisele adicione soli se formiraju iz kiselina koje daju netoksične soli. Primeri soli su acetat, adipat, asparginat, bezoat, bezilat, bikarbonat/karbonat, bisurfat/sulfat, borat, kamsilat, citrat, ciklamat, edizilat, ezilat, formijat, fumarat, glukeptat, glukonat, glukuronat, heksafluorofosfat, hibenzat, hidrohlorid/hiorid, hidrobromid/bromid, hidrojodid/jodid, izetionat, laktat, malat, maleat, malonat, mezilat, metilsulfat, naftilat, 2-napsilat, nikotinat, nitrat, orotat, oksalat, palmitat, pamoat, fosfat/hidrogenfosfat/dihidrogenfosfat, piroglutamat, saharat, stearat, sukcinat, tanat, tartarat, tozilat, trrfluoroacetat i ksinofoat.

Pogodne bazne soli se formiraju iz baza koje daju netoksične soli. Primeri su soli aluminijuma, arginina, benzatina, kalcijuma, holina, dietilamina, diolamina, glicina, lizina, magnezijuma, meglumina, olamina, kalijuma, natrijuma, trometamina i cinka.

Mogu takođe da se formiraju hemi-soli kiselina i baza, na primer, hemi-sulfat i hemi-kalcijumove soli.

Za pregled pogodnih soli videti Stahl i VVermuth, "Handbook of Pharmaceutical Salts: Properties, Selection and Use", Wiley-VCH, 2002.

Farmaceutski prihvatljive soli jedinjenja formule (I) se mogu dobiti pomoću jednog ili više od sledećih postupaka: (i) reagovanjem jedinjenja formule (I) sa željenom kiselinom ili bazom; (ii) uklanjanjem kiselo- ili bazno-labilne zaštitne grupe iz pogodnog pekursora jedinjenja formule (I), ili otvaranjem prstena pogodnog ciličnog prekusora, na primer laktona ili laktama, korišćenjem željene kiseline ili baze; ili (iii) konvertovanjem jedne soli jedinjenja formule (I) u drugu, reakcijom sa odgovarajućom kiselinom ili bazom, pomoću pogodne jonoizmenjivačke kolone.

Sve ove tri reakcije tipično se izvode u rastvoru. Nastala so se može istaložiti i sakupiti filtriranjem, ili se može regenerisati isparavanjem rastvarača. Stepen jonizacije dobijene soli može da varira od potpuno jonizovane do skoro nejonizovane.

Jedinjenja iz ovog pronalaska mogu postojati u kontinuumu čvrstih stanja, koja se kreću od potpuno amorfnih do potpuno kristalnih. Termin "amorfno" se odnosi na stanje u kome materijalu nedostaje sređenost dugog dometa na molekulskom novou, a zavisno od temperature, može da pokazuje fizičke osobine čvrste supstance ili tečnosti. Tipično, ovakvi materijali ne daju jasne spektre difrakcije X-zraka, a kada ispoljavaju svojstva čvrste supstance, formalnije se opisuju kao tečnosti. Nakon zagrevanja, pramena iz čvrstog u tečno odigrava se tako što je tipično karakteriše pramena stanja drugog reda ("prelaz u staklo"). Termin "kristalan" se odnosi na čvrstu fazu u kojoj materijal ima pravilan raspored unutrašnje strukture na molekulskom nivou i daje jasne spektre difrakcije X-zraka, sa definisanim pikovima. Ovi materijali, kada se dovoljno zagreju takođe pokazuju osobine tečnosti, ali pramenu iz čvrstog u tečno karakteriše pramena faza , tipično prvog reda ("temperatura topljenja").

Jedinjenja iz ovog pronalaska mogu takođe da postoje u nesolvatizovanom i solvatizovanom obliku. Termin "solvatizovan" ovde se koristi da opiše molekulski kompleks, koji se sastoji od jedinjenja iz ovog pronalaska i jednog ili više farmaceutski prihvatljivih molekula rastvarača, na primer, etanola. Termin "hidrat" se koristi kada pomenuti rastvarač predstavlja voda. Ovaj pronalazak obuhvata i nesolvatizovane i solvatizovane oblike.

Danas prihvaćen klasifikacioni sistem za organske hidrate je onaj koji definiše hidrate na izolovanom mestu, u kanalu ili sa koordinacijom metal-jon - videti, K.R. Morris "Polvmorphism in Pharmaceutical Solids" (uredn. H.G. Brittain, Marcel Dekker, 1995). Hidrati na izolovanom mestu su oni u kojima su molekuli vode izolovani od direktnog kontakta jednog sa drugim intervencijom organskih molekula. Kod kanalskih hidrata, molekuli vode leže u rešetci kanala, gde su molekuli vode jedan uz drugi. Kod hidrata sa koordinacijom metal-jon, molekuli vode su vezani za jon metala.

Kada su rastvarao ili voda čvrsto vezani, taj kompleks će imati dobro definisanu stehiometriju, nezavisno od vlažnosti. Međutim, kada su rastarač ili voda slabo vezani, kao u kanalskim solvatima i higroskopnim jedinjenjima, sadržaj vode/rastvarača će zavisiti od vlažnosti i uslova sušenja. U takvim slučajevima normalna je nestehiometrija.

U nastavku sva navođenja jedinjenja formule (I) se odnose na njihove soli i solvate i na solvate njihovih soli.

Jedinjenja iz ovog pronalaska su jedinjenja formule (I), ranije definsiana, uključujući sve njihove polimorfe i kristalne oblike, prolekove i njihove izomere (uključujući optičke, geometrijske i tautomeme izomere) kao što su ovde definisani, i izotopski obeležena jedinjenja formule (I).

Kao što je već naglašeno, takozvani "prolekovi" jedinjenja formule (I) su takođe unutar obima ovog pronalaska. Dakle, neki derivati jedinjenja formule (I) koji bi sami po sebi mogli imati malu ili nikakvu farmakološku aktivnost, mogu, ako se ordiniraju u ili po telu, da se konvertuju u jedinjenja formule (I) koja imaju željenu aktivnost, kao što je na primer hidrolitičkim cepanjem. Ovakvi derivati se nazivaju "prolekovi". Dalje informacije o upotrebi prolekova mogu se naći u "Pro-đrugs as Novel Deliverv Svstems", Vol. 14, ACS Svmposium Series (T.Higuchi i W. Stella), i u "Bioreversible Carriers in Drug Design", Pergamon Press, 1987 (uredn. E.B. Roche, American Pharmaceutical Association).

U skladu sa ovim pronalaskom, prolekovi mogu, na primer, da se dobiju zamenom odgovarajućih funkcionalnosti prisutnih u jedinjenjima formule (I) sa nekim ostacima, koji su poznati onima koji su verzirani u stanje nauke kao "pro-ostaci", što je opisano, na primer u, H. Bundgaard "Design of Prodrugs" (Elsevier, 1985).

Jedinjenja formule (I) iz ovog pronalaska sadrže funkcionalnost karboksilne kiseline (-COOH). Stoga, pogodni prolekovi sadrže njihove estre, u kojima je vodonik iz funkcionalnosti karboksilne kiseline jedinjenja formule (I) zamenjen sa estarskim ostatkom. Termin "estarski ostatak" označava estarsku grupu koja može da se otcepiin vivobiološkim postupkom, kao što je hidroliza, i formira jedinjenje formule (I), koje ima slobodnu grupu karboksilne kiseline ili njenu so.

Da li je neko jedinjenje prolek ili nije, određuje se, na primer, ordiniranjem intravenoznom injekcijom eksperimentalnoj životinji, kao što je pacov ili miš, pa zatim ispitivanjem telesnih fluida te životinje da bi se odredilo da li se može ili ne može detektovati jedinjenje formule (I), ili njegova farmaceutski prihvatljiva so.

Poželjni primeri estarskih ostataka su:

Ci-2oalkil grupe, koje mogu biti ravni ili račvasti lanci alkil grupa, kao što su metil, etil, n-propil, izopropil, n-butil, izobutil, se/c-butil, te/c-butil, n-pentil, izopentil, neopentil, heksil, heptil, oktil, nonil, decil, undecil, dodecil, tridecil, tetradecil, pentadecil, heksadecil, heptadecil, oktadecil, nonadecil i ikosanil, a naročito C1-12alkil grupe, poželjno d-salkil grupe, poželjnije Ci-ealkiI grupe, a najpoželjnije C-m alkil grupe, kao što su one koje su definisane u gore datim primerima;

Ci-iohaloalkil grupe (definisane kao alkil grupe supstituisane sa jednim ili više atoma halogena, poželjno atoma fluora ili hlora, poželjnije atoma fluora), poželjno C-i-ahaloalkil grupe, poželjnije Ci-6haloalkil grupe, a najpoželjnije Ci^haloalkil grupe, kao što su mono-, di- ili trifluorometil, mono-, di- ili trihlorometil, bromometil, 2-fluoroetil, 2,2-difluoroetil, 2,2,2-trifluoroetil, 2-hloroetil, 2,2-dihloroetil, 2,2,2-trihloroetil, perfluoroetil, perfluoropropil i perfluorobutil;

Ci-i0hidroksialkil grupe (definisane kao alkil grupe supstituisane sa hidroksi (-OH) grupom), poželjno Ci^hidroksialkil grupe, poželjnije Ci-ehidroksialkil grupe, a najpoželjnije Ci-4hidroksialkil grupe, kao što su hidroksimetil, 1- ili 2-hidroksietil, 1-, 2- ili 3-hidroksipropil i 1-, 2-, 3- ili 4-hidroksibutil;

(Ci-i0alkoksi)Ci-i0alkil grupe (definisane kao alkil grupe supstituisane sa alkoksi grupom), poželjno (Ci^alkoksiJCi-ealkil grupe, poželjnije (Ci-4alkoksi)Ci-4alkil grupe, a najpoželjnije (Ci-4alkoksi)metil grupe, kao što su metoksimetil, 1,1-dimetil-1-metoksimetil, etoksimetil, propoksimetil, izopropoksimetil, butoksimetil i f-butoksimetil grupe;

Ci^alkoksilovane(Ci-6alkoksi)metil grupe, kao što je 2-metoksietoksimetil grupa;

halo(Ci-6alkoksi)metil grupe, kao što su 2,2,2-trihloroetoksimetil i bis(2-hloroetoksi)metil grupe;

Cs-sdkloalkil grupe, kao što su ciklopropil, ciklobutil, ciklopentil, cikloheksil, cikloheptil i ciklooktil grupe;

aralkil grupe, na primer: Ci-ealkiI grupe, supstituisane sa 1 do 3 Ce-uaril grupe (gde se aril deo bira između fenil, naftil, antril i fenantril), kao što su benzil, a-naftilmetil, (3-naftilmetil, difenilmetil, trifenilmetil, a-naftildifenilmetil i 9-antrilmetil grupe; i Ci-ealkiI grupe supstituisane sa 1 do 3 supstituisane Ce-uaril grupe, gde je jedna ili više aril grupa supstituisana sa jednim ili više (poželjno od 1 do 3, a poželjnije samo sa 1) Ci-ealkiI, Ci^alkoksi, nitro, halogen ili cijano supstituenata, kao što su 4-metilbenzil, 2,4,6-trimetilbenzil, 3,4,5-trimetilbenzil, 4-metoksibenzil, 4-metoksifenildifenilmetil, 2-nitrobenzil, 4-nitrobenzil, 4-hlorobenzil, 4-bromobenzil i 4-cijanobenzil grupe; naročito benzil grupa;

tetrahidropiranil ili tetrahidrotiopiranil grupe, gde tetrahidropiranil ili tetrahidrotiopiranil grupa može opciono biti supstituisana sa supstituentom koji se bira između halo i Ci-6alkoksi, kao što su: tetrahidropiran-2-il, 3-bromotetrahidropiran-2-il, 4-metoksi-tetrahidropiran-4-il, tetrahidrotiopiran-2-il i 4-metoksi-tetrahidrotiopiran-4-il grupe;

tetrahidrofuranil ili tetrahidrotiofuranil grupe, gde tetrahidrofuranil ili tetrahidrotiofuranil grupa može opciono biti supstituisana sa supstituentom koji se bira između halo i Ci^alkoksi, kao što su tetrahidrofuran-2-il i tetrahidrotiofuran-2-il grupe;

C2-ioalkenil grupe, kao što su vinil, propenil, butenil, pentenil, heksenil, heptenil, oktenil, nonenil i decenil grupe; i

C2-ioalkinil grupe, kao što su etinil, propinil, butinil, pentinil, heksinil, heptinil, oktinil, noninil i decinil grupe.

Sledeći primeri grupa za zamenu, u skladu sa prethodnim primerima i primerima drugih vrsta proleka, mogu se naći u gore pomenutim referencama.

Pored toga, neka jedinjenja formule (I) mogu sama da deluju kao prolekovi drugih jedinjenja formule (I).

Jedinjenja formule (I) koja sadrže jedan ili više asimetričnih atoma ugljenika mogu postojati kao dva ili više stereoizomera. Pošto jedinjenja formule (I) sadrže cikloalkilen grupu, mogući sucisltransizomeri, ako COOH i B grupe nisu na istom ugljeniku. Ukoliko su strukturni izomeri međusobno konvertibilni preko niske energetske barijere, može doći do tautomernog izomerizma ("tautomerizma"). Ovaj može biti u obliku tautomerizma protona u jedinjenjima formule (I) koja sadrže cikličnu ureu, tioureu ili cijanogvanidinsku grupu, ili u obliku takozvanog tautomerizma valence, u jedinjenjima koja sadrže aromatični ostatak. Sledi, dakle, da jedno jedinjenje može da pokazuje više od jedne vrste izomerizma.

Unutar obima ovog pronalaska su svi stereoizomeri, dijastereomeri (naročitocisltransizomeri) i tautomemi oblici jedinjenja formule (I), uključujući jedinjenja koja pokazuju više od jedne vrste izomerizma, i smeše jednog ili više njih. Takođe, obuhvaćene su kisele adicione i bazne soli u kojima je kontra-jon optički aktivan, na primer, đ-laktat, /-lizin ili racemske, na primer, o7-tartarat ili oV-arginin.

Cisltransizomeri se mogu razdvojiti konvencionalnim tehnikama, dobro poznatim onima koji su verzirani u stanju tehnike, na primer, hromatografijom i frakcionom kristalizacijom.

Konvencionalne tehnike za dobijanje/izolovanje pojedinačnih enantiomera obuhvataju hiralnu sintezu iz pogodnog optički čistog prekursora, i razdvajanje racemata (ili racemata soli ili derivata), koristeći na primer, hiralnu tečnu hromatografiju pod visokim pritiskom (HPLC).

Alternativno, racemat (ili prekursor racemata) može da reaguje sa pogodnim optički aktivnim jedinjenjem, na primer, nekim alkoholom, ili u slučaju kada jedinjenje formule (I) sadrži kiseli ili bazni deo, bazom ili kiselinom, kao što su 1-feniletilamin ili vinska kiselina. Dobijena dijastereomema smeša se može razdvojiti hromatografijom i/ili frakcionom kristalizacijom, a jedan ili oba dijastereomera se mogu konvertovati u odgovarajuće čiste enantiomere, načinima dobro poznatim verziranoj osobi u stanje tehnike.

Hiralna jedinjenja iz ovog pronalaska (i njihovi hiralni prekursori) mogu se dobiti u enantiomemo obogaćenom obliku koristeći hromatografiju, tipično HPLC, na asimetričnoj smoli, sa mobilnom fazom koja se sastoji od ugljovodonika, tipično heptana ili heksana, koji sadrži od 0 do 50 vol% izopropanola, tipično od 2% do 20% i od 0 do 5 vol% alkilamina, tipično 0,1% dietilamina. Koncentrisanje eluata daje obogaćenu smešu.

Kada bilo koji racemat kristališe, mogući su kristali dve različite vrste. Prva vrsta je racemsko jedinjenje (čisti racemat), pozivajući se na gornji tekst, gde se dobije jedan homogeni oblik kristala, koji sadrži oba enantiomera u ekvimolamim količinama. Druga vrsta je racemska smeša ili konglomerat, gde se dobijaju dva oblika kristala u ekvimolamim količinama, a svaka sadrži jedan enantiomer.

lako oba kristalna oblika prisutna u racemskoj smeši imaju identične fizičke osobine, oni mogu imati različite fizičke osobine u poređenju sa čistim racematom. Racemske smeše se mogu razdvojiti konvencionalnim tehnikama pozantim onima koji su verzirani u stanju tehnike - videti na primer, E.L. Eliel i S.H. VVilen, "Stereochemistrv of Organic Compounds", (Wiley, 1994).

Ovaj pronalazak obuhvata farmaceutski prihvatljiva izotopski obeležena jedinjenja formule (I), gde je jedan ili više atoma zamenjen atomom ili atomima istog atomskog broja, a različite atomske mase ili masenog broja, koji se razlikuje od atomske mase ili masenog broja koji je dominantan u prirodi.

Primeri izotopa pogodnih za ugrađivanje u jedinjenja iz ovog pronalaska su izotopi vodonika, kao štosu2H i<3>H, ugljenika, kao što su<11>C,13Ci<14>C, hlora, kao što je ^Cl, fluora, kao što je 18F, joda, kao što su 123l i 125l, azota, kao što su13Ni1<5>N, kiseonika, kao što su150,170i180, fosfora, kao što je ^P i sumpora, kao što je ^S.

Neka izotopski obeležena jedinjenja formule (I), na primer, ona u koja je ugrađen radioaktivni izotop, korisna su u ispitivanjima raspodele leka i/ili substrata u tkivu. Radioaktivni izotopi, tricijum, tj.<3>H i ugljenik-14, tj.<14>C, su naročito korisni za ovu svrhu zbog njihove lakoće ugrađivanja i jednostavnih načina detekcije.

Supstitucija sa težim izotopima, kao što je deuterijum, tj.<2>H, može pružiti neke terapeutske prednosti, koje proizilaze iz veće metaboličke stabilnosti, na primer, produženog poluvremenain vivoili smanjenih zahteva u doziranju, pa stoga u nekim okolnostima može biti poželjna.

Supstitucija sa izotopima koji emituju pozitrone, kao što su<11>C,<18>F,<15>0 i<3>N, može biti korisna u ispitivanjima zauzetosti receptora substrata sa topografijom emisije pozitrona (PET).

Izotopski obeležena jedinjenja formule (I) se obično dobijaju konvecnionalnim tehnikama, poznatim onima koji su verzirani u stanju tehnike, ili procesima koji su analogni onima koji su opisani u priključenim Primerima i Preparatima, korišćenjem odgovarajućeg izotopski obeleženog reagensa, umesto neobeleženog reagensa, koji je ranije korišćen.

Farmaceutski prihvatljivi solvati, u skladu sa ovim pronalaskom, obuhvataju one kod kojih rastvarač pri kristalizaciji može biti izotopski supstituisan, npr. D20, de-aceton, de-DMSO.

Takođe, unutar obima ovog pronalaska su intermedijarna jedinjenja formule (I), definisana ranije, sve njihove soli, solvati i kompleksi i svi solvati i kompleksi njihovih soli, definisanih ranije za jedinjenja formule (I). Ovaj pronalazak obuhvata sve polimorfe gore pomenutih vrsta i njihovih kristalnih oblika.

Kada se dobijaju jedinjenja formule (I) u skladu sa ovim pronalaskom, otvara se mogućnost osobi verziranoj u stanju tehnike da rutinski izabere oblik jedinjenja formule (I) koji daje najbolju kombinaciju karakteristika za tu svrhu. Te karakteristike su temperatura topljenja, rastvorljivost, procesibilnost ili prinos intermedijamog oblika i lakoća sa kojom se ovaj proizvod može prečistiti prilikom izolovanja.

Jedinjenja formule (I) treba da se cene prema njihovim biofarmaceutskim osobinama, kao što su rastvorljivost i stabilnost u rastvoru (u opsegu pH), permeabilnost itd., da bi se odabrao najpogodniji oblik za doziranje i put ordiniranja, u tretmanu predložene indikacije.

Jedinjenja iz ovog pronalaska namenjena farmaceutskoj upotrebi mogu se ordinirati kao kristalni ili amorfni proizvodi. Ona se mogu dobiti, na primer, kao čvrsti komadići, prahovi ili filmovi, postupcima kao što su taloženje, kristalizacija, sušenje zamrzavanjem, sušenje raspršivanjem ili sušenje uparavanjem. U tu svrhu mogu da se koriste sušenja sa mikrotalasnim i radio frekvencijama.

Ona se mogu ordinirati sama ili u kombinaciji sa jednim ili više drugih jedinjenja iz ovog pronalaska, ili u kombinaciji sa jednim ili više lekova (ili kao bilo koja njihova kombinacija). Obično, ona se ordiniraju kao formulacija, zajedno sa jednim ili više farmaceutski prihvatljivih dodataka. Termin "dodatak" ovde se koristi da opiše bilo koji sastojak koji se razlikuje od jedinjenja iz ovog pronalaska. Izbor dodatka u velikoj meri zavisi od faktora, kao što su odabrani način ordiniranja, efekat dodatka na rastvorijivosti i stabilnost, i priroda oblika za doziranje.

Farmaceutski preparati pogodni za oslobađanje jedinjenja iz ovog pronalaska i postupci za njihovo dobijanje, su jasni onima koji su verzirani u stanju tehnike. Ovi preparati i postupci njihovog dobijanja mogu se naći u, na primer, "Remington's Pharmaceutical Sciences", 19th edition, (Mack Publishing Companv, 1995).

ORALNO ORDINIRANJE

Jedinjenja iz ovog pronalaska se mogu ordinirati oralno. Oralno ordiniranje može biti gutanjem, tako da jedinjenje ulazi u gastrointestinalni trakt, i/ili bukalnim, lingvalnim ili sublingvalnim ordiniranjem, kada jedinjenje ulazi u krvotok direktno iz usta.

Formulacije pogodne za oralno ordiniranje su čvrsti, polučvrsti i tečni sistemi, kao što su tablete, meke ili tvrde kapsule koje sadrže mnoštvo zrnaca ili nano-čestica, tečnosti, ili prahovi, pastile (uključujući punjene tečnošću), žvakaće gume, gelovi, oblici za doziranje sa brzim oslobađanjem, filmovi, ovule, sprejovi i bukalni/mukoadhezivni flasteri.

Tečne formulacije su suspenzije, rastvori, sirupi i eliksiri. Ove formulacije se mogu koristiti kao punjenje u mekim i tvrdim kapsulama (napravljenim, na primer, od želatina ili hidroksipropilmetilceluloze) i tipično sadrže nosač, na primer vodu, etanol, polietilenglikol, propilenglikol, metilcelulozu ili pogodno ulje i jedan ili više agenasa za emulgovanje i/ili suspendovanje. Tečne formulacije se mogu takođe dobiti rekonstituisanjem čvrste, na primer, iz kesice.

Jedinjenja iz ovog pronalaska se mogu takođe koristiti u oblicima za doziranje za brzo rastvaranje i brzu dezintegraciju, kao što su oni koji su opisani u Liang i Chen,Expert Opinion in Therapeutic Patents,11(6), 981-986 (2001).

Za tablete, kao obliku za doziranje, zavisno od doze, lek može da čini od 1 mas% do 80 mas% oblika za doziranje, tipičnije od 5 mas% do 60 mas% oblika za doziranje. Pored leka, tablete obično sadrže dezintegrant. Primeri dezintegranata su natrijum-skrobglikolat, natrijum-karboksimetilceluloza, kalcijum-karboksimetilceluloza, natrijum-kroskarameloza, krospovidon, polivinilpirolidon, metilceluloza, mikrokristalna celuloza, hidroksipropilceluloza supstituisana nižim alkilom, škrob, preželatinizirani škrob i natrijum-alginat. Obično, dezintegrant će činiti od 1 mas% do 25 mas%, poželjno od 5 mas% do 20 mas% oblika za doziranje.

Veziva se obično koriste da daju kohezione kvalitete formulaciji za tablete. Pogodna veziva su mikrokristalna celuloza, želatin, šećeri, polietilenglikol, prirodne i sintetske gume, polivinilpirolidon, peželatinizirani škrob, hidroksipropilceluloza i hidroksipropilmetilceluloza. Tablete mogu takođe da sadrže razblaživače, kao što su laktoza (monohidrat, monohidrat sušen sprejiranjem, anhidrovana i slično), manitol, ksilitol, dekstroza, saharoza, sorbitol, mikrokristalna celuloza, škrob i dvobazni kalcijum-fosfat dihidrat.

Tablete mogu takođe opciono da sadrže površinski aktivne agense, kao što je natrijum-laurilsulfat i polisorbat 80, i glidante, kao što su silicijum-dioksid i talk.

Ako su prisutni, površinski aktivni agensi mogu da čine od 0,2 mas% do 5 mas%

tablete, a glidatni mogu da čine od 0,2 mas% do 1 mas% tablete.

Tablete takođe obično sadrže i lubrikante, kao što je magnezijum-stearat, kalcijum-stearat, cink-stearat, natrijum-laurilfumarat i smeše magnezijum-stearata i natrijum-laurilsulfata. Lubrikanti obično čine od 0,25 mas% do 10 mas%, poželjno do 0,5 mas% do 3 mas% tablete.

Drugi mogući sastojci su antioksidanti, agensi za bojenje, agensi za aromatizovanje, prezervativi i agensi za maskiranje ukusa.

Tableta za primer sadrži do oko 80% leka, od oko 10 mas% do oko 90 mas% veziva, od oko 0 mas% do oko 85 mas% razblaživača, od oko 2 mas% do oko 10 mas% dezintegranta i od oko 0,25 mas% do oko 10 mas% lubrikanta.

Mešavina za tablete se može komprimovati direktno ili pomoću rolera u oblik tableta. Mešavine za tablete, ili delovi ovih mešavina, mogu alternativno da se mokro-, suvo- ili rastopljene granuliraju, očvršćavaju iz rastopa ili ekstrudiraju pre tabletiranja. Konačna formulacija može sadržati jedan ili više slojeva i može biti obložena ili neobložena; ona može biti i kapsulirana.

Formulacija tableta se diskutuje u H. Lieberman i L. lachman, "Pharmaceutical Dosage Forms: Tablets", Vol. 1, (Marcel Dekker, New York, 1980).

Jestivi oralni filmovi za humanu ili veterino upotrebu tipično su savitlji, u vodi rastvomi ili u vodi bubreći tanki filmovi oblika za doziranje, koji mogu brzo da se rastvore ili adheriraju za sluzokožu, a tipično sadrže jedinjenje formule (I), polimer za formiranje filma, vezivo, rastvarač, humektant, plastifikator, stabilizator ili emulgator, agens za modifikovanje viskoznosti i rastvarač. Neke od komponenata iz ove formulacije mogu obavljati više od jedne funkcije.

Jedinjenje formule (I) može biti u vodi rastvomo ili nerastvorno. Jedinjenje koje je u vodi rastvomo tipično sadrži od 1 mas% do 80 mas%, tipičnije od 20 mas% do 50 mas% rastvorenih supstanci. Manje rastvoma jedinjenja mogu da čine veći udeo preparata, tipično do 88 mas% rastvorenih supstanci. Alternativno, jedinjenje formule (I) može biti u obliku perlica od većeg broja zrnaca.

Polimer koji formira film može da se izabere između prirodnih polisaharida, proteina ili sintetskih hidrokoloida, a tipično je prisutan u opsegu od 0,01 do 99 mas%, tipičnije u opsegu od 30 do 80 mas%.

Drugi mogući sastojci su antoksidanti, agensi za bojenje, aromatizovanje i pojačavači arome, prezervativi, agensi za stimulaciju lučenja pljuvačke, agensi za hlađenje, ko-rastvarači (uključujući ulja), emolienti, agensi za povećanje mase, agensi protiv penušanja, surfaktanti i agensi za maskiranje ukusa.

Filmovi u skladu sa ovim pronalaskom se tipično dobijaju sušenjem pomoću isparavanja tankih vodenih filmova prevučenih preko podloge ili papira, sa kojih se mogu oljuštiti. Ovo se može obaviti u sušnici ili tunelu za sušenje, tipično u kombinovanoj sušnici za oblaganje, ili sušenjem smrzavanjem ili vakuumiranjem.

Čvrste formulacije za oralno ordiniranje se mogu formulisati za neposredno i/ili za modifikovano oslobađanje. Formulacije za modifikovano oslobađanje su za odloženo, uzdržano, pulsno, kontrolisano, ciljano i programirano oslobađanje.

Pogodne formulacije za modifikovano oslobađanje, za svrhe ovog pronalaska, opisane su u US Patent No. 6,106,864. Detalji o drugim pogodnim tehnologijama oslobađanja, kao što su visokoenergetske disperzije i osmotske i obložene čestice, može se naći u Verma et al.,Pharmaceutical Technology On- line25(2), 1-14 (2001). Upotreba žvakaće gume za postizanje kontrolisanog oslobađanja opisana je u WO 00/35298.

PARENTERALNO ORDINIRANJE

Jedinjenja iz ovog pronalaska se mogu takođe ordinirati direktno u krvotok, u mišić ili u neki interni organ. Pogodni načini parenteralnog ordiniranja su intravenozno, intraarterijalno, intraperitonealno, intratekalno, intraventrikularno, intrauretralno, intrastemalno, intrakranijalno, intramuskulamo, intrasinovijalno i subkutano. Pogodni uređaji za parenteralno ordiniranje su injektori sa iglom (uključujući mikroiglu), injektori bez igle i tehnike infuzije.

Parenteralne formulacije su tipično rastvori u vodi koji mogu sadžati dodatke, kao što su soli, ugljeni hidrati i agensi za puferovanje (poželjno za pH od 3 do 9), ali za neke primene oni mogu biti pogodnije formulisani, kao sterilni ne-vodeni rastvori ili kao suvi oblici koji treba da se koriste zajedno sa pogodnim tečnim nosačem, kao što je sterilna, apirogena voda.

Dobijanje parenteralnih formulacija pod sterilnim uslovima, na primer, liofilizacijom, može se lako ostvariti korišćenjem standardnih farmaceutskih tehnika, dobro poznatih verziranima u stanju tehnike.

Rastvorljivost jedinjenja formule (I), koja se koriste za pripremanje parenteralnih rastvora, se može povećati upotrebom odgovarajućih tehnika formulacije, kao što je uključivanjem agenasa za povećanje rastvorljivosti.

Formulacije za parenteralno ordiniranje se mogu formulisati da budu za neposredno ili modifikovano oslobađanje. Formulacije za modifikovano oslobađanje su za odloženo, uzdržano, pulsno, kontrolisano, ciljano i programirano oslobađanje. Dakle, jedinjenja iz ovog pronalaska se mogu formulisati kao suspenzije ili kao čvrste, polučvrste ili tiksotropne tečnosti za ordiniranje kao implantirani depoi, koji obezbeđuju modifikovano oslobađanje aktivnog jedinjenja. Primeri takvih formulacija su stentovi obloženi lekom i polučvrste supstance i suspenzije koje sadrže lekom natopljene mikrosfere poli(o7-mlečna-koglikolna)kiselina (PGLA).

POVRŠINSKO ORDINIRANJE

Jedinjenja iz ovog pronalaska se mogu takođe ordinirati površinski, (intra)dermalno ili transdermalno na kožu ili sluzokožu. Tipične formulacije za ovu svmu su gelovi, hidrogelovi, losioni, rastvori, kreme, masti, prahovi za posipanje, prelivi, pene, filmovi, flasteri, komadići, implantati, sunđeri, vlakna, zavoji i mikroemulzije. Mogu se takođe koristiti lipozomi. Tipični nosači su alkohol, voda, mineralno ulje, tečni vazelin, beli vazelin, glicerin, polietilenglikol i propilenglikol. Mogu se uključiti i pojačavači penetracije - videti na primer, Finnin i Morgan,J. Pharm. Sci.88(10), 955-956 (1999).

Drugi načini ordiniranja po površini su oslobađanje elektroporacijom, jontoforezom, fonoforezom, sonoforezom i injekcijom sa mikroiglom ili bez igle (npr. Powderjet™, Biojet™, itd.).

Formulacije za ordiniranje po površini se mogu formulisati za neposredno i/ili modifikovano oslobađanje. Formulacije za modifikovano oslobađanje su za odloženo, uzdržano, pulsno, kontrolisano, ciljano i programirano oslobađanje.

INHALACIONO/TR4/VSNAZALNO ORDINIRANJE

Jedinjenja iz ovog pronalaska se mogu takođe ordinirati intranazalno ili inhalacijom, tipično u obliku suvog praha (bilo sama, kao smeša, na primer u suvoj mešavini sa laktozom, ili kao mešavina čestica komponenata, na primer, pomešani sa fosfolipidima, kao što je fosfatidilholin) iz inhalatora suvog praha, kao sprej aerosola iz kontejnera pod pritiskom, pumpom, sprejom, atomizerom (poželjno je da atomizer koristi elektrodinamiku za dobijanje fine magle) ili nebulizatorom, sa ili bez upotrebe pogodnog propelanta, kao što su 1,1,1,2-tetrafluoroetan ili 1,1,1,2,3,3,3-heptafluoropropan, ili kapima za nos. Za intranazalnu upotrebu prah može da sadrži bioadhezivni agens, na primer, hitosan ili ciklodekstrin.

Kontejner pod pritiskom, pumpa, sprej, atomizer ili nebulizator sadrže rastvor ili suspenziju jednog ili više jedinjenja iz ovog pronalaska i na primer, etanol, etanol u vodi ili pogodan alternativni agens za dispergovanje, rastvaranje ili produženo oslobađanje aktivnog sastojka, jedan ili više propelanata kao rastvarač i opciono surfaktant, kao što su sorbitantrioleat, oleinska kiselina ili oligomlečna kiselina.

Pre upotrebe u formulaciji suvog praha ili suspenzije, lekoviti proizvod se mikronizuje do veličine pogodna za oslobađanje inhalacijom (tipično ispod 5 pm). Ovo se može postići odgovarajućim postupkom usitnjavanja, kao što je mlevenje u spiralnom mlazu, mlevenje u mlazu fluidizacione kolone, obradom u superkritičnom fluidu za formiranje nanočestica, homogenizacijom pod visokim pritiskom ili sušenjem u spreju.

Kapsule (napravljene na primer, od želatina ili hidroksipropilmetilceluloze), blisteri i kartridži za upotrebu u inhalatorima ili insuflatorima, mogu se formulisati tako da sadrže smešu praha jedinjenja iz ovog pronalaska, pogodne praškaste osnove, kao što su laktoza ili škrob, i modifikatora performansi, kao što su /-leucin, manitol ili magnezijum-stearat. Laktoza može biti anhidrovana ili u obliku monohidrata, poželjno ovog poslednjeg. Drugi pogodni dodaci su dekstran, glukoza, maltoza, sorbitol, ksilitol, fruktoza, saharoza i trehaloza.

Pogodna formulacija rastvora za u potrebu u atomizeru, koji koristi elektrodinamiku za proizvodnju fine magle, može da se sastoji od 1 ug do 20 mg jedinjenja iz ovog pronalaska po jednom pražnjenju, a zapremina pražnjenja može da varira od 1 uL do 100 uL. Tipična formulacija može da sadrži jedinjenje formule (I), propilenglikol, sterilnu vodu, etanol i natrijum-hlorid. Alternativni rastvarači, koji se mogu koristiti umesto propilenglikola su glicerin i polietilenglikol.

Pogodne arome, kao što su mentol i levomentol, ili zaslađivači, kao što su saharin ili natijum-saharinat, mogu se dodati onim formulacijama iz ovog pronalaska koje su namenjene za inhalaciono/intranazalno ordiniranje.

Formulacije za inhalaciono/intranazalno ordiniranje se mogu formulisati da budu za neposredno i/ili modifikovano oslobađanje, korišćenjem na primer, PGLA. Formulacije za modifikovano oslobađanje su za odloženo, uzdržano, pulsno, kontrolisano, ciljano i programirano oslobađanje.

REKTALNO/INTRAVAGINALNO ORDINIRANJE

Jedinjenja iz ovog pronalaska se mogu takođe ordinirati rektalno ili vaginalno, na primer, u obliku supozitorija, pesarija ili klistira. Kakaobuter je tradicionalna osnova za supozitorije, ali po potrebi mogu se koristiti i različite alternative.

Formulacije za rektalno/vaginalno ordiniranje se mogu formulisati za neposredno i/ili modifikovano oslobađanje. Formulacije za modifikovano oslobađanje su za odloženo, uzdržano, pulsno, kontrolisano, ciljano i programirano oslobađanje.

OKULARNO/AURALNO ORDINIRANJE

Jedinjenja iz ovog pronalaska mogu se takođe ordinirati direktno u oko ili uho, tipično u obliku kapi mikronizovane suspenzije ili rastvora u izotoničnom, pH-podešenom, sterilnom slanom rastvoru. Druge formulacije pogodne za okulamo ili auralno ordiniranje su masti, gelovi, biodegradabilni (npr. gel-sunđeri koji su biodegradabilni, kolagen) i ne-biodegradabilni (npr. silikon) implantati, komadići, sočiva i zrnasti ili mehurićasti sistemi, kao što su niozomi ili lipozomi. Polimer, kao što je umrežena polialkrilna kiselina, polivinilalkohol, hijaluronska kiselina, polimer celuloze, na primer, hidroksipropilmetilceluloza, hidroksietilceluloza ili metilceluloza, ili heteropolisaharidni polimer, na primer, gelan guma, mogu se ugraditi zajedno sa prezervativom, kao što je benzalkonijumhlorid. Ovakve formulacije se mogu takođe oslobađati jontoforezom.

Formulacije za okulamo/auralno ordiniranje se mogu formulisati za neposredno i/ili modifikovano oslobađanje. Formulacije za modifikovano oslobađanje su za odloženo, uzdržano, pulsno, kontrolisano, ciljano i programirano oslobađanje.

OSTALE TEHNOLOGIJE

Jedinjenja iz ovog pronalaska se mogu kombinovati sa rastvomim makromolekulima, kao što su ciklodekstrin i njegovi pogodni derivati, ili polimeri koji sadrže polietilenglikol, sa ciljem poboljšanja njihove rastvorljivosti, brzine rastvaranja, maskiranja ukusa, bioupotrebljivosti i/ili stabilnosti, za upotrebu u bilo kome od gore pomenutih načina ordiniranja.

Kompleksi lek-ciklodekstrin, na primer, nađeno je da su opšte korisni u većini oblika za doziranje i puteva ordiniranja. Mogu se koristiti i inkluzioni i ne-inkluzioni kompleksi. Kao alternativa direktnom kompleksiranju sa lekom, ciklodekstrini se mogu koristiti kao pomoćni aditiv, tj. kao nosač, razblaživač ili solubilizator. U ove svrhe najčešće se koriste alfa-, beta- i gama-ciklodekstrini, čiji primeri se mogu naći u WO 91/11172, WO 94/02518 i WO 98/55148.

KOMPLETI

Pošto može biti poželjno da se ordinira kombinacija aktivnih jedinjenja, na primer, u svrhu tretiranja određene bolesti ili stanja, unutar obima ovog pronalaska su dva ili više farmaceutskih preparata, od kojih bar jedan sadrži jedinjenje u skladu sa ovim pronalaskom, koji se mogu kombinovati u obliku kompleta za istovremeno ordiniranje tih preparata.

Dakle, komplet iz ovog pronalaska sadrži dva ili više farmaceutskih preparata, od kojih bar jedan sadrži jedinjenje formule (I) u skladu sa ovim pronalaskom, i sredstvo za održavanje razdvojenim ova dva preparata, kao što su kontejner, podeljena bočica ili pakovanje podeljeno folijom. Primer ovakvog kompleta je poznato blister pakovanje, koje se koristi za pakovanje tableta, kapsula i slično. Komplet iz ovog pronalaska naročito je pogodan za ordiniranje različitih oblika za doziranje, na primer, oralnih i parenteralnih, za ordiniranje razdvojenih preparata sa različitim intervalima doziranja, ili za titrisanje razdvojenih preparata jednog u odnosu na drugi. Da bi se pomoglo njegovo prihvatanje, komplet tipično sadrži uputstvo za ordiniranje, a može biti opremljen i sa takozvanim uređajem za potsećanje.

DOZIRANJE

Za ordiniranje humanim pacijentima ukupna dnevna doza jedinjenja iz ovog pronalaska je tipično u opsegu od 10 mg do 1000 mg, zavisno, naravno, od načina ordiniranja. Na primer, oralno ordiniranje može zahtevati ukupnu dozu od 10 mg do 1000 mg, dok intravenozno ordiniranje može zahtevaiti dozu od 10 mg do 1000 mg. Ukupna dnevna doza se može ordinirarti u jednoj ili podeljenim dozama, a može, ako doktor odredi, da padne i izvan tipičnog opsega datog ovde.

Ovo doziranje je zasnovano na prosečnom humanom biću koje ima masu od oko 60 kg do 70 kg. Doktor će lako biti u stanju da odredi doze osobama čija masa pada izvan ovog opsega, kao što su deca i starije osobe.

Da bi se izbegle sumnje, kada se ovde poziva na "tretman", to se odnosi na kurativni, palijativni i profilaktički tretman.

Sva jedinjenja formule (I) se mogu dobiti procedurama koje su opisane u Opštim postupcima, opisanim u nastavku, ili specifičnim postupcima koji su opisani u odeljku Primera i odeljku Preparata, ili njihovim rutinskim modifikacijama. Ovaj pronalazak obuhvata takođe bilo koji od ovih postupaka za dobijanje jedinjenja formule (I), a pored toga i bilo koji od novih intermedijara koji se ovde koriste.

OPŠTI POSTUPCI

Koriste se sledeće skraćenice:

DMF = dimetilformamid

DMSO = dimetilsurfoksid

TEMPO = 2,2,6,6-tetrametipiperidin-N-oksid

THF = tetrahidrofuran

DCM = dihlorometan

Jedinjenja formule (I) mogu se dobiti kao što je pokazano u Shemi 1.

U Shemi 1, P predstavlja zaštitnu grupu za hidroksi, čiji pogodni primeri su opisani u T.W. Greene i P. Wuts, "Protective Groups in Organic Svnthesis", Wiley and Sons, 1991, a LG predstavlja pogodnu odlazeću grupu, kao što je halogen, (Ci-ealkil)sulfoniloksi (npr. metansurfoniloksi), (Ci^haloalkil)sulfoniloksi (npr. trifluorometansulfoniloksi) ili benzen- ili toluen-sulfoniloksi (npr.p-toleunesulfoniloksi). Poželjno je da P predstavlja benzil, a LG p-toluensulfoniloksi.

Korak ( a) :Jedinjenje formule (III) se može dobiti iz jedinjenja (II) i odgovarajućeg agensa koji je u stanju da konvertuje hidroksi grupu u odlazeću grupu, tipično reagens za sulfonilovanje (npr. metansulfonilhlorid ili p-toluensulfonilhlorid) u prisustvu baze (npr. trietilamina ili piridina) u pogodnom rastvaraču (nr. piridin ili dihlorometan), na 0°C do sobne temperature, od 15 min do 24 h. Poželjni uslovi su: 1 ekviv. jedinjenja (II) u dihlorometanu, 1,2 ekviv. p-toluensulfonulhlorida, 2 ekviv. piridina, na sobnoj temperaturi, tokom 18 h.

Korak ( b) :Jedinjenje formule (IV) se dobija iz jedinjenja (III) i hidroksi jedinjenja formule (VI), u pogodnom rastvaraču (npr. DMF, DMSO) u prisustvu pogodne baze (npr. Cs2C03, K2C03), opciono u prisustvu kruna-etra (npr. 18-kruna-6), na 50-120°C, preko noći. Poželjni uslovi su: 1 ekviv. jedinjenja (VI), 1,1 ekviv. jedinjenja (III), 1,2 ekviv. Cs2C03, u DMF, na 80°C, tokom 24 h.

Jedinjenja formule (VI) su opšte opisana u WO 02/074754. Specifična jedinjenja formule (VI), u kojima X predstavlja O, m je 1, a R je Cl, mogu se dobiti kao što je opisano uBioorg. Med. Chem. Leti.14(18), 4627-32 (2004), ili kao što je prikazano u Shemi 5 u nastavku.

Korak ( c) :Jedinjenje formule (IV) se može deprotektovati reakcijom sa agensom za deprotekciju, u pogodnom rastvaraču, što daje jedinjenje formule (V). Pogodni reagensi i postupci su opisani u "Protective Groups in Organic Svnthesis"

(citirano gore), kada P predstavlja benzil, primeri pogodnih reagenasa su bor-trihlorid ili gvožđe(lll)hlorid. Poželjni uslovi su: 1 ekviv. jedinjenja (IV) u dihlorometanu, 4 ekviv. BCI3, na sobnoj temperaturi, tokom 18 h.

Korak ( d) :Jedinjenje formule (I) se može dobiti oksidacijom jedinjenja formule (V), koristeći agens za oksidaciju, u pogodnom rastvaraču. Tipični reagensi i uslovi su katalitička količina hrom-trioksida i perjodna kiselina (H5IO6), u rastvaraču, kao što je acetonitril, od sobne temperature do 50°C, tokom 18 do 36 h, ili alternativno NaOCI plus NaCI02u prisustvu katalitičke količine TEMPO, u rastvaraču kao što je acetonitril, od 0°C do sobne temperature, tokom 18 do 36 h. Poželjni uslovi su: 1 ekviv. jedinjenja (V), 2,5 ekviv. perjodne kiseline, 0,02 ekviv. CrC-3, u 75% acetonitrilu u vodi, tokom 24 h, na 40°C.

Jedinjenja formule (I) mogu se alternativno dobiti oksdiacijom jedinjenja formule (V) u proceduri iz dva koraka, preko aldehida formule (VII), kao što je pokazano u Shemi 2.

Korak ( a) :Oksidacija alkohola (V) u aldehid (VII) tipično se obavlja korišćenjem NaOCI, uz katalitičku količinu TEMPO, u pogodnom rastvaraču, npr. acetonitrilu, acetonu, od 0°C do sobne temperature, tokom 2-18 h, ili alternativno, koristeći kompleks sumpor-trioksid/piridin, sa DMSO, u rastvaraču kao što je THF, od 0°C do sobne temperature, tokom 2-18 h.

Korak ( b) :Dalja oksidacija aldehida (VII) u kiselinu (I), tipično se obavlja korišćenjem NaCI02, u prisustvu kalijum-fosfata, u rastvaraču, kao što jet-butanol u vodi, od 0°C do sobne temperature, tokom 2-18 h; ili alternativno, korišćenjem trihloroizocijanume kiseline, uz katalitičku količinu TEMPO, u pogodnom rastvaraču, kao što su aceton ili acetonitril, od 0°C do sobne temperature, tokom 2-18 h.

Jedinjenja formule (II) su poznata u literaturi. Na primer, jedinjenje formule (II), u kome A predstavlja c/s-1,3-ciklobutilen grupa, a B je prosta veza, mogu se dobiti kao što je opisano uJ. Chem. Soc, Perkin Trans. 118,2281-7 (1995). Alternativno, jedinjenja formule (lb), koja su jedinjenja formule (I) u kojima A predstavljacis-ilitrans- 1 ,3-ciklobutilengrupa, a B je prosta veza, mogu se dobiti iz jedinjenja (VIII) ili jedinjenja (IX), standardnim postupcima, kao što je pokazano u Shemi 3.Transjedinjenja (II) i (X) se mogu dobiti izcisjedinjenja (II) i (X), respektivno, inverzijom, koristeći Mitsunobu-ov postupak, koji je analogan onom koji je opisan u "Svnthesis", 1 (1981).

U Shemi 3 R<a>je estarski ostatak, čiji su pogodni primeri opisani gore, pozivanjem na prolekove, i u "Protective Groups in Organic Svnthesis" (citirano gore) (npr.

(Ci-6)alkil, benzil ili (+) ili (-)-mentol), a LG predstavlja odlazeću grupu, kao što je halogen, (Ci^alkil)sulfoniloksi (npr. metansulfoniloksi), (Ci-6haloalkil)sulfoniloksi (npr. trifluorometansurfoniloksi) ili benzen- ili toluensulfoniloksi (npr. p-toluensulfoniloksi).

Korak ( a) :Jedinjenje formule (X) se može dobiti reakcijom jedinjenja (VIII) sa pogodnim alkoholom formule R^H (npr. metanol.T-butanol, benzilalkohol ili (-)mentol), pod različitim uslovima, čiji pogodni primeri su opisani u "Protective Groups in Organic Synthesis" (citirano gore). Poželjni uslovi su: 1 ekviv. jedinjenja (VIII), 1,1 ekviv. 1,1'-karbonildiimidazola, u etilacetatu, pod refluksom, tokom 1 h, posle čega sledi 1 ekviv. R<a>OH, na sobnoj temperaturi, tokom 4 h.

Korak ( b) :Redukcija jedinjenja (IX) u alkohol (X) može se obaviti sa pogodnim redukcionim sredstvom, npr. natrijum-borhidridom ili L-Selectride<®->om, u pogodnom rastvaraču, kao što je THF. Poželjni uslovi su: 1 ekviv. jedinjenja (X), 0,5 ekviv. NaBH4u 20:1 THF:metanol, na 0°C, tokom 20 min.

Korak ( c) :Jedinjenje formule (XI) se može dobiti iz jedinjenja (X), korišćenjem reagenasa i uslova sličnih onima koji su opisani u Shemi 1, korak (a). Poželjni uslovi su: 1 ekviv. jedinjenja (X), 1,05 ekviv. p-toluensulfonilhlorida, u piridinu, od 0°C do sobne temperature.

Korak ( d) :Jedinjenje formule (la) se može dobiti iz jedinjenja (XI) i hidroksi jedinjenja formule (VI), koristeći reagense i uslove slične onima koji su opisani u Shemi 1, korak (b). Poželjni uslovi su: 1,2 ekviv. jedinjenja (XI), 1,0 ekviv. jedinjenja (VI), 1,5 ekviv. Cs2C03, u DMF, na 80°C, tokom 18 h.

Korak ( e) :Jedinjenje formule (la) se može hidrolizovati, dajući jedinjenje formule (lb). Ova reakcija se može obaviti pod različitim uslovima, a pogodni primeri su opisani u "Protective Groups in Organic Synthesis" (citirano gore). Poželjni uslovi su: jedinjenje (la), 2 ekviv. NaOH u 1:1 etanol:voda, na 60°C, tokom 2 h.

Jedinjenje (VIII) je opisano uJ. Org. Chem.53, 3841-43 (1981), a jedinjenje (IX), u kome R<a>predstavlja metil grupa, je opisano uJ. Org. Chem.59, 2132-34

(1994).

Jedinjenja formule (Id), koja predstavljaju jedinjenja formule (I) u kojima B predstavlja metilen grupa, mogu se dobiti kao što je pokazano u Shemi 4.

U Shemi 4 R<a>predstavlja estarski ostatak, čiji pogodni primeri su opisani gore, u vezi prolekova, i u "Protective Groups in Organic Svnthesis" (citirano gore)(npr.

(Ci_e)alki! ili benzil), a LG predstavlja odlazeću grupu, kao što je halogen ili (C1-6alil)sulfoniloksi (npr. metansulfoniloksi), (Ci-6haloalkil)sulfoniloksi (npr. terifluorometansulfoniloksi) ili benzen- ili toluensulfoniloksi (npr. p-toluensulfoniloksi). Poželjan R<a>je benzil, a LG p-toluensulfoniloksi. Jedinjenja formule (XII) se mogu dobiti iz komercijalnih izvora.

Korak ( a) :Jedinjenja formule (XIII) se mogu dobiti hidrolizom jedinjenja formule (XII) pod kiselim ili baznim uslovima, npr. u vodenom rastvoru natrijum-hidroksida, sa pogodnim ko-rastvaračem, kao što je metanol, etanol ili 1,4-dioksan, ili u vodenom rastvoru hlorovodonične kiseline ili sumporne kiseline, sa opciono pogodnim ko-rastvaračem, kao što su etanol ili 1,4-dioksan. Poželjni uslovi su: 1 ekviv. jedinjenja (XII), 4 ekviv. NaOH, u 1:1 etanol:vodi, pod refluksom, tokom 2,5 h.

Korak ( b) :Jedinjenje formule (XIV) se može dobiti reakcijom jedinjenja formule (XIII) sa pogodnim alkoholom formule R<a>OH (npr. metanol, ferc-butanol, benzilalkohol), pod različitim uslovima, čiji su pogodni primeri opisani u "Protective Groups in Organic Svnthesis" (citirano gore). Poželjni uslovi su: 1 ekviv. jedinjenja (XIII), 1,1 ekviv. 1,1'-karbonildimidazola, u etilacetatu, tokom oko 1 h, pa sledi 1,2 ekviv. benzilalkohola, na sobnoj temperaturi, tokom 18 h.

Korak ( c) :Jedinjenje formule (XV) se može dobiti tretmanom jedinjenja formule (XIV) sa hidroboratnim agensom, kao što je boran-dimetilsulfid, kateholboran ili 9-borabiciklo[3.3.1]nona (9-BNN), u pogodnom rastvaraču, kao što je THF, od 0°C do sobne temperature, pa sledi oksidacijain situsa oksidansom, kao što je vodonik-peroksid, natrijum-perborat ili trimetilamin-N-oksid, od sobne temperature do 60°C. Poželjni uslovi su: 1 ekviv. jedinjenja (XIV), 0,5 ekviv. boran-dimetilsulfida, u THF, na sobnoj temperaturi, tokom 1 h, a zatim 1,2 ekviv. natrijum-perborata, pa 1 h zagrevanja na 60°C.

Korak ( d) :Jedinjenje formule (XVI) se može dobiti iz jedinjenja formule (XV), koristeći reagense i uslove slične onima koji su opisani u Shemi 1, korak (a). Poželjni uslovi su: 1 ekviv. jedinjenja (XV), 1,3 ekviv. p-toluensulfonilhlorida, 2,6 ekviv. piridina, u DCM, od 0°C do sobne temperature.

Korak ( e) :Jedinjenje formule (Ic) se može dobiti iz jedinjenja formule (XVI) i hidroksi jedinjenja formule (VI), koristeći reagense i uslove slične onima koji su opisani u Shemi 1, korak (b). Poželjni uslovi su: 1,2 ekviv. jedinjenja (XVI), 1,0 ekviv. jedinjenja (VI), 1,5 ekviv. Cs2C03, u DMF, na 80°C, tokom 18 h.

Korak ( f) :Jedinjenje formule (Ic) se može hidrolizovati tako da daje jedinjenje formule (Id). Ova reakcija se može obaviti pod različtum uslovima, a pogodni primeri su opisani u "Protective Groups in Organic Svnthesis" (citirano gore). Poželjni uslovi su: jedinjenje (Ic), višak NaOH u 1:1 etanohvodi, na 60°C, tokom 2 h.

Jedinjenja formule (VI) su opšte opisana u WO 02/074754. Specifična jedinjenja formule (Via), koja predstavljaju jedinjenja formule (VI) u kojima X predstavlja 0 ili S, mogu se dobiti kao što je opisano uBioorg. Med. Chem. Lett.14(18), 4627-32 (2004), ili kao što je prikazano u Shemi 5 u nastavku.

U Shemi 5 R<b>predstavlja (Ci-6)alkil ili benzil.

Korak ( a) :Jedinjenja formule (XVIII) mogu se dobiti reakcijom anilina (XVII) sa natrijum- ili kalijum-cijanatom ili tiocijantom, u pogodnom rastvaraču ili smeši rastvarača, na primer dihlorometanu ili u smeši sirćetna kiselina:voda, u prisustvu kiseline, kao što je maleinska ili sirćetna kiselina. Alternativno, jedinjenja formule (XVIII) se mogu dobiti reakcijom anilina (XVII) sa trimetilsilil-izocijantom ili tiocijantom, u rastvaraču kao što je dihlorometan, a zatim hidrolizomin situsa vodom. Poželjni uslovi, kada X predstavlja 0, su: 1 ekviv. jedinjenja (XVII) i smeši sirćetna kiselina:voda (9:1), a zatim sledi ukapavanje 1,2 ekviv. kalijum-cijanta u vodi, pa držanje na 40°C, tokom 1 h.

Korak ( b) :Jedinjenja formule (XIX) mogu se dobiti reakcijom uree, formule (XVIII) i odgovarajućeg ketona, u prisustvu agensa za dehidrataciju, kao što su polifosforna kiselina ili Eaton-ov reagens (7,5% P2O5u metansulfonskoj kiselini), između 50° i 100 °C. Poželjni uslovi su: 1 ekviv. jedinjenja (XVIII), Eaton-ov reagens (30 g/g), na 60°C, pa sledi 2 ekviv. ketona i 1 h zagrevanja na 80°C.

Korak ( c) :Jedinjenje formule (Via) se može dobiti reakcijom jedinjenja (XIX) sa Lewis-ovom kiselinom, kao što je bor-tribromid, u pogodnom rastvaraču, kao što je dihlorometan, na sobnoj temperaturi, ili reakcijom sa jakom kiselinom, na visokoj temperaturi, na primer sa bromovodoničnom kiselinom na 110°C. Poželjni uslovi su: 1 ekviv. jedinjenja (XIX), 20 ekviv. 48% bromovodonika u vodi, u sirćetnoj kiselini, 4 dana na 110°C.

Inhibitori PDE7 formule (I) se mogu korisno kombinovati sa drugim farmakološki aktivnim jedinjenjem, ili sa dva ili više drugih farmakološki aktivnih jedinjenja, naročito za tretiranje bola. Na primer, inhibitor PDE7 formule (I), ili njegova farmaceutski prihvatljiva so, solvat ili prolek, kako su definisani gore, može se ordinirati simultano, sekvencijalno ili odvojeno, u kombinaciji sa jednim ili više agenasa koji se biraju između: opijatni analhetik, npr. morfijum, heroin, hidromorfon, oksimorfon, levorfanol, levalorfan, metadon, meperidin, fentanil, kokain, dihidrokodein, oksikodon, hidrokodon, propoksifen, nalmefen, nalorfin, nalokson, naltrekson, buprenorfin, butorfanol, nalbufin ili pentazocin;

nesteroidni antiinflamatomi lek (NSAID), npr. aspirin, diklofenak, diflusinal, etodolak, fenbufen, fenoprofen, flufenizal, flurbiprofen, ibuprofen, indometasin, ketoprofen, ketorolak, meklofenaminska kiselina, mefaminska kiselina, meloksikam, nabumeton, naproksen, nimesulid, nitroflurbiprofen, olsalazin, oksaprozin, fenilbutazon, piroksikam, sulfasalazin, sulindak, tilmetin ili zomepirak; barbituratni sedativ, npr. amobarbital, aprobarbital, butabarbital, butabital, mefobarbital, metarbital, metoksiheksital, pentobarbital, fenobarbital, sekobarbital, talbutal, teamil ili tiopental;

benzodiazepin, koji ima sedativno delovanje, npr. hlordiazepoksid, hlorazepat, diazepam, flurazepam, lorazepam, oksazepam, temazepam ili triazolam;

anatagonist Hikoji ima sedativno delovanje, npr. difenilhidramin, pirilamin, prometazin, hlorfeniramin ili hlorociklizin;

sedativi, kao što su glutetimid, neprobamat, metkvalon ili dihloralfenazon; relaksant skeletnih mišića, npr. baklofen, karisoprodol, hloroksazon, ciklobenzaprin, metokarbamol ili orfrenadin;

antagonsit receptora NMDA, npr. dekstrometorfan ((+)-3-hidroksi-N-metilmorfinan) ili njegov metabolit dekstrorfan ((+)-3-hidroksi-N-metilmorfinan), ketamin, memantin, pirolohinolin kinin, c/s-4-(fosfonometil)-2-piperidinkarboksilna kiselina, budipin, EN-3231 (MorphiDex<®>, kombinovana formulacija morfijuma i dekstrometorfana), topiramat, nerameksan ili perzinfotel, uključujući NR2B antagonist, npr. ifenprodil, traksoprodil ili (-)-(R)-6-{2-[4-(3-fluorofenil)-4-hidroksi-1 -piperidinil]-1 -hidroksietil-3,4-dihidro-2(1 H)-hinolinon;

alfa-adrenergijski, npr. doksazosin, tamsulozin, klonidin, kvanfacin, deksmetatomidin, modafinil ili 4-amino-6,7-dimetoksi-2-(5-metan-sulfonamido-1,2,3,4-tetrahidroizohinol-2-il)-5-(2-piridil)hinazolin;

triciklični antidepresant, npr. dezipramin, imipramin, amitriptilin ili nortriptilin;

antikonvulzant, npr. karbamazepin, lamotrigin, topiratmat ili valproat; antagonist tahikinina (NK), a naročito antagonist NK-3, NK-2 ili NK-1, npr.

(aR,9R)-7-[3,5-bis(tirfluorometil)benzil]-8,9,10,11 -tetrahidro-9-metil-(4-metilfenil)-

7H-[1,4]diazocino[2,1 -g][1,7]-nafthiirdin-6-13-on (TAK-637), 5-[[(2R,3S)-2-[(1 R)-1-[3,5-bis(trifluorometil)fenil]etoksi-3-(4-fluorofenil)-4-mofrolinil]^ 3H-1,2,4-tirazol-3-on (MK-869), aprepitant, lanepitant, dapitant ili 3-[[2-metoksi-5-(trifluorometoksi)fenil]-metilamino]-2-fenilpiperidin (2S.3S);

muskarinski antagonist, npr. oksibutinin, tolterodin, popiverin, tropsium hlorid, darifenacin, solofenacin, temiverin i ipratropijum;

selektivni inhibitor COX-2, npr. celekoksib, rofekoksib, parekoksib, valdekoksib, derakoksib, etorikoskib ili lumirakoksib;

analgetici iz tera kamenog uglja, naročito paracetamol;

neuroleptik, kao što je droperidol, hlorpromazin, haloperidol, perfenazin, tioridazin, mezoridazin, trifluoperazin, flufenazin, klozapin, olanzapin, reisperidon, ziprasidon, kvetiapin, setindol, arpiprazol, sonepiprazol, blonanserin, iloperidon, perospiron, rakloprid, zotepin, bifeprunoks, azenapin, lurasidon, amisulprid, balaperidon, palindor, aplivanserin, osanetant, rimonabant, meklinerant, Miraxion<®>ili sarizotan;

agonist vaniloidnog receptora (npr. rezinferatoksin) ili antagonist istog (npr. kapsazepin);

beta-adrenergijski, kao što je propranolol,

lokalni anestetik, kao što je meksiletin;

kortikosteroid, kao što je deksametazon;

agonist ili antagonist 5-HT receptora, a naročito agonist 5-HTiB/id, kao što je eletriptan, sumatriptan, naratriptan, zolmitripan ili rizatriptan;

antagonist receptora 5-HT2a, kao što je R(+)-alfa-(2,3-dimetoksi-fenil)-1-[2-(4-fluorofeniletil)]-4-piperidinmetanol (MDL-100907);

holinergijski (nikotinski) analgetik, kao što je isproniklin (TC-1734), (E)-N-metil-4-(3-piridinil)-3-buten-1 -amin (R JR-2403), (R)-5-(2-azetidinilmetoksi)-2-hloropiridin (ABT-594) ili nikotin;

Tramadol<®>;

inhibitor PDEV, kao što je 5-[2-etoksi-5-(4-metil-1-piperazinil-sulfonil)fenil]-1 -metil-3-n-propil-1,6-dihidro-7H-pirazolo[4,3-d]pirimidin-7-on (sildenafil), (6R, 12aR)-2,3,6,7,12,12a-heksahidro-2-metil-6-(3,4-metilndioksifenil)-

pirazinop'.l'ie.lj-piirdo^^-blindol-l^-dion (IC-351 ili tadalafil), 2-[2-etoksi-5-(4-etil-piperazin-1 -il-1 -sulfonil)-fenil]-5-metil-7-propil-3H-imidazo[5,1 -fj[1,2,4]triazin-4- on (vardenafil), 5-(5-acetil-2-butoksi-3-piirdinil)-3-etil-2-(1 -etil-3-azetidinil)-2,6-dihidro-7H-pirazolo[4,3-d]pirimidin-7-on, 5-(5-acetil-2-propoksi-3-piridinil)-3-etil-2-(1 -izopropil-3-azetidinil)-2,6-dihidro-7H-pirazolo [4,3-d]pirimidin-7-on, 5-[2-etoksi-5- (4-etilpiperazin-1-ilsurfonil)piridn-3-il]-3-etil-2-[2-metoksietil]-2,6<lihi

pirazolo[4,3-d]pirimidin-7-on, 4-[(3-hloro-4-metoksibenzil)amino]-2-[(2S)-2-(hidroksimetil)pirolidin-l -il]-N-(pirimidin-2-ilmetil)pirimidin-5-karboksamid, 3-(1 - metil-7-okso-3-propil-6J-dihidro metilpirolidin-2-il)etil]-4-propoksibenzensulfonamid;

alfa-2-delta ligand, kao što su gabapentin, pregabalin, 3-metilgabapentin, (1a,3a,5a)(3-amino-metil-biciklo[3.2.0]hept-3-il)-sirćetna kiselina, (3S,5R)-3-aminometil-5-metil-heptanoinska kiselina, (3S,5R)-3-amino-5-metil-heptanoinska kiselina, (3S,5R)-3-amino-5-metil-oktanoinska kiselina, (2S,4S)-4-(3-hlorofenoksi)prolin, (2S,4S)-4-(3-fluoorbenzil)-prolin, [(1 R,5R,6S)-6-(aminometil) biciklo[3.2.0]hept-6-il]sirćetna kiselina, 3-(1-aminometil-cikloheksilmetil)-4H-[1,2,4]oksadiazol-5-on, C[1-(1 H-tetrazol-5-ilmetil)-cikloheptil]-mtilamin, (3S.4S)-(1-aminometil-3,4-dimetil-ciklopentil)-sirćetna kiselina, (3S,5R)-3-aminometil-5-metil-oktanoinska kiselina, (3S,5R)-3-amino-5-metil-nonanoinska kiselina, (3S,5R)-3-amino-5-metil-oktanoinska kiselina, (3R,4R,5R)-3-amino-4,5-dimetil-heptanoinska kiselina i (3R,4R,5R)-3-amino-4,5-dimetil-oktanoinska kiselina;

kanabinoid;

antagonist receptora metabotropnog glutamata podvrste 1 (mGluRI); inhibitor resorpcije serotonina, kao što su sertralin, metabolit sertralina demetilsertralin, fluoksetin, norfluoksetin (desmetil metabolit fluoksetina), fluvoksamin, paroksetin, citalopram, desmetilcitalopram metabolit citaloprama, escitalopram, oV-fenfluramin, femoksetin, ifoksetin, cijanodotietin, litoksetin, dapoksetin, nefazodon, ceriklamin i trazodon;

inhibitor resorpcije noradrenalina (norepinefrina), kao što su maprotilin, lofepramin, mirtazepin, oksaprotilin, fezolamin, tomoksetin, minaserin, buproprion, hidroksibuproprion metabolit bubpropriona, nomifensin i valoksazin

(Vivalan<®>), a naročito selektivni inhibitor resorpcije noradrenalina, kao što je reboksetin, posebno (S,S)-reboksetin;

inhibitor resorpcije serotonin-noradrenalina, kao što su venlafaksin, 0-desmetilvenlafaksin metabolit venlakfaksina, klomipramin, desmetilhlomipramin metabolit hlomipramina, duloksetin, milnacipran i imipramin;

inhibitor inducibilne sintaze azot-monksida (iNOS), kao što su S-[2-[(1-iminoetil)amino]etil]-L-homocistein, S-[2-[(1-iminoetil)amino]etil]-4,4-diokso-L-cistein, S-[2-[(1 -iminoetil)amino]etil]-2-metil-L-cistein, (2S,5Z)-2-amino-2-metil-7-[(1 -iminoetil)amino]-5-heptanoinska kiselina, 2-[[(1 R,3S)-3-amino-4-hidroksi-1 -(5-tiazolil)-butil]tio]-5-hloro-3-piridinkarbonitril, 2-[[(11 R,3S)-3-amino-4-hidroksi-1 -(5-tiazolil)butil]tio]-4-hlorobenzonitril, (2S,4R)-2-amino-4-[[2-hloro-5-(trifluorometil)-fenil]tio]-5-tizaolbutanol, 2-[[(1 R,3S)-3-amino-4-hidroksi-1 -(5-tiazolil)butil]tio]-6-(trifluorometil)-3-piridinkarbonitril, 2-[[(1R,3S)-3-amino-4-hidroksi-1-(5-tiazolil)butil]tio]-5-hlorobenzonitril,/?-[4-[2-(3-hlorobenzilamino)etil]fenil]tiofen-2-karboksamidin, ili gvanidinoetildisulfid;

inhibitor acetilholinesteraze, kao što je donepezil;

antagonsit prostaglandina E2podvrste 4 (EP4), kao što su n-[({2-[4-(2-etil-4,6-dimetil-1H-imidazo[4,5-c]piridin-1-il)fenil]etil}amino)karbonil]-4-metibenzen-sulfonamid ili 4-[(1 S)-1-({[5-hloro-2-(3-fluorofenoksi)piridin-3-il]karbonil}amino)etil] benzoeva kiselina;

antagonist leukotriena B4, kao što su 1-(3-bifenil-4-ilmetil-4-hidroksi-hroman-7-il)-ciklopentakarboksilna kiselina (CP-105696), 5-[2-(2-karboksietil)-3-[6-(4-metoksifenil)-5E-heksenil]oksifenoksi]valerijanska kiselina (ONO-4057) ili DPC-11870;

inhibitor 5-lipoksigenaze, kao što su zileuton, 6-[(3-fluoro-5-[4-metoksi-3,4,5,6-tetrahidro-2H-piran-4-il])fenoksi-metil]-1 -metil-2-hinolon (ZD-2138) ili 2,3,5-trimetil-6-(3-piridilmetil)-1,4-benzohinon (CV-6504);

blokator natrijumovog kanala, kao što je lidokain;

antagonsit 5-HT3, kao što je ondansetron;

i njihove farmaceutski prihvatljive soli i solvati.

Svojstvo jedinjenja formule (I) da inhibraju PDE7 može se meriti korišćenjem sledećeg protokola testiranja.

Enzimi PDE7A i PDE7B katalizuju hidrolizu 3',5'-cikličnog adenozin monofosfata (cAMP) u 5'-adenozin monofosfat (5'AMP). Na ploči sa više bazenčića inkubiraju se na sobnoj temperaturi enzim PDE, [<3>H]-cAMP i testirano jedinjenje. Inkubacija se okončava dodavanjem komercijalno dostupnih perlica itrijum-silikata za test bliske scintilacije (SPA), koje sadrže cink-sulfat. Perlice itrijum-silikata se preferencijalno vezuju za linearne nukleotide, tako da se proizvod enzimske reakcije, [<3>H]-cAMP vezuje za perlice dajući svetlosni signal, koji se detektuje u scinitlacionom brojaču. Količina dobijenog signala je u direktnoj vezi se količinom stvorenog proizvoda, a time i sa aktivnošću enzima. Maksimalni signal se dobija kada se enzim i supstrat inkubiraju sami. Osnovni signal se meri u bazenčićima koji ne sadrže enzim, ili u bazenčićima koji sadrže supra-maksimalnu koncentraciju poznatog inhibitora PDE7A/B. Svaka prečišćena šarža enzima se kontroliše u pogledu kvaliteta, a vrednosti Km, Vmaxi specifična aktivnost se određuju iz kinetičkih ispitivanja, pre upotrebe u ispitivanju inhibicije jedinjenja. Inhibicija enzima pomoću testiranog jedinjenja se izračunava relativno prema maksimalnom i osnovnom odgovoru. Koristeći ove podatke izračunava se vrednost % inhibicije, relativno prema dobijenim maksimalnim i minimalnim vrednostima.

Pripremanje radnih rastvora

Pripremi se 1000 ml_ polaznog rastvora iz sastojaka prikazanih u Tabeli 1 u nastavku:

Polazni pufer se podesi na pH 7,4, na sobnoj temperaturi, pa se zatim filtrira kroz filter od 0,2 pm. Polazni pufer je stabilan na 4°C mesec dana od dana pripremanja.

Na dan eksperimenta doda se albumin iz goveđeg seruma (BSA, dostupan iz firme Sigma) u zahtevanu zapreminu pufera, tako da se dobije 0,00625% BSA u konačnom rastvoru. To se postiže pripemanjem polaznog 10% rastvora BSA kao što sledi.

Dobiianie polaznog 10% rastvora BSA

Rastvori se 1 g BSA u 10 ml_ prečišćene vode, meša uz okretenje da se obezbedi homogenost, pa se načine alikvoti od 100 uL u odgovarajuće obeležene epruvete. Ovaj 10% rastvor BSA je stabilan na -20°C, kada se skladišti i do 6 meseci.

Alikvot polaznog 10% rastvora BSA se uzme iz skladišta, pa se ostavi da se otkravi na sobnoj temperaturi, pre nego što se upotrebi za pripremanje radnog rastvora BSA, na način prikazan u tabeli 2 u nastavku:

Pobijanje 10 mL pufera radnog rastvora BSA za testiranje

Priprema standardno<g>jedinjenja i kontrolnih uzoraka

Kao standard se koristi jedinjenje iz Primera 75 u WO 02/074754, 5'-karboksipropoksi-S'-hloro-spirofcikloheksan-l^'-CS'^'-dihidroJhinazolinj^^lH')-on (u nastavku to će biti "Jedinjenje A").

Pripremljeni 4 mM polazni rastvor u 100% PMSO se može skladištiti na 4°C. Zapremina PMSO se može izračunati kao što sledi: Zapremina DMSO (ml_) = [(masa jedinjen]a)/(molama masa jedinjenja)]*250

Kontrola 30*Max je 100% rastvor DMSO. Kontrola 30*Min se postiže korišćenjem 30 uM Jedinjenja A u 100% DMSO, ne dajući aktivnost enzima. Priprema se 5 ml_ 30 uM rastvora Jedinjenja A dodavanjem 4,962 ml_ 100% DMSO u 37,5 uL 4 mM Jedinjenja A.

Postupak

Na dan testiranja priprema se pufer za testiranje 1 *konačni, kao što je ranije detaljno pokazano i drži na ledu dok ne zatreba.

Ispitivanja kinetike

Za svaku novu šaržu enzima odredi se Km, a količina enzima potrebnog za dobijanje signala od -1000 imp/min za 45 min, testira se tako da se ostane u linearnom delu krive napredovanja reakcije. Idealno, manje od 10% dostupnog [<3>H]-cAMP će hidrolizovati za vreme trajanja testa.

Rastvor enzima

Optimizacija ovog testa se obavlja korišćenjem lizata ćelija koje sadrže enzim PDE7A i PDE7B čitave dužine. Koncentracija enzima u ovom uzorku lizata ćelija je nepoznata, tako da se koristi specifična aktivnost lizata ćelija kao mera, čime se obezbeđuje da će se koristiti ista aktivnost po bazenčiću, uprkos varijacijama koncentracija/aktivnost od šarže do šarže.

Priprema enzima PDE7A/ B

Polazni enzim PDE7 je pripremljen i čuva se na -20°C u alikvotima odgovarajuće veličine, kako bi se smanjio broj ciklusa smrzavanja/otkravijivanja. Tabela 3 u nastavku pokazuje potrebne zapremine za pravljenje 9 mL rastvora enzima PDE7A/B. PDE7A se razblažuje 1/8000, a PDE/B se razblažuje 1/10000.

Kada se rastvor enzima pripremi drži se na ledu do upotrebe.

Pobijanje 50 nM rastvora substrata adenozin 3', 5'- cikličnoq fosfata ( cAMP)

Supstrat predstavlja smeša neobeleženog cAMP i radioaktivno obeleženog cAMP, sa tricijumom ([<3>H]-cAMP). Specifikacija polaznog [<3>H]-cAMP će određivati zapremine koje se koriste.

Pobijanje 9 mL rastvora substrata, korišćenjem polaznog rastvora [<3>H]-cAMP , koji je 1 mCi/mL i 24 Ci/mL (prema tome, 41,66 uM), opisano je u nastavku.

Vrednosti Kmza korišćene šarže enzima su kao što sledi: PDE7A - 20 nM, a za PDE7B-100 nM.

Test zahteva 15 pL rastvora substrata raspoređenog unutar ukupne zapremine testa od 30 uL, tj. na ploči za testiranje dolazi do 2* razblaženja. Konačni test zahteva~25 nM [cAMP], tako da se pripremi~50 nM [<3>H]-cAMP.

Pripremi se 9 mL rastvora substrata mešanjem 10,8 pL [<3>H]-cAMP (dostupan iz firme Amersham), sa 8975 pL pufera za testiranje.

Tačna koncentracija cAMP se određuje uzimanjem 3 uzorka od 15 uL u scintilacione fiole. Zatim se doda 4 mL Starscint<®->a (scintilacioni koktel, dostupan iz firme Perkin Elmer), pa se epruvete broje na p-brojaču u dpm programu.

Koncentracija radioliganda se određuje iz sledeće jednačine:

[Radioligand](M) ={DPM/ [(2,22-10<12>)x(SAR)x(zapremina uzorka u L)]}

gde SAR označava Specifičnu aktivnost radioliganda u Ci/mol.

Ova koncentracija se zatim podeli sa 2, da se uzme u obzir dvostruko razblaženje do koga je došlo na ploči za testiranje.

Pripremanje 6, 6 mq/ mL PDE SPA perlica itrijum- silikata

SPA perlice fosfodiesteraze (itrijum-silikat) dostupne su iz firme Amersham.

Sledeći preporuke proizvođača, fiola sa perlicama se rekonstituiše korišćenjem 28 mL destilovane ili dejonizovane ovde (~20 mg/mL). Rekonstituisane perlice su stabilne 1 mesec dana, ako se čuvaju na 2-8°C. Za pripremu perlica za ovaj test, rekonstituisane perlice se razblaže 3-struko u sterilnoj, dvaput destilovanoj vodi (~6,6 mg/mL). Perlice mogu da se stalože, pa se stoga konstantno mešaju/agituju za vreme dok se doziraju.

Doda se 30 pL perlica sa -6,6 mg/mL u 30 pL testa, dajući konačnu koncentraciju perlica od -0,2 mg/bazenčić.

Razblaženja jedinjenja i "osnovni" bazenčići se učine 30* jačim od zahtevanog u ploči za testiranje, kako bi se omogućilo da se 1 pL jedinjenja razblaži sa 29 pL drugih komponenata testa (14 pL enzima i 15 pL radioliganda). Dakle, za konačnu koncentraciju testa od 10 pM, jedinjenje mora biti 300 pM na ploči gde se dodaje jedinjenje. Polazni 4 mM rastvori jedinjenja se daju u 100% DMSO (ili se dopune do 4 mM dodatkom praha). Ovo zahteva razblaženje 1/13,33 sa

DMSO.

Protokol testa

Prebaci se 1 pL testiranog jedinjenja na pogodnu ploču za testiranje sa više bazenčića, neposredno pre dodavanja reagensa testa, zatim se doda 14 pL rastvora enzima na ploču za testiranje, pa sledi 15 pL rastvora supstrata (tj. konačna zapremina testa je 30 pL, sa konačnom koncentracijom ispitivanog jedinjenja od 1 pM). Ploča se zatim zaptije, korišćenjem zaptivke za ploču, pa 45 min inkubira na sobnoj temperaturi na mućkalici za ploče.

Zatim se doda 30 pL PDE4 SPA perlica itrijum-silikata, uz konstantno mešanje perlica, kako bi se dobila ravnomema raspodela na ploči za testiranje. Ploča se zatim zaptije, koristeći zaptivku za ploču, pa inkubira 30 min na sobnoj temperaturi, na mućkalici za ploče. Zatim se dozvoli da se tokom 30 min perlice stalože, pre nego što se ploče rotiraju 1 min sa 200 g.

Ploče se zatim očitavaju na pogodnom brojaču radioaktivnosti, na primer, na NXT-Top Count™ (dostupan iz firme Perkin Elmer), koristeći relevantni protokol (vreme očitavanja po bazenčiću je 30 s).

Ovi podaci se fituju u sigmoidnu krivu, korišćenjem algoritma najmanjih kvadrata.

Vrednost IC50se konvertuje u vrednost Ki, korišćenjem Cheng-Prussof-ljeve jednačine:

Inhibitoma PDE7 aktivnost za jedinjenja iz Primera 1-7, testirana je u skladu sa gornjim protokolom. Dobijene vrednosti K, su prikazane u Tabeli 4, u nastavku.

Pre<g>led podataka za humani hepatocit

Testirana je humana hepato-metabolička stabilnost jedinjenja iz Primera 1-7 iz ove patentne prijave, na modelu koji se opisuje u nastavku. Jedinjenje iz Primera 75 u WO 02/074754, 5'-karboksipropoksi-8'-hloro-spiro[cikloheksan-1,4'-(3',4'-dihidro)hinazolin]-2'(1 H')-on (u nastavku "Jedinjenje A"), za koje se smatra da predstavlja najbliže jedinjenje iz stanja tehnike, korišćeno je za poređenje.

Postupak

Hepaticiti se koriste kao sistemin vitroza praćenje hepato-metabolizma, zato što ove nedirnute ćelije sadrže sve enzime jetre koji se nalazein vivo,uključujući enzime I faze, kao što su citohromske oksidaze P450 (CYP), aldehidne oksidaze i monoaminske oksidaze (MAO) i enzime II faze, kao što su UDP-glukuroniltransferaze i sulfotransferaze. Smrzavanjem očuvani humani hepatociti su dobijeni od 5 donora i suspendovani u Williams-ovom E medijumu. Dodaje se 4-(2-hidroksietil)-1-piperazinetansulfonska kiselina (HEPES) do konačne koncentracije 50 mM, a pH se podesi na 7,4. Testirani substrati se rastvore u DMSO, pa se dodaju hepatocitima, dajućil pM koncentraciju substrata i konačnu koncentraciju DMSO prilikom inkubacije ispod 0,1%. Eksperimenti se obavljaju na pločama sa 96 i 384 bazenčića, na 37°C, sa gustinom hepatocita od 0,5 miliona vitalnih ćelija/mL. Vremena uzimanja uzoraka su 10, 20, 30, 60, 90 i 120 min, a analitičko kvantitativno određivanje je pomoću LC-MS/MS. Unutrašnje nestajanje (CLint,app) (prividno) izračunava se korišćenjem formule:

Clint,app = [-nagib / (0,5 M ćelija/mL)]x1000 pL/mL = pL/min/M ćelija

Humana hepato-metabolička stabilnost jedinjenja iz ovog pronalaska je testirana u skladu sa gornjim protokolom. Dobijene vrednosti unutrašnjeg nestajanja su pokazane u Tabeli 5, u nastavku.

Podaci prikazani u gornjoj Tabeli 5 jasno pokazuju diferencijaciju u odnosu na unutrašnju hepato-metaboličku stabilnost, između jedinjenja Primera 1-7 iz ove patentne prijave i najbližeg jedinjenja iz prethodnog stanja tehnike, Jedinjenja A. Prema tome, na osnovu gornjih podataka, verovatno je da će smanjeno hepatičko nestajanje jedinjenja iz Primera 1-7 iz ove patentne prijave, dati jedinjenja koja pokazuju povećano poluvreme u humanim bićima, u poređenju sa Jedinjenjem A.

Pregled i. v. farmakokinetičkih podataka na pacovima

Farmakokinetička svojstva jedinjenja iz Primera 1 i 2 su testirana na modelu pacova, opisanom u nastavku. Jedinjenje iz Primera 75 u WO 02/074754, 5'-karboksipropoksi-8'-hloro-spiro[cikloheksan-1,4'-(3',4,-dihidro)hinazolin]-2'(1H')-on (u nastavku "Jedinjenje A"), za koje se smatra da predstavlja najbliže jedinjenje iz stanja tehnike, korišćeno je za poređenje.

Postupak

Testirana jedinjenja se ordiniraju mužjacima pacova (svaki pacov je primio jedno jedinjenje) kroz repnu venu, sa dozom 1 mg/kg (0,08 mg/kg za jedinjenje iz Primera 1). Iz pacova se uzimaju uzorci krvi kroz hirurški implantiranu kanilu u jugulamu venu, u unapred određenim intervalima vremena posle ordiniranja, pa se centrifugiraju da bi se dobila plazma. Uzorci plazme se analiziraju specifičnim testom LC-MS/MS, za kvantitativno određivanje leka u plazmi. Dobijene krive koncentracija u plazmi - vreme se ispituju korišćenjem farmakokinetičke analize bez podele na odeljke, kako bi se shvatio raspored svakog jedinjenja. Ono što je proizašlo naknadno se koristi za procenu verovatnog farmakokinetičkog profila kod humanog bića, kao što se opisuje u nastavku.

Srednji farmakokinetički profili jedinjenja iz Primera 1 i 2, za normalizovanu dozu, kao i za Jedinjenje A, posle intravenoznog ordiniranja 1 mg/kg, prikazani su u Tabeli 6 u nastavku i na Slici 1.

U Tabeli 6 korišćene su sledeće skraćenice:

Cl je nestajanje kod pacova;

T-i/2 je poluvreme;

Vdje zapremina distribucije kod pacova

fup je frakcija nevezanog u plazmi pacova;

Cluje nestajanje nevezanog u plazmi pacova, gde je Clu= Cl / fup.

Procena farmakokinetike kod humanih bića

Na osnovu gornjih farmakokinetičkih podataka za pacove, može se za jedinjenja iz Primera 1 i 2 i za Jedinjenje A proceniti verovatna farmakokinetika kod humanih bića, kao što sledi.

Merenje opaženog nevezanog nestajanja iz plazme kod pacoova (CIUiPacw), nakon intravenoznog ordiniranja, za ocenu nevezanog nestajanja iz plazme kod humanog nića (Clu,čovek), koristi sledeću relaciju:

gde BVVčovek i BVVpacovpredstavljaju srednju masu čoveka (70 kg) i pacova (0,25 kg), respektivno, a jedinice nestajanja su mL/min.

Konvertovanje Clu,eovekza procenu ukupnog nestajanja u krvi čoveka (CU«*): Clčovek<=>[(Clu,aovek)<*>FUp] / B:P

gde Fup predstavlja frakciju slobodnog nevezanog leka u plazmi, a B:P odnos krvi i plazme u krvi humanog bića.

Procena poluvremena za humano biće se daje za svako jedinjenje, koristeći relaciju:

gde T1/2predstavlja procenjeno poluvreme u humanom biću, u satima, Vđje zapremina distribucije kod čoveka (predpostavljeno je da je 0,2 L/kg, zahvaljujući fizičkoj herniji ovog niza), a Cl je nestajanje u humanom biću.

Pregled procenjene farmakokinetike kod humanog bića je dat u Tabeli 7 u nastavku.

Podaci koji su dati u gornjim Tabelama 6 i 7 pokazuju jasnu diferencijaciju, u pogledu i opažene farmakokinetike kod pacova i predviđene farmakokinetike humanih bića, između jedinjenja u Primeru 2 iz ove patentne prijave, u poređenju sa najbližim Jedinjenjem A iz prethodnog stanja tehnike. Ovo se manifestuje u projekciji humanog poluvremena, koje se ceni na 10 h za jedinjenje iz Primera 2, u poređenju sa Jedinjenjem A, za koje je verovatno da nudi poluvreme kod čoveka od približno 1 h.

Prema tome, verovatno je, na osnovu gornjih podataka, da će farmakokinetika jedinjenja iz Primera 2 iz ove patentne prijave, odgovarati doziranju od dva ili tri puta na dan. Ovo predstavlja značajno poboljšanje u odnosu na najbliže Jedinjenje A iz prethodnog stanja tehnike, koje zbog njegovog kratkog poluvremena, verovatno nije pogodno za ordiniranje na sličan način.

Aktivnost jedinjenja formule (I), u skladu sa ovim pronalaskom, za tretman neuropatskog bola može se meriti u skladu sa sledećim protokolom testa.

Animalna bića:Mužjaci pacova Sprague Dawley (prosečna masa 500 g) su smešteni u grupama od po 12. Sve životinje se drže u ciklusu 12 h svetio/mrak (svetio se pali u 7 h i 00 min), sa neograničenim pristupom vodi i hrani. Svi eksperimenti se obavljaju od strane posmatrača koji ne zna ništa o tretmanima, a u skladu sa dokumentom Home Office Animals (Scientific Procedures) Act, iz 1986.

Model neuropatskog bola za hroničnu povredu stezanjem kod pacova

Hronična povreda stezanjem išijadičkog nerva obavljena je kao što je ranije opisano (G.J. Benett i Y.K. Xie,PainU33U, 87-107 (1988)). Životinje se anesteziraju sa 2% smešom izofluran/02. Obrije se zadnja desna butina i pebriše sa 1% jodom. Životinje se zatim perbace u homeotermno ćebe tokom trajanja procedure, a anestezija se održava tokom hirurgije preko nosne šupljine. Koža se iseče duž linije butne kosti. Izldvoji se nerv išijadikus na sredini butnjače zasećanjem kroz biceps femoris. Oslobodi se oko 7 mm nerva u blizini trifurkacije išijadikusa, ubacivanjem forcepsa ispod nerva, pa se nerv blago izdigne iznad butnjače. Podvuče se konac ispod nerva, koristeći forceps, pa zaveže prost čvor dok se ne oseti slab otpor, a zatim se čvor udvostruči. Procedura se ponovi dok se 4 ligature (svile 4-0) ne vežu labavo oko nerva sa rastojanjem od približno 1 mm. Rez se zatvori u slojevima, a rana tretira površinski sa antibioticima.

Diiabetska neuropatija izazvana streptozocinom kod pacova

Dijabetes se izazove jednom intraperitonealnom injekcijom streptozotocina (50 mg/kg), sveže rastvorenog u sterilnom 0,9% slanom rastvoru. Injekcija streptozotocina izaziva reproduktibilnu mehaničku alodiniju tokom 3 nedelje, a traje najmanje 7 nedelja. (S.R. Chen i H.L. Pan,J. Neurophysiol.87, 2726-2733

(2002)).

Ocena statičke i dinamičke alodinije

Statička alodinija

Životinje se, pre procenjivanja alodinije, smeste u kaveze sa žicanim podom. Statička alodnija se vrednuje pomoću primene von Frey-ovih vlakana (Stoelting, Wood Dale, Illinois, USA), na površinu tabana zadnjih šapa, sa rastućim redosledom sile (0,6, 1, 1,4, 2, 4, 6, 8, 10, 15 i 26 g). Svako od von Frey-ovih vlakana se prisloni uz šapu maksimalno 6 s, ili dok se ne dogodi odgovor trzanjem. Kada se utvrdi odgovor trzanjem na von Frey-ovo vlakno, šapa se ponovo testira sa vlaknom ispod onog koje je izazvalo trzanje, pa redom sa preostalim vlaknima sa opadajućom silom, sve dok se ne dogodi trzanje. Najveća sila od 26 g podiže šapu isto kao izazivanje odgovora, predstavljajući tako graničnu tačku. Svakoj životinji su na ovaj način testirane obe zadnje šape. Najniži iznos sile, potreban da izazove odgovor se registruje kao prag trzanja šape, u gramima. Statička alodinija se definiše kao prisutna ako životinje odgovaraju na stimulans od, ili manji od 4 g, koji je neškodljiv kod nedirnutih pacova (M.J. Field et al.,Pain,83, 303-11 (1999)).

Dinamička alodinija

Dinamička alodinija se testira lakim udarcima po površini tabana zadnje šape sa pamučnim smotuljkom. Da bi se registrovala opšta motorna aktivnost, obraća se pažnja na obavljanje ove procedure kod potpuno naviknutih pacova koji nisu aktivni. U svakoj vremenskoj tački uzimaju se najmanje dva merenja, čija srednja vrednost predstavlja mogućnost trzanja šape. Ukoliko se ne pokaže reakcija tokom 15 s, procedura se završava, a životinjama se pripisuje to vreme trzanja. Odgovor na bolno trzanje često prati ponovljeno trzanje ili lizanje šape. Smatra se da je dinamička alodinija prisutna ako životinje odgovaraju na pamučni stimulans unutar 8 s od početka udaranja (Field et al., 1999, v. gore).

Primeri

Spektri<1>H nuklearne magnetne rezonancije (NMR) su u svim slučajevima bili saglasni sa predloženim strukturama. Karakteristična hemijska pomeranja (8) se daju u delovima na milion (ppm) u opadajućem polju, iz trimetilsilana, koristeći konvencionalne skraćenice za označavanje glavnih pikova: npr. s je singlet, d je dublet, t je triplet, q je kvartet, m je multiplet, a br je široko. Maseni spektri (m/z) su registrovani korišćenjem ili jonizacije elektrosprejom (ES ili ESI) ili hemijske jonizacije na atmosferskom pritisku (APCI). Sledeće skraćenice se koriste za uobičajene rastvarače: CDCb je deuterohloroform; D6-DMSO je heksadeuterodimetilsulfoksid.

Eksperimentalna difrakciia X- zraka monokristala

Kristalna struktura solvata sirćetne kiseline jedinjenja iz Primera 2 je određena difrakcijom X-zraka monokristala, na sobnoj temperaturi, koristeći instrument Bruker SMART APEX Single Cn/stal X-Ray diffractometer i Ka zračenje Mo. Intenziteti su integrisani korišćenjem softvera SMART v5.622 (kontrola) i SAINT v6.02 (integracija) (Bruker AXS Inc., Madison, Vvlsconsin, USA, 1994), za nekoliko serija eksponiranja, pri čemu je svaka ekspozicija pokrivala 0,3° u co, sa vremenom ekspozicije 60 s, a ukupni set podataka bio je više od hemisfere. Podaci su korigovani za a<p>sorpciju, korišćenjem postupka višestrukog skenovanja (SADABS, program za vrednovanje i korekciju podataka za površinu detektora, G.M. Sheldrick, University of Gottingen, 1997, zasnovan na postupku R.H. Blessing,Acta Cryst.A5J, 33-38 (1995)).

Kristalna struktura se uspešno rešava direktnim postupcima, korišćenjem SHELXS-97 (Program za rešavanje kristalne strukture, G.M. Sheldrick, Universitv of Gottingen, Nemačka, 1997, izdanje 97-2) u prostornoj grupi C2/c, a poboljšana postupkom najmanjih kvadrata, korišćenjem SHELIXS-97 (Program za rešavanje kristalne strukture, G.M. Sheldrick, Universitv of Gottingen, Nemačka, 1997, izdanje 97-2). Procedura poboljšavanja kristalne strukture otkriva prisustvo molekula jedinjenja iz Primera 2 i molekula sirćetne kiseline unutar asimetrične jedinke. Dakle ova struktura se može nazvati 1:1 solvatom sirćetne kiseline jedinjenja iz Primera 2.

Izračunavanje spektra difrakcije X- zraka praha iz Primera 2,

korak ( b) Kristalna stmktura ( solvata sirćetne kiseline)

Vrednosti uglova 29 i relativni intenziteti (videti Tabelu 8, niže) izračunati su iz strukture monokristala solvata sirćetne kiseline jedinjenja iz Primera 2, korišćenjem modula "Reflex Powder Diffraction" iz Accelrvs MS Modelling™

(verzija 3.0). Relevantni parametri simulacije su bili:

Talasna dužina = 0,15406 nm

Faktor polarizacije = 0,5

Pseudo-Voight profil (U=0,01, V=-0,001, W=0,002)

Pošto je izveden iz strukture monokristala, izračunati spektar se odnosi na čistu fazu solvata sirćetne kiseline jedinjenja iz Primera 2. Poređenje izmerenog i izračunatog spektra je prikazano na Slici 2, i pokazuje da je masa predstavjena strukturom monokristala. Mala odstupanja u intenzitetima pikova se mogu pripisati efektima poželjne orijentacije u izmerenom spektru.

Difrakcija X- zraka praha

Spektar difrakcije X-zraka praha nesolvatizovanog kristalnog oblika jedinjenja iz Primera 2 (Oblik A) određen je korišćenjem instrumenta Bruker-AXS Ltd. D$ Powder X-ray Diffractometer, koji je opremljen automatskim uređajem za izmenu uzorka, sa teta-teta goniometrom, automatskim prorezom za divergenciju snopa zraka i detektorom PSD Vantec-1. Uzorak se priprema za analizu tako što se prvo dopira silicijumom, kako bi se mogli meriti tačni položaji pika, pa se zatim montira u ležište od silicijumske pločice sa niskim bekgraundom. Ovaj uzorak se rotira dok se ozračuje sa K-alfaiX-zracima bakra (talasna dužina = 0,15406 nm), dok cev X-zraka radi sa 40 kV/30 mA. Analize se obavljaju sa goniometrom, koji radi na kontinualan način, podešen tako da 0,2 s broji svaki korak od 0,018°, unutar opsega dva-teta, od 2° do 55°. Dobijeni su takođe spektri difrakcije X-zraka praha za uzorke solvata sušene pod vakuumom, koristeći iste parametre ovog difraktometra, ali ti uzorci nisu bili dopirani silicijumom.

Svi spektri difrakcije X-zraka praha su registrovani za uzorke postavljene na ravnu silicijumsku pločicu, korišćenjem instrumenta Bruker AXS Ltd. D8 Advance Powder X-ray Diffractometer, opremljenog sa Gobel-ovom optikom ogledala, mestom za jedan uzorak i detektorom osetljivim na položaj (PSD). Svaki uzorak je ozračivan sa K-alfa!X-zracima bakra (talasna dužina = 0,15406 nm), a cev X-zraka je radila sa 40 kV/40 mA. Analize su obavljene sa goniometrom koji je radio načinom kontinualnog skenovanja, podešenim da 0,2 s traje brojanje koraka od 0,014°, unutar opsega od 3° do 35° 29.

Diferencijalna skenirajuća kalorimetrija ( DSC)

Merenja DSC su obavljena korišćenjem instrumenta Perkin Elmer Diamond Differential Scanning Calorimeter. Uzorak se zagreva sa 20°C/min, od temperature okoline do 300°C, u aluminijumskoj lađici od 50 pL. Protočni gas bio je azot, sa 40 mL/min.

Termogravimetrijska analiza ( TGA)

Merenja TGA solvata su obavljena korišćenjem instrumenta TA Instruments TGA2950 Hi-Res Thermogravimetric Analvser, koristeći azot za produvavanje, sa protokom 75 cm<3>/min, od temperature okoline do temperature razgradnje solvata (150°C - 180°C), sa brzinom zagrevanja 20°C/min. Uzorak se zatim hladi na sobnu temperaturu za naknadnu analizu spektra difrakcije X-zraka praha.

Primer 1

c/ s- 3- f( 8'- hloor- 2'- okso- 2\ 3'- dihidro- 1' H- spirordkloheksan

ihoksilciklobutankarboksilna kiselina

U rastvor alkohola iz Preparata 8 (50 mg, 0,14 mmol) u smeši 99,25:0,75 acetonitril:voda (2 mL), dodaje se rastvor perjodne kiseline (82 mg, 0,359 mmol) i hrom(VI)oksida (1,6 mg, 0,016 mmol) u smeši 99,25:0,75 acetonitirl:voda, uz održavanje temperature reakcije ispod 5°C. Reakciona smeša se 18 h meša na sobnoj temperaturi. Reakciona smeša se filtrira, a ostatak opere smešom 99,25:0,75 acetonitril:voda, smešom 2M hlorovodonična kiselina: metanol (5:1) i metanolom. Ostatak se osuši pod vakuumom, dajući naslovljeno jedinjenje kao belu čvrstu supstancu (28 mg, 0,077 mmol, 55%).

<1>H NMR (400 MHz, D6-DMSO): 5 1,17 (m, 1H), 1,40-1,65 (m, 5H), 1,79 (m, 2H), 2,16 (m, 2H), 2,48 (m, 2H), 2,72 (m, 3H), 4,64 (m, 1H), 6,43 (d, 1H), 7,0 (s, 1H), 7,21 (d, 1H), 7,90 (s, 1H), 12,26 (brs, 1H).

LRMS m/z(APCI): 365 [M+H]<+>, 406 [M+CH3CN+H]+

Primer 2

f/ a/ 7S- 3- f( 8'- hloro- 2'- okso- 2'. 3'- dihidro- 1' H- spirofcikloheksan- 1. 4'- hinazolin1- 5'-

iDoksijciklobutankarboksilna kiselina

Postupak A

U rastvor alkohola iz Preparata 11 (2,05 g, 5,84 mmol) u acetonitrilu, koji sadrži 0,75% vode (50 mL), dodaje se rastvor hrom(VI)oksida (12 mg, 0,11 mmol) i perjodne kiseline (3,33 g, 14,6 mmol), pa se reakcija 46 h meša na 40°C. Doda se voda (100 mL), a suspenzija se 2 h meša. Nastali talog se sakupi filtriranjem, opere vodom i osuši pod vakumom, dajući naslovljeno jedinjenje (1,90 g, 5,2 mmol, 89%).

<1>H-NMR (400 MHz, D6-DMSO): 5 1,2 (m, 1H), 1,2 (m, 2H), 1,6 (m, 2H), 1,8 (m, 2H), 2,3 (m, 2H), 2,6 (m, 2H), 3,1 (m, 1H), 3,2 (s, 1H), 4,0 (brs, 1H), 4,8 (m, 1H), 6,4 (d, 1H), 7,0 (s, 1H), 7,2 (d, 1H), 7,9 (s, 1H).

LRMSm/ z(APCI): 365 [M+Hf.

Postupak B

Korak ( a)

tmns- 3-[( 8'- hlom- 2'- okso- 2\ 3'^ ihidm- 1' H- spim[ cikloh

il) oksi] ciklobutankarboksilna kiselina terc- butilestar

Suspenduje se jedinjenje iz Preparata 27, korak (b) (34,1 g, 130 mmol) u DMF (300 mL), pa se ova gusta suspenzija zagreje na 35°C. U jednoj porciji se doda cezijum-karbonat (63 g, 190 mmol). Rastvori se jedinjenje iz Preparata 22 u DMF (90 mL), pa se doda u reakciju. Reakcija se zatim 1 h zagreva na 90°C, i tako drži 8 h. Reakcija se ohladi na 73°C, pa se dodaje voda (160 mL), uz održavanje temperature iznad 65°C. Nastala gusta suspenzija se ohladi na 35°C, posle čega se u jednoj porciji doda etilacetat (260 mL). Posle hlađenja na sobnu temperaturu, ova gusta suspenzija se filtrira, a proizvod opere etilacetatom (2><100 mL). Dobijena bela čvrsta supstanca se suši 16 h pod vakuumom, na 60°C, dajući naslovljeno jedinjenje kao belu čvrstu supstancu (44,4 g, 105 mmol, 82%).

<1>H-NMR (300 MHz, CDCI3): 5 1,3 (m, 1H), 1,4 (m, 1H), 1,5 (s, 9H), 1,6 (m, 1H), 1,7 (brm, 1H), 1,8 (brm, 1H), 2,4 (m, 2H), 2,6 (t, 2H), 2,7 (m, 2H), 3,1 (m, 1H), 3,2 (m, 1H), 4,8 (m, 1H), 5,5 (s, 1H), 6,2 (d, 1H), 5,9 (s, 1H), 7,1 (d, 1H).

LC-MS (ESI): 22,6 min 11,8 (%) (c/s-izomera)m/ z 422[MH<+>]; 23,1 min 88,2 (%)

(frans-izoomera)m/ z422 [MH<*>].

Korak b

trans- 3-[( 8'- hloro- 2' okso- 2', 3'- dihkJro- 1 ' H- spino[ cikloheksan- 1, 4'- hinazolin]- 5'-

il) oksi] ciklobutankarboksilna kiselina solvat sirćetne kiseline

Proizvod iz koraka (a) (207 g, 0,492 mmol) se suspenduje u sirćetnoj kiselini (3100 mL), pa se zagreje na 60°C. U kapima se dodaje 48% bromovodonična kiselina (4,93 mmol), uz održavanje temperature na 60°C. Ovaj rastvor se 30 min meša na 60°C. U kapima se dodaje voda (700 mL), uz održavanje temperature iznad 55°C. Ova gusta suspenzija se ohladi na 20°C, pa se još 30 min meša, a nakon toga filtrira, opere smešom sirćetna kiselina:voda (2000 mL) i vodom (1000 mL), pre nego što se preko noći suši pod vakuumom na 60°C, dajući solvat sirćetne kiseline naslovljenog jedinjenja kao belu čvrstu supstancu (153,6 g, 73,5 %).

<1>H-NMR (400 MHz, De-DMSO): 5 1,2 (m, 1H), 1,2 (m, 2H), 1,6 (m, 2H), 1,8 (m, 2H), 1,9 (s, 3H, CH3COOH), 2,3 (m, 2H), 2,6 (m, 2H), 3,1 (m, 1H), 3,2 (s, 1H), 4,0 (brs, 1H), 4,8 (m, 1H), 6,4 (d, 1H), 7,0 (s, 1H), 7,2 (d, 1H), 7,9 (s, 1H), 9,9 (s, 1H, CH3COOH).

LC-MS (ESI): 18,0 min 1,65 (%) (c/s-izomera)m/ z365 [M+H<+>];

18,3 min 98,4 (%) (frans-izomera)m/ z 365[M+H<+>].

Nađeno je da gornji solvat sirćetne kiseline kristališe sa stehiometrijom 1:1, što sledi iz njegove kristalne strukture određene postupkom difrakcije X-zraka monokristala. Slika 2 pokazuje mereni spektar difrakcije X-zraka praha (A) za gornju šaržu solvata sirćetne kiseline, zajedno sa simuliranim spektrom (B), izračunatim iz strukture monokristala. Može se videti da se položaji pikova u ova dva spektra vrlo dobro slažu. Svaka razlika u relativnom intenzitetu i širini pikova difrakcije može se pripisati poželjnoj orijentaciji i efektima veličine čestica, respektivno.

Karakteristični 29 pikovi difrakcije X-zraka i njihovi relativni intenziteti za gornji solvat sirćetne kiseline, navedeni su u Tabeli 8 u nastavku.

Nađeno je da se ovaj solvat sirćetne kiseline termički desolvatizuje oko 115°C, kako je pokazala termogravimetrijska analiza (TGA), gde je oštar gubitak mase~15% opažen na ovo temperaturi, što je jednako ekvivalentu od jednog mola sirćetne kiseline. Na Slici 3 prikazan je TGA zapis. Posle desolvatacije gornji solvat rekristališe u desolvatizovani Oblik A (opisan u koraku (c) u nastavku), što pokazuju spektri difrakcije X-zraka praha, prikazani na Slici 4.

Korak ( c)

trans- 3-[( 8'- hloro- 2' <>kso- 2\ 3'- ćihidfc~ 1' H- spm'^

il) oksiJciklobutankarboksilna kiselina

Solvat sirćetne kiseline iz koraka (b) (157 g, 369 mmol) se suspenduje u vodi (5200 mL), pa ostavi preko noći na sobnoj temperaturi. Ova gusta suspenzija se zatim filtrira i opere vodom (4x500 mL), pre nego što se preko noći suši pod vakuumom na 60°C, dajući nesolvatizovano jedinjenje, kao belu čvrstu supstancu (130 g, 357 mmol, 96%).

<1>H-NMR (400 MHz, D6-DMSO): 5 1,2 (m, 1H), 1,2 (m, 2H), 1,6 (m, 2H), 1,8 (m, 2H), 2,3 (m, 2H), 2,6 (m, 2H), 3,1 (m, 1H), 3,2 (s, 1H), 4,0 (brs, 1H), 4,8 (m, 1H), 6,4 (d, 1H), 7,0 (s, 1H), 7,2 (d, 1H), 7,9 (s, 1H).

LRMSm/ z(APCI): 365 [MH]*.

Ovo jedinjenje je takođe nađeno da kristališe u nesolvatizovanom obliku (Oblik A), sa karakterističnim spektrom difrakcije X-zraka praha, prikazanim na Slici 5. Karaketristični 26 pikovi difrakcije i njihovi relativni intenziteti su navedeni u Tabeli 9 u nastavku. Ovaj kristalni oblik ima temperaturu topljenja 250°C, određenu diferencijalnom skenirajućom kalorimetrijom (DSC), koja je ilustrovana na Slici 6.

Jedinjenje iz Primera 2 nađeno je da takođe kristališe kao solvat sa dimetilacetamidom (DMAC), piridinom, tetrahidrofuranom (THF) i dimetilsulfoksidom (DMSO). Svaki od ovih solvata ima karakterističan spektar difrakcije X-zraka praha, kao što pokazuje Slika 7.

Merenja TGA ovih solvata su pokazala da solvati piridina i THF imaju stehiometriju 1:1 (Slike 8 i 9), dok solvat DMAC ima stehiometrijski odnos 2:1 rastvarača prema jedinjenju (Slika 10). Krhka priroda solvata DMSO označava da se njegova stehiometrija ne može odrediti.

Posle desolvatacije, svaki od solvata piridina, THF, DMAC i DMSO rekristališe u anhidrovani Oblik A, što je pokazala analiza spektara difrakcije X-zraka praha, prikazana na Slikama 11,12, 13 i 14, respektivno.

Primer 3

3- r( 8'- fluoro- 2'- okso- 2'. 3'- dihidro- 1' H- spirorcikloheksan- 1. 4'- hinazolin1- 5'-

il) oksimetil] ciklobutankarboksilna kiselina

( a ) 3 - I ( 8 '- fluoro - 2 '- okso - 2 '. 3 '- ćihidro - 1 ' H - sDirorcikloheksan - 1 . 4 '- hinazolinl - 5 '-iDoksimetillciklobutankarboksilna kiselina benzilestar

Kombinuju se 8'-fluoro-5'-hidroksi-1 'H-spiro[cikloheksan-1,4'-hinazolin]-2'(3'H)-on (140 mg, 0,56 mmol)(dobijen kao što je opisano u WO 2004/026818, intermedijar

c) i cezijum-karbonat (301 mg, 0,925 mmol) u DMF (2 mL), doda rastvor jedinjenja iz Preparata 15 (220 mg, 0,588 mmol) u DMF (2 mL), pa se smeša 18

h meša na 80° C. Zatim se doda voda (35 mL), a proizvod ekstrahuje etilacetatom (2x25 mL). Kombinovani organski ekstrakti se operu zasićenim rastvorom soli i osuše iznad magnezijum-sulfata. Isparavanje rastvarača daje naslovljeno jedinjenje kao mrku gumu, koja je smeša 5:4cisitransizomera (204 mg, 80%).

<1>H-NMR (400 MHz, CDCb): 5 1,29 (m, 1H), 1,66 (m, 7H), 2,21 (m, 2H), 2,41 (m, 2H), 2,59 (m, 2H), 2,8 i 2,90 (2*m, 1H), 3,2 (m, 1H), 3,96 i 4,00 (2xd, 2H), 5,13 (2x3, 2H), 6,6 (m, 1H), 6,95 (m, 1H), 7,33 (m, 5H).

LRMSm/ z(ES): 453 [MH]<+>.

( b ) 3 - I ( 8 '- Moro - 2 ' <>kso - 2 \ 3 '- dihidm - 1 ' H ^

iDoksimetillciklobutankarboksilna kiselina

Rastvori se proizvod iz koraka (a) (200 mg, 0,442 mmol) u metanolu (2 mL), doda 2M NaOH (2 mL, 4,0 mmol), pa se mrka emulzija 1,5 h meša na 60°C, pre nego što se ohladi. Doda se 2M HCI (2 mL, 4,0 mmol), a nastala suspenzija se meša 1,5 h. čvrsta supstanca krem boje se sakupi filtriranjem, opere vodom, dajući posle sušenja pod vakuumom naslovljeno jedinjenje (136 mg, 85%).

Hiralna HPLC na koloni Chiralpk AD-H, sa smešom 15% izopropanol:85% heksan + 0,1% trifluorosirćetna kiselina, pokazuje odnos izomera 43:57 (retenciona vremena 13,69 i 15,27 min).

<1>H-NMR (400 MHz, CDCb): 5 1,16 (m, 1H), 1,43 (m, 2H), 1,57 (m, 3H), 1,76 (m, 2H), 2,05 (m, 2H), 2,28 (m, 2H), 2,43 (m, 2H), 2,68 (2*m, 1H), 3,03 (2*m, 1H), 3,88 i 3,97 (2*d, 2H), 6,48 (m, 1H), 6,76 (m, 1H), 6,98 (m, 1H), 8,79 (s, 1H), 12,06 (brs, 1H).

LRMSm/ z(ES): 363 [MH]<+>.

Primer 4

frans- 3-^ 8'- ciiano- 2'- okso- 2'. 3'- dihidro- 1' H- spirofcikloheksan- 1. 4'- hinazolin]- 5'-

iDoksijciklobutankarboksilna kiselina

Po postupku Primera 1, a polazeći od jedinjenja iz Preparata 16 (101 mg, 0,296 mmol) i koristeći hrom(VI)oksid (0,5 mg, 0,005 mmol) i perjodnu kiselinu (167 mg, 0,733 mmol), dobije se naslovljeno jedinjenje (76 mg, 72%)<1>H-NMR (400 MHz, De-DMSO): 8 1,1-1,85 (m, 8H), 2,3-2,7 (m, 6H), 3,20 (m, 1H), 4,92 (m, 1H), 6,47 (d, 1H), 7,14 (s, 1H), 7,51 (d, 1H), 8,51 (s, 1H).

LC-MS: retenciono vreme = 2,49 min (100%), LRMS (ESI):m/ z356 [MH]<+>.

Primer 5

1 - f^'- fluoro^'- okso^'. S'- dihidro- l ' H- spirorcikloheksan- 1. 4'- hinazolinl- 5'-

iOoksilciklobutankarboksilna kiselina

( a ) 1 - f ( 8 '- fluoro - 2 '- okso - 2 '. 3 '- dihidro - 1 ' H - SDirofcikloheksan - IA '- hinazolinJS '-

iDoksilciklobutankarboksilna kiselina metilestar

U rastvor 8'-fluoro-5'-hidroksi-1'H-spiro[cikloheksn-1,4'-hinazolin]-2'(3'H)-ona (120 mg, 0,48 mmol) (opisan u WO 2004/026818) u DMF (1 mL), na sobnoj temperaturi, doda se cezijum-karbonat (234 mg, 0,72 mmol), pa se ova smeša 10 min meša pre nego što se doda rastvor jedinjenja iz Preparata 18 (172 mg, 0,58 mmol) u DMF (1 mL). Reakciona smeša se 18 h zagreva na 80°C, a zatim ohladi na sobnu temperaturu. Smeša se razblaži etilacetatom (20 mL) i vodom (20 mL), odvoji organski sloj, a vodeni sloj ekstrahuje etilacetatom (20 mL). Kombinuju se organski slojevi, operu vodom (2x20 mL) i rastvorom soli (2x20 mL), osuše iznad magnezijum-sulfata, filtriraju i upare pod vakuumom. Svetlomrko ulje se triturira dietiletrom (10 mL), dajući naslovljeno jedinjenje kao svetlomrku čvrstu supstancu (140 mg) solvata, koji sadrži 0,3 mol DMF, 0,35 mmol, 73%).

<1>H-NMR (400 MHz, D6-DMSO): 5 1,16 (m, 1H), 1,35 (m, 2H), 1,49 (m, 3H), 1,72 (m, 2H), 1,90 (m, 1H), 2,03 (m, 3H), 2,26 (m, 2H), 2,42 (m, 2H), 3,60 (s, 3H), 4,22 (s, 2H), 6,52 (dd, 1H), 6,79 (s, 1H), 7,01 (t, 1H), 8,85 (s, 1H).

( b ) 1 - l ( 8 '- fiuom - 2 '- okso - 2 \ 3 ' <iihidro - 1 ' H ~ SD ^^

il ) oksi ) ciklobutankarboksilna kiselina

U delimični rastvor proizvoda iz koraka (a) (140 mg, 0,35 mmol) u smeši metanol:voda (1:1,2 mL) doda se natrijum-hidroksid (28 mg, 0,70 mmol), pa se reakcija 24 h meša na 50°C. Smeša se ohladi na sobnu temperaturu, pa još 6 dana meša, pre tretmana sa 2M rastvorom hlorovodonične kiseline u vodi (2 mL). Dobijena čvrsta supstanca krem boje sakupi se filtriranjem, opere vodom i osuši pod vakuumom, dajući naslovljeno jedinjenje (83 mg, 0,23 mmol, 65%).

<1>H-NMR (400 MHz, D6-DMSO): 8 1,25 (m, 1H), 1,37 (m, 2H), 1,49 (m, 3H), 1,71 (m, 2H), 1,90 (m, 1H), 2,01 (m, 3H), 2,38 (m, 4H), 4,18 (s, 2H), 6,52 (dd, 1H), 6,71 (s, 1H), 7,00 (dd, 1H), 8,78 (s, 1H), 12,43 (s, 1H).

LRMSm/ z(ESI): 377 [M+H]<+>.

Primer 6

f/ ans- 3- f( 8'- hloro- 2'- okso- 2'. 3'- dihidro- 1' H- spirofcikloheksan- 1. 4'- hinazolin1- 5'-

iDoksilciklobutankarboksilna kiselina

( a ) trans - 3 - f ( 8 '- hloro - 2 '- okso - 2 ', 3 '- dihidro - 1 ' H - spirofcikloheksan - 1 . 4 '- hinazolinl - 5 '-

iDoksilciklobutankarboksilna kiselina etilestar

U suspenziju jedinjenja iz Preparata 20 (100 mg, 0,36 mmol), kalijum-karbonata (57 mg, 0,41 mmol) i 18-kruna-6 (110 mg, 0,41 mmol) u dimetilformamidu (3 mL), na 80°C, doda se rastvor 3-(toluen-4-sulfoniloksi)-c/s-ciklobutankarboksilna kiselina etilestra (dobijenog po postupku analognom za jedinjenje iz Preparata 22) (123 mg, 0,41 mmol) u dimetilformamidu (1 mL), pa se reakciona smeša 18 h meša na 80°C. Smeša se ohladi na sobnu temperaturu, pa ekstrahuje vodom (2x30 mL) i etilacetatom (2x20 mL). Kombinovani organski slojevi se operu rastvorom soli (2,0 mL), osuše iznad magnezijum-sulfata, filtriraju i ispare pod vakuumom. Uljasti ostatak se ponovo ispari iz metanola, pa triturira dietiletrom, dajući naslovljeno jedinjenje kao čvrstu supstancu krem boje (75 mg, 0,18 mmol, 51%).

<1>H-NMR (400 MHz, D6-DMSO): 5 1,19 (t, 3H), 1,43-1,77 (m, 10H), 2,24 (m, 2H), 2,38 (m, 2H), 2,63 (m, 2H), 3,14 (m, 1H), 4,09 (q, 2H), 4,82 (m, 1H), 6,36 (d, 1H), 7,17 (d,1H), 7,29 (s, 1H), 8,05 (s, 1H).

LRMSm/ z(ESI): 407 [MH]<+.>

( b ) tmns - 3 -(( 8 '- hlom - 2 '^ kso - 2 \ 3 '- dihid ^

il ) oksi ] ciklobutankarboksilna kiselina

U suspenziju jedinjenja iz koraka (a) (70 mg, 0,17 mmol) u metanolu (1 mL), doda se rastvor natrijum-hidroksida (14 mg, 0,35 mmol) u vodi (1 mL), pa se nastala suspenzija 2 h meša na 40°C. Metanol se ukloni pod vakuumom, a pH dobijenog rastvora se podesi na~1, ukapavanjem 2M HCI u vodi (5 mL). Dobijeni talog se filtrira, pa opere izopropanolom (1,5 mL), dajući naslovljeno jedinjenje kao belu čvrstu supstancu (25 mg, 0,066 mmol, 40%).

<1>H-NMR (400 MHz, De-DMSO): 6 1,43-1,77 (m, 10H), 2,23 (m, 2H), 2,34 (m, 2H), 2,61 (m, 2H), 3,06 (m, 1H), 3,81 (q, 1H), 6,36 (d, 1H), 7,17 (d, 1H), 7,29 (s, 1H), 8,05 (s, 1H), 12,35 (s, 1H).

LRMSm/ z(ESI): 755 [2M-H"]'.

Primer 7

f/ ans- 3- f( 8'- hloro- 2'- okso- 2\ 3'- dihidro- 1' H- spirofcikloheksan- 1. 4'- hinazolin1- 5'-

iOoksflciklobutankarboksilna kiselina

( a ) tmns -3- f ( 8'-<h>lo<ro>-2' < ) kso - 2\3'<iihidrv -1'H - sp ^^

iDoksilciklobutankarboksilna kiselina terc - butilestar

U rastvor jedinjenja iz Preparata 24 (300 mg, 1,14 mmol) u DMF (3 mL) doda se cezijum-karbonat (559 mg, 1,72 mmol), pa se reakciona smeša 10 min zagreva na 40°C, pre nego što se u jednoj porciji doda rastvor sirovog jedinjenja iz Preparata 22 (523 mg, 1,60 mmol) u DMF (3 mL). Reakciona smeša se zagreva na 80°C još 9 h, pa se ostavi da se ohladi na sobnu temperaturu. Zatim se reakcionoj smeši doda voda (3 mL), pa etilacetat (5 mL), ali sakupljanje nastalog taloga nije bilo uspešno. Brzo je sledi potpuno rastvaranje, pa se reakciona smeša koncentriše pod vakuumom do 2 mL, zatim doda voda (5 mL) da izazove kristalizaciju, a dobijeni proizvod se odvoji filtriranjem i osuši pod vakuumom, dajući naslovljeno jedinjenjenje (310 mg, 0,76 mmol). LC-MS je pokazala da je zaostalo 10% polaznog fenola. Ovaj materijal je korišćen u koraku (b), bez daljeg prečišćavanja.

LRMSm/ z(ESI): 407 [M+H]<+>.

( b ) trans ~ 3 -[( 8 '- hloro - 2 '- Qkso - 2 '. 3 '- dihidro - 1 ' H - SDirofcikloheksan - 1 . 4 '- hinazolin1 - 5 '-

il ) oksi ] ciklobutankarboksilna kiselina

U rastvor proizvoda iz koraka (a) (310 mg, 0,76 mmol) u sirćetnoj kiselini (3 mL), na 60°C, doda se 48% bromovodonična kiselina u vodi (0,5 mL) pa se reakcija 30 min meša na sobnoj temperaturi. Smeša se tretira ukapavanjem vode (0,1 mL) dok se ne opazi slaba zamućenost. Reakcija se ostavi da se ohladi na sobnu temperaturu, a nastali talog filtrira, dajući svetlomrku čvrstu supstancu (130 mg). Prečišćavanje je obavljeno re-kristalizacijom iz smeše sirćetne kiseline (1,5 mL) i vode (0,1 mL), dajući naslovljeno jedinjenje kao beličastu čvrstu supstancu (35 mg, 0,09 mmol, 9%).

<1>H-NMR (400 MHz, D6-DMSO): 8 1,70 (m, 4H), 1,82 (m, 2H), 2,27 (m, 2H), 2,60 (m, 2H), 3,04 (m, 2H), 4,81 (m, 1H), 6,35 (d, 1H), 7,18 (d, 1H), 7,30 (s, 1H), 7,98 (S,1H), 12,14 (S.1H).

LRMS (ESI)m/ z:351 [M+H]<+>.

Preparati

Preparat 1

3-[( benziloksi) metil]- 2. 2- dihlorociklobutanon

Suspenduje se cink u prahu (6,54 g, 0,1 mol) u vodi (30 mL), pa se ova suspenzija 15 min produvava argonom, pre nego što se doda bakar(ll)sulfat (780 mg, 3,1 mmol). Reakciona smeša se 30 min meša pod argonom na sobnoj temperaturi. Smeša se filtrira u struji argona, a talog ispere vodom (100 mL) i acetonom (100 mL), pa 4 h suši pod vakuumom. Dobijeni komplet cink/bakar se suspenduje u smeši dietiletar.i,2-dimetoksietan (70 mL:10 mL), pod argonom, pa se doda alilbenziletar (4,6 mL, 30 mmol). U kapima se tokom 45 min dodaje rastvor trihloroacetilhlorida (9 mL, 81 mmol) u smeši dietiletar:1,2-dimetoksietan (58 mL:7 mL), pa se reakciona smeša 48 h zagreva pod refluksom. Reakciona smeša se filtrira kroz Celite<®>, a soli operu dietiletrom (3x70 mL). Filtrat se ispari pod vakuumom, a ostatak ponovo rastvori u heksanu (150 mL). Zaostali talog se ukloni filtriranjem, a filtrat opere zasićenim rastvorom natrijum-bikarbonata u vodi (2x100 mL), rastvorom soli (80 mL), osuši iznad magnezijum-sulfata, filtrira i ispari pod vakuumom. Ovaj sirovi materijal se prečisti hromatografijom na koloni sa silikagelom, uz eluiranje sa 10-25% smešom heksan-dietiletar. Naslovljeno jedinjenje se dobija ko žuto ulje (7,03 g, 27,3 mmol, 91%).

<1>H-NMR (400 MHz, CDCI3): 8 3,11-3,21 (m, 2H), 3,48 (m, 1H), 3,70 (m, 1H), 3,85 (m, 1H), 7,35 (m, 5H), 4,58 (s, 2H).

Preparat 2

3- f( benziloksi) metinciklobutanon

U rastvor dihlorociklobutanona iz Preparata 1 (5,98 g, 23,08 mmol) u metanolu zasićenom sa amonijum-hloridom (90 mL) doda se prah cinka (0,25 g, 142 mmol), pa se reakciona smeša 2 h meša na sobnj temperaturi. Doda se amonijum-hlorid, pa se reakciona smeša još 5 h meša na sobnoj temperaturi. Smeša se filtrira kroz Celite<®>, a soli operu dietiletrom (50 mL). Filtrat se koncentriše pod vakuumom, a ostatak raspodeli između dietiletra (200 mL) i vode (100 mL). Smeša se filtrira, a organska faza se opere vodom, osuši iznad magnezijum-sulfata, filtrira i ispari pod vakuumom. Naslovljeno jedinjenje se dobije kao žuto ulje (3,7 g, 19,5 mmol, 84%).

<1>H-NMR (400 MHz, CDCI3): 8 2,69 (m, 1H), 2,90 (m, 2H), 3,11 (m, 2H), 3,60 (d, 2H), 4,56 (s, 2H), 7,34 (m, 5H).

Preparat 3

c/ s- 3- f( benziloksi) metil1ciklobutanol

U rastvor ciklobutanona iz Preparata 2 (1,166 g, 6,13 mmol) u tetrahidrofuranu, uz mešanje na -70°C, u kapima se dodaje 1M rastvor litijum-tri-sec-butilborhidrida u tetrahidrofuranu (40 mL), uz održavanje temperature reakcije ispod -65°C. Reakcija se ostavi da se zagreje na sobnu temperaturu i ostavi 18 h. Reakciona smeša se tretira zasićenim rastvorom natrijum-hidrogenkarbonata u vodi (25 mL), a zatim ohladi na 5°C. U kapima se dodaje 30% vodonik-peroksid u vodi (4 mL), uz održavanje temperature reakcije ispod 10°C. Smeša se ekstrahuje iz vode etilacetatom (50 mL), a kombinovane organske faze se operu rastvorom soli (30 mL), osuše iznad magnezijum-sulfata, filtriraju i ispare pod vakuumom. Sirovi materijal se prečisti hromatografijom na koloni sa silikagelom, uz eluiranje sa 25-50% smešom etilacetatpentan, dajući bezbojno ulje (1,05 g, 5,5 mmol, 89%).<1>H-NMR je pokazao da je dobijen odnoscis/ transizomera od 15:1.

<1>H-NMR (400 MHz, CDCI3): 6 1,70 (m, 2H), 2,10 (m, 1H), 2,46 (m, 2H), 3,45 (d, 2H), 4,15 (q, 1H), 4,52 (s, 2H), 7,33 (m, 5H).

Preparat 4

f/ ans- 3- f( benziloksi) metinciklobutil- 4- nitrobenzoat

U kapima se dodaje rastvor dietilazodikarboksilata (2 g, 11,5 mmol) u tetrahidrofuranu (5 mL) u mešani rastvor ciklobutilalkohola iz Preparata 3 (1,05 g, 5,47 mmol), 4-nitrobenzoeve kiseline (1,82 g, 10,9 mmol) i trifenilfosfina (3,016 g, 11,5 mmol) u tetrahidrofuranu (20 mL), na 0°C. Reakciona smeša se 18 h meša na sobnoj temperaturi. Rastvarač se ispari pod vakuumom, a ostatak ponovo rastvori u dietiletru (30 mL). Zaostali talog se ukloni filtriranjem, a filtrat ispari pod vakuumom. Ovaj sirovi materijal se prečisti hromatografijom na koloni sa silikagelom, uz eluiranje sa 1:10 do 1:3 etilacetatpentanon, dajući bezbojno ulje (1,64 g, 4,8 mmol, 88%).<1>H-NMR je pokazao da je dobijen odnos izomeracis/ transjednak 15:1.

<1>H-NMR (400 MHz, CDCI3): 5 2,40 (m, 4H), 2,67 (m, 1H), 3,53 (d, 2H), 4,57 (s, 2H), 5,36 (q, 1H), 7,37 (m, 5H), 8,20 (d, 2H), 8,29 (d, 2H).

Preparat 5

frans- 3- r( benziloksi) metillciklobutanol

U rastvor p-nitroestra iz Preparata 4 (1,64 g, 4,8 mmol) u 1,4-dioksanu (35 mL) doda se rastvor natrijum-hidroksida (385 mg, 9,6 mmol) u vodi (25 mL), pa se reakciona smeša 30 min meša na sobnoj temperaturi. Doda se sirćetna kiselina (0,4 mL, 7 mmol), pa se smeša koncentriše pod vakuumom. Ostatak se ekstrahuje iz zasićenog rastvora natrijum-bikarbonata u vodi u etilacetat (20 mL), osuši iznad magnezijum-sulfata, filtrira i ispari pod vakuumom. Naslovljeno jedinjenje se dobije kao žuto ulje (850 mL, 4,4 mmol, 92%).

<1>H-NMR (400 MHz, CDCb): 8 2,08 (m, 2H), 2,20 (m, 2H), 2,47 (m, 1H), 3,47 (d, 2H), 4,39 (q, 1H), 4,52 (s, 2H), 7,34 (m, 5H).

Preparat 5

fra/ 7S- 3-[( benziloksnmetiljciklobutil p- toluensulfonat

U porcijama se dodaje p-toluensulfonilhlorid (1,18 g, 6,2 mmol) u mešani rastvor ciklobutanola iz Preparata 5 (850 mg, 4,42 mmol) u piridinu (5 mL), na 0°C, pa se reakciona smeša 18 h meša na sobnoj temperaturi. Rastvarač se koncentriše pod vakuumom, a ostatak ponovo rastvori u etilacetatu (30 mL), opere 2M hlorovodoničnom kiselinom (30 mL), zasićenim rastvorom natrijum-hidrogenkarbonata u vodi (30 mL) i rastvorom soli (30 mL), pa osuši iznad magnezijum-sulfata, filtrira i ispari pod vakuumom. Ovaj sirovi materijal se prečisti hromatografijom na koloni sa silikagelom, uz eluiranje sa dihlorometanom. Naslovljeno jedinjenje se dobija kao bezbojno ulje (1,53 g, 4,4 mmol).

<1>H-NMR (400 MHz, CDCI3): 6 2,15 (m, 2H), 2,31 (m, 2H), 2,44 (s, 3H), 2,49 (m, 1H), 3,4 (d, 2H), 4,49 (s, 2H), 4,93 (q, 1H), 7,32 (m, 7H), 7,75 (d, 2H).

Preparat 7

5'-^ c/ s- 3-[( benziloksi) metiljciklobutil) oksi)- 8'- hloro- 1' H- spirofcikloheksan- 1. 4'-

hinazolin1- 2'( 3' m- on

Kombinuju se 8'-hloro-5'-hidroksi-1'H-spiro[cikloheksan-1,4'-hinazolin]-2'(3'H)-on (dobijen kao što je opisano uBioorg. Med. Chem. Lett.14(18), 4627-2632

(2004)) (640 mg, 2,4 mmol), kalijum-karbonat (400 mg, 2,9 mmol) i 18-kruna-6 (767 mg, 2,9 mmol) u dimetilformamidu (8 mL), pa se reakciona smeša zagreje na 80°C. U 3 porcije se dodaje rastvor tozilata iz Preparata 6 (1 g, 2,9 mmol) u dimetilformamidu, pa se smeša zagreva još 18 h na 80°C. Reakciona smeša se raspodeli između etilacetata (100 mL) i vode (150 mL), a talog se sakupi filtriranjem. Razdvoje se faze, a vodena faza ponovo ekstrahuje etilacetatom, razblaži rastvorom soli, pa ponovo ekstrahuje etilacetatom. Kombinovane organske faze se koncentrišu pod vakuumom, a ostatak se triturira vodom i metanolom. Kombinovani sirovi proizvodi se prečiste hromatografijom na koloni sa silikagelom, uz eluiranje sa dihlorometanom, pa smešom dihlorometan: etilacetat (1:1), tako da se dobije naslovljeno jedinjenje kao beličasta čvrsta supstanca (685 mg, 1,156 mmol, 64%). <1>H-NMR (400 MHz, D6-DMSO): 6 1,1 (m, 1H), 1,4 (m, 2H), 1,6 (m, 3H), 1,7 (m, 2H), 1,8 (m, 2H), 2,3 (m, 1H), 2,5 (m, 4H), 3,4 (s, 2H), 4,4 (s, 2H), 4,6 (m, 1H), 6,4 (d, 1H), 7,0 (s, 1H), 7,2 (d, 1H), 7,3 (m, 5H), 7,8 (s, 1H).

Preparat 8

8'- hloro- 5'- lfc/ s- 3- midroksimetil) ciklobutinoksiV1' H- spirofcikloheksan

hinazolin1- 2'( 3' H)- on

Doda se 2M rastvor kompleksa bor-trihlorid/dimetilsulfid u dihlorometanu (1,8 mL, 3,6 mmol) u suspenziju benzilalkohola iz Preparata 7 (400 mg, 0,9 mmol) u dihlorometanu (10 mL), pa se reakciona smeša preko noći meša na sobnoj temperaturi. Doda se zasićeni rastvor natrijum-hidrogenkarbonata u vodi (10 mL), pa se smeša 5 min meša. Dodaju se dihlorometan i voda, a nastali talog se sakupi filtriranjem. Naslovljeno jedinjenje se dobije kao bela čvrsta supstanca (230 mg, 0,657 mmol, 73%).

<1>H-NMR (400 MHz, D6-DMSO): 5 1,17 (m, 1H), 1,42 (m, 2H), 1,57 (m, 3H), 1,82 (m, 4H), 2,05 (m, 1H), 2,45 (m, 4H), 3,38 (t, 2H), 4,58 (m, 2H), 6,41 (d, 1H), 6,99 (s, 1H), 7,20 (d, 1H), 7,86 (s,1H).

LRMSm/ z(APCI): 351 [MHf.

Preparat 9

c/ s- 3- f( benziloksi) metil] ciklobutil p- toluensulfonat

Dodaju se piridin (14,3 mL, 176 mmol) i p-toluensulfonilhlorid (10,2 g, 105,9 mmol) u rastvor alkohola iz Preparata 3 (17 g, 88,4 mmol) u dihlorometanu (90 mL), uz mešanje na 5°C, pa se zatim reakciona smeša 18 h meša na sobnoj temperaturi. Reakciona smeša se razblaži dihlorometanom (50 mL), opere sa 2M hlorovodoničnom kiselinom (50 mL), zasićenim rastvorom natrijum-hidrogenkarbonata u vodi (50 mL), pa osuši iznad magnezijum-sulfata, filtrira i ispari pod vakuumom. Ovaj sirovi materijal se prečisti hromatografijom na koloni sa silikagelom, uz eluiranje sa smešom pentan:etilacetat (19:1, 9:1, 4:1). Naslovljeno jedinjenje se dobija kao bezbojno ulje (24,8 g, 71,6 mmol, 81%).<1>H-NMR (400 MHz, CDCI3): 5 1,95 (m, 2H), 2,1 (m, 1H), 2,35 (m, 2H), 2,45 (s, 3H), 3,4 (m, 2H), 4,5 (s, 2H), 4,7 (m, 1H), 7,3 (m, 7H), 7,8 (m, 2H).

LRMSm/ z(ESI): 347 [MHf.

Preparat 10

5'- fflra/ ?s- 3- r( benziloksi) metinciklobutil! oksi)- 8'- hloro- 1' H- spirofcikloheksan- 1. 4'-

hinazolinl- 2'( 3' H)- on

Postupak A

Doda se cezijum-karbonat (730 mg, 2,24 mmol) u mešanu suspenziju 8'-hloro-5'-hidroksi-1'H-spiro[cikloheksan-1,4'-hinazolin]-2'(3'H)-ona (500 mg, 1,87 mmol) u dimetilformamidu (2 mL), pa se reakciona smeša zagreje na 80°C. Posle 5 min doda se rastvor tozilata iz Preparata 9 (710 mg, 2,05 mmol) u dimetilformamidu (1 mL), pa se reakciona smeša 18 h zagreva na 80°C. Smeša se ekstrahuje iz rastvora soli (69 mL) u etilacetat (1x80 mL, 2x30 mL), opere rastvorom soli (3x100mL), osuši iznad magnezijum-sulfata, filtrira i ispari pod vakuumom. Naslovljeno jedinjenje se dobije kao neznatno nečista čvrsta supstanca krem boje (800 mg, 0,96 mmol, 96%).

Postupak B

U rastvor 8'-hloro-5'-hidroksi-1 'H-spiro[cikloheksan-1,4'-hinazolin]-2'(3'H)-ona (950 mg, 3,56 mmol) u dimetilformamidu (12 mL), uz mešanje na 80°C, dodaju se kalijum-karbonat (590 mg, 4,27 mmol) i 18-kruna-6 (1,1 g, 4,27 mmol). Reakciona smeša se 10 min meša, pre nego što se doda rastvor tozilata iz Preparata 9 (1,48 g, 4,27 mmol) u dimetilformamidu (3 mL). Reakciona smeša se zatim 24 h zagreva na 80°C. Smeša se prespe u smešu voda:metanol (75 mL:25 mL), meša 10 min, a nastali talog sakupi filtriranjem i opere metanolom. Ovaj talog se rastvori u dihlorometanu, filtrira kroz Celite<®>, a dobijeni filtrat se ispari pod vakuumom, dajući naslovljeno jedinjenje kao smešu 9:1trans:cisizomera (887 mg, 2,0 mmol, 56%).

<1>H-NMR (400 MHz, CDCI38 1,3 (m, 1H), 1,5-1,9 (m, 9H), 2,4 (m, 3H), 2,6 (m, 2H), 3,5 (d, 2H), 4,6 (s, 2H), 4,75 (m, 1H), 5,85 (brs, 1H), 6,25 (d, 1H), 7,05 (brs, 1H), 7,1 (d, 1H), 7,3-7,4 (m, 5H).

Preparat 11

8'- hloro- 5'-( rf/ a/ ?s- 3-( hidroksimetihciklobutil1oksi}- 1' H- spirofcikloheksan- 1. 4'-

hinazolinl- 2'( 3' H)- on

U kapima se dodaje 2M rastvor kompleksa bor-trihlorid/dimetilsulfid u dihlorometanu (15 mL) u rastvor benziletra iz Preparata 10 (3,5 g, 7,9 mmol) u dihlorometanu (80 mL), pa se reakciona smeša 18 h meša na sobnoj temperaturi. Smeša se prespe u zasićeni rastvor natrijum-hidrogenkarbonata u vodi (200 mL), pa se meša dok ne prestane penušanje. Smeša se ekstrahuje dihlorometanom (1*200mL, 2x100mL), opere rastvorom soli (50 mL), osuši iznad magnezijum-sulfata, filtrira i ispari pod vakuumom. Ovaj sirovi materijal se ponovo kristališe iz acetonitrila, dajući naslovljeno jedinjenje kao smešu 91:9trans:cisizomera proizvoda (2,33 g, 6,65 mmol, 84%).

<1>H-NMR (400 MHz, CDCI3): 8 1,3 (m, 1H), 1,5 (m, 2H), 1,8 (m, 5H), 2,4 (m, 4H), 2,6 (m, 3H), 3,8 (d, 2H), 5,7 (brs, 1H), 6,25 (d, 1H), 7,0 (brs, 1H), 7,1 (d, 1H). LRMSm/ z(ESI): 351 [MHf.

Preparat 12

3- metilenciklobutankarboksilna kiselina

Rastvori se kalijum-hidroksid (17,37 g, 214,7 mmol) u vodi (20 mL), pa doda etanol (20 mL). Kada se ohladi, ovaj rastvor se doda u 3-metilen-ciklobutankarbonitril (5,0 g, 53,7 mmol), pa se dobijeni rastvor 2,5 h zagreva pod refluksom, zatim ostavi da se ohladi, pa ispari pod vakuumom, do čvrste supstance krem boje. Ova supstanca se rastvori u vodi (15 mL) i ohladi u kupatilu sa ledom, pa dodaje koncentrovana HCI do pH 1, zatim ekstrahuje dietiletrom (3x20 mL). Etarski ekstrakti se osuše iznad magnezijum-sulfata i ispare od vakuumom, dajući naslovljeno jedinjenje kao svetložutu tečnost (5,6 g, 93%)

<1>H-NMR (400 MHz, CDCI3): 8 2,95 (m, 2H), 3,02 (m, 2H), 3,17 (m, 1H), 4,82 (m, 2H) (jedan protonkoji može da se zameni, nije viđen).

Preparat 13

3- metilenciklobutankarboksilna kiselina benzilestar

U porcijama se dodaje suspenzija 1,1'-karbonildiimdazola (1,59 g, 9,81 mmol) u etilacetatu (5 mL) u rastvor proizvoda iz Preparata 12 (1 g, 8,9 mmol) u etilacetatu (5 mL). Opaža se blago penušanje. Smeša se zatim oko 1,5 h meša na sobnoj temperaturi, doda benzilalkohol (1,11 mL, 10,7 mmol), a sa mešanjem se nastavi preko noći. Ovaj rastvor se razblaži dietiletrom (20 mL), opere vodom (2x10mL), osuši iznad magnezijum-sulfata i ispari pod vakuumom do bezbojne tečnosti, koja se prečisti filtriranjem kroz 10 g Si02, pa eluira dihlorometanom, dajući naslovljeno jedinjenje kao bezbojno ulje (1,246 g, 69%).

<1>H-NMR (400 MHz, CDCI3): 8 2,92 (m, 2H), 3,02 (m, 2H), 3,16 (m, 2H), 4,80 (m, 2H), 5,15 (s, 2H), 7,36 (m, 5H).

LRMSm/ z(ESI): 203 [MHf.

Preparat 14

3-( hidroksimetil) ciklobutankarboksilna kiselina benzilestar

Razblaži se komples boran-dimetilsulfid (0,07 mL, 0,72 mmol) sa THF (1 mL), pa se na sobnoj temperaturi ukapava u mešani rastvor jedinjenja iz Preparata 12 (300 mg, 1,48 mmol) u THF (1 mL). Ovaj bezbojni rastvor se još 1 h meša na sobnoj temperaturi, a zatim se u kapima dodaje rastvor natrijum-perborata (145 mg, 1,78 mmol) u vodi (1 mL), ali takvom brzinom da se kontroliše penušanje. Po završetku dodavanja smeša se razblaži 1,4-dioksanom (1 mL), a dobijeni rastvor se 1 h zagreva na 60°C, tretira dodavanjem vode (5 mL), pa ekstrahuje etilacetatom (10 mL). Ovaj etilacetatni ekstrakt se osuši iznad magnezijum-sulfata i ispari pod vakuumom, dajući bezbojno ulje (226 mg, 69%), koje se kao takvo koristi u sledećm koraku.

<1>H-NMR (400 MHz, CDCb): 5 2,05 (m, 2H), 2,33 (m, 2H), 2,45 (m, 1H), 3,11 (m, 1H), 3,62 (dd, 2H), 5,13 (d, 2H), 7,35 (m, 5H).

Preparat 15

3-( p- toluensulfoniloksimetil) ciklobutan- 1 - karboksilna kiselina benzilestar

U kapima se dodaje rastvor p-toluensulfonilhlorda (309 mg, 1,62 mmol) u dihlorometanu (2 mL) u mešani rastvor jedinjenja iz Preparata 14 (275 mg, 1,25 mmol) u piridinu (0,26 mL, 3,25 mmol), na sobnoj temperaturi, pa se sa mešanjem nastavi još 3 dana. Smeša se raspodeli između dihlorometana (20 mL) i vode (2x20 mL), a dihlorometanski ekstrakt se osuši iznad magnezijum-sulfata i ispari pod vakuumom do bezbojnog ulja, koje se prečisti hromatografijom na koloni sa silikagelom, uz eluiranje od dihlorometana do smeše 1:1 dietiletardihlorometan, tako da se dobije naslovljeno jedinjenje (226 mg, 48%) kao bezbojno ulje.

<1>H-NMR (400 MHz, CDCb): 5 2,02 (m, 2H), 2,25-2,41 (m, 2H), 2,44 (s, 3H), 2,55-2,75 (m, 1H), 3,07 (m, 1H), 4,00 (2*d, 2H), 5,10 (d, 2H), 7,34 (m, 7H), 7,78 (m, 2H).

Preparat 16

5'- lf^ a/ 7s- 3- midroksimetil) ciklobutinoksi>- 2'- okso- 2'. 3'- dihidro- 1' H-spiro[ cikloheksan- 1, 4'- hinazolin1- 8'- karbonitril

Doda se natrijum-cijanid (27,9 mg, 0,57 mmol), a zatim nikal-bromid (62,3 mg, 0,285 mmol) u suspenziju jedinjenja iz Preparata 11 (100 mg, 0,285 mmol) un-metilpirolidinonu (1,5 mL), pa se reakciona smeša 10 min zagreva u mikrotalasnom reaktoru na 200°C. Smeša se zatim raspodeli između dietiletra (2x20mL) i vode (10 mL), a kombinovani organski ekstrakti se osuše iznad magnezijum-sulfata i koncentrišu pod vakuumom, dajući naslovljeno jedinjenje kao svetlooranž čvrstu supstancu (27,8 mg).

<1>H-NMR (400 MHz, CDCb): 5 1,4-1,85 (m, 9H), 2,3-2,7 (m, 6H), 2,73 (d, 2H), 4,83 (m, 1H), 5,60 (s, 1H), 6,33 (d, 1H), 6,98 (s, 1H), 7,36 (d, 1H).

LC-MS: retenciono vreme = 2,54 min (100%), LRMSm/ z:342 [MHf.

Preparat 17

l- midroksimetiH- ciklobutankarboksilna kiselina metilestar

U rastvor 1,1-ciklobutandikarboksilna kiselina dimetilestra (dostupan ili firme Lancaster Svnthesis Ltd, UK) (2,0 g, 11,6 mmol) u tetrahidrofuranu, na sobnoj temperaturi, dodaje se tokom 10 min, u kapima, litijum-tri-te/c-butoksialuminijum-hidrid (25,5 mL 1M rastvora u tetrahidrofuranu, 25,5 mmol). Reakciona smeša se zatim 3 h zagreva pod slabim refluksom, ohladi na sobnu temperaturu, pa meša 18 h. Dobijena suspenzija se razblaži zasićenim rastvorom amonijum-hlorida u vodi (30 mL), pa se snažno meša 15 min, pre filtriranja. Talog se opere dietiletrom (50 mL), odvoji organski sloj, a vodeni sloj ekstrahuje dietiletrom (50 mL). Kombinovani organski ekstrakti se osuše iznad magnezijum-sulfata, filtriraju i ispare pod vakuumom, dajući naslovljeno jedinjenje kao bezbojno ulje (1,8 g).

Preparat 18

1 -( p- toluensulfoniloksimetil)- ciklobutankarboksilna kiselina metilestar

U rastvor sirovog jedinjenja iz Preparata 17 (1,6 g, 11,0 mmol) u dihlorometanu (5 mL) dodaju se p-toluensulfonilhlorid (4,2 g, 22,0 mmol), a zatim piridin (2,7 mL, 33,0 mmol), pa se ovaj rastvor 18 h meša na sobnoj temperaturi. Reakciona smeša se zatim razblaži dihlorometanom (30 mL) i opere sa 2M HCI u vodi (2x25 mL), pa zasićenim rastvorom natrijum-bikarbonata u vodi (50 mL), osuši iznad magnezijum-sulfata i ispari pod vakuumom. Sirovo oranž ulje (5 g) se prečisti fleš hromatografijom na silikagelu, uz eluiranje sa smešom etilacetatpentan (1:5), dajući naslovljeno jedinjenje kao bezbojno ulje (1,7 g, 5,7 mmol, 49%).

<1>H-NMR (400 MHz, CDCI3): 8 1,96 (m, 4H), 2,40 (m, 2H), 2,45 (s, 3H), 3,62 (s, 3H), 4,24 (s, 2H), 7,35 (d, 2H), 7,79 (d, 2H).

Preparat 19

8'- hloro- 5'- metoksi- 1' H- spirofcikloheksan- 1. 4'- hinazolinl- 2'( 3' H)- on

U kapima se tokom 20 min dodaje rastvor 2-hloro-5-metoksifeniluree (WO 02/074754, Intermedijar 5) (17,9 g, 89,5 mmol) u cikloheptanonu (60 mL, 0,51 mmol) u polifosfomu kiselinu (213 g), na 100°C (opaža se egzotermni efekat do 127°C), pa se zagreva 1 h. Smeša se prespe u vodu (3 L) i etilacetat (1 L), uz mešanje. Nastali talog se sakupi filtriranjem, dobro opere etilacetatom i osuši. Suva supstanca se rastvori u hloroformu, opere natrijum-bikarbonatom u vodi, osuši iznad natrijum-sulfata i koncentriše pod vakuumom, dajući naslovljeno jedinjenje kao belu čvrstu supstancu (10,2 g, 34 mmol, 39%).

Dvofazni filtrat se razdvoji, a etilacetatna faza opere vodom i rastvorom soli, osuši iznad natrijum-sulfata i koncentriše. Ostatak se trituriraT-butilmetiletrom, a dobijena bela čvsta supstanca sakupi filtriranjem, opere sa jošT-butilmetiletra i osuši, dajući drugu porciju naslovljenog jedinjenja (9,0 g, 30,6 mmol, 34%).

<1>H-NMR (400 MHz, CDCb): 8 1,53-1,84 (komleksno, 10H), 2,46 (m, 2H), 3,81 (s, 3H), 5,33 (br, 1H), 6,46 (d, 1H), 7,03 (br, 1H), 7,18 (d, 1H).

LRMSm/ z:295 [M+Hf.

Preparat 20

8'- hloro- 5'- hidroksi- 1' H- spirorcikloheksan- 1. 4'- hinazolin1- 2Y3' HVon

U rastvor jedinjenja iz Preparata 19 (19,0 g, 64,6 mmol) u dihlorometanu (500 mL) doda se 1M rastvor bor-tribromida u dihlorometanu (129 mL, 129 mmol), pa se ova smeša 3 dana meša na sobnoj temperaturi. Reakciona smeša se prespe u vodu (1,5 L) i etilacetat (1 L). Beli talog se sakupi filtriranjem, faze razdvoje, a organska faza se osuši iznad natrijum-sulfata, pa koncentriše pod vakuumom, dajući mrku čvrstu supstancu. Beli filter kolač se rekristališe iz etanola, dajući naslovljeno jedinjenje (7,4 g, 26,4 mmol, 41%). Matični lug od rekristalizacije se kombinuje sa mrkom čvrstom supstancom, pa se ta smeša meša u etanolu, filtrira i osuši, dajući drugu šaržu proizvoda (7,0 g, 25 mmol, 39%).

<1>H-NMR (400 MHz, De-DMSO): 6 1,38-1,78 (kompleksno, 10H), 2,26 (m, 2H), 6,40 (d, 1H), 7,02 (d, 1H), 7,20 (br, 1H), 7,80 )br, 1H), 9,84 (br, 1H).

Preparat 21

c/ s- 3- hidroksiciklobutilkarboksilna kiselina fero- butilestar

Postupak A

Rastvori se terc-butil 3-oksociklobutankarboksilna kiselina( J. Org. Chem.58, 110

(1993)) (3,10 g, 18,2 mmol) u smeši tetrahidrofuran:metanol (20:1, 30 mL), pa se pod azotom ohladi na 5°C. U porcijama se dodaje natrijum-borhidrid (345 mg), a nastali bistar rastvor se 15 min meša na 5°C, pre nego što se razblaži ukapavanjem vode (135 mL), a zatim etilacetata (135 mL). Ovoji se vodena faza i opere etilacetatom (2x25mL). Kombinovane organske faze se operu rastvorom soli (20 mL), osuše iznad magnezijum-sulfata i koncentrišu pod vakuumom, dajući naslovljeno jedinjenje kao slabo-žuto ulje (3,05 g, 17,7 mmol, 97%).

<1>H-NMR (400 MHz, CDCI3): 5 1,46 (s, 9H), 2,12 (m, 2H), 2,55 (m, 3H), 4,17 (m, 1H).

GC analiza (uzorak u acetonitrilu): retenciono vreme 4,57 min (91,5% površine)

Postupak B

Rastvori se 3-oksociklobutankarboksilna kiselina( J. Org. Chem.58,110 (1993)

(10,0 g, 88 mmol) u dihlorometanu (20 mL), pa se ohladi na 5°C. U porcijama se dodaje 4-dimetilaminopiridin (8,6 g, 70 mmol), a zatim u jednoj porcijiterc-butanol (13,0 g, 176 mmol). U kapima se dodaje 1M rastvor N,N'-dicikloheksilkarbodiimida u dihlorometanu (96 mL, 96 mmol), uz održavanje temperature između 0° i 5°C. Dobijena gusta suspenzija se zagreje na sobnu temperaturu, pa se preko noći meša. Posle filtriranja filtrat se na 5°C ukapava u 2M hlorovodoničnu kiselinu (50 mL). Nastale faze se razdvoje, a donji, organski sloj se ostavi da se zagreje na sobnu temperaturu, pa opere vodom (50 mL) i zasićenim rastvorom natrijum-bikarbonata (50 mL). Niža, organska faza se koncentriše destilacijom, a rastvarač se izmeni sa tetrahidrofuranom. Konačna zapremina reakcije bila je 30 mL. Doda se metanol (6 mL). U međuvremenu, suspenduje se bor-hidrid (1,65 g, 44 mmol) u tetrahidrofuranu (39 mL), pa ohladi na 5°C. Ovaj intermedijami tetrahidrofuranski rastvor se u kapima dodaje gustoj suspenziji natrijum-borhidrida, uz održavanje temperature između 0° i 5°C. Reakcija se zatim 2 h meša na 0-5°C. U kapima se dodaje voda, uz održavanje temperature između 0°C i 5°C. Doda se etilacetat (75 mL), pa se razdvoje faze. Donji, vodeni sloj se ostavi da se zagreje na sobnu temperaturu, pa opere etilacetatom (37 mL). Kombinovani organski slojevi se koncentrišu, pa još operu rastvorom soli (37 mL), a zatim vodom (37 mL). Gornji, organski sloj se koncentriše pod vakuumom, dajući naslovljeno jedinjenje kao žuto ulje (10,1 g, 58,6 mmol, 67%).

<1>H-NMR (400 MHz, CDCI3): 5 1,46 (s, 9H), 2,12 (m, 2H), 2,55 (m, 3H), 4,17 (m, 1H).

GC analiza: retenciono vreme = 9,02 min( cisizomer)(87,5% površine); retenciono vreme = 9,07 min( transizomer)(10,0% površine).

Preparat 22

3-( p- toluensulfoniloks0- ciklobutankarboksilna kiselina te/ u- butilestar

Postupak A

Rastvori se jedinjenje iz Preparata 21 (3,02 g, 17,35 mmol) u piridinu (15 mL), pa se ohladi na 0°C, pod azotom.U jednoj porciji se doda p-toluensulfonilhlorid (3,5 g, 18,4 mmol), pa se rastvor 72 h meša na sobnoj temperaturi. Nastali ružičasti rastvor, koji sadrži beo suspendovani materijal, koncentriše se pod vakuumom, pa raspodeli između 2M HCI u vodi (30 mL) i etilacetata (30 mL), pa se vodeni sloj opere etilacetatom (15 mL). Kombinovani organski slojevi se operu sa 2M HCI u vodi (15 mL), pa zasićenim rastvorom natrijum-bikarbonata u vodi (15 mL) i rastvorom soli (30 mL), osuše i koncentrišu pod vakuumom, dajući naslovljeno jedinjenje kao oranž ulje (5,15 g, 15,7 mmol, 90%), koje očvrsne pri stajanju.

<1>H-NMR (400 MHz, CDCI3): 6 1,43 (s, 9H), 2,32-2,57 (kompleksno, 5H), 2,46 (s, 3H), 4,73 (m, 1H), 7,35 (d, 2H), 7,79 (d, 2H).

LC-MS: retenciono vreme zacisizomer = 21,78 min (81%); LRMS (ESI)m/ z327 [MHf; retenciono vreme zatransizomer = 22,08 min (7,3%); LRMS (ESI)m/ z327 [MH]<+>.

Postupak B

Rastvori se jedinjenje iz Preparata 21 (10,0 g, 58 mmol) u piridinu (25 mL), pa ohladi na 0°C, pod azotom. U kapima se dodaje p-toluensurfonilhlorid (16,6 g, 87 mmol) rastvoen u piridinu (25 mL), uz održavanje temperature između 0° i 5°C. Reakcija se zatim ostavi da se zagreje na sobnu temperaturu, pa se meša preko noći. Reakcija se koncentriše do čvrste supstance, pa suspenduje u etilacetatu (50 mL). Ova gusta suspenzija se ohladi na 0-5°C, opere sa 2M hlorovodoničnom kiselnom (75 mL), pa se razdvoje faze. Donja, vodena faza se ponovo ekstrahuje etilacetatom (50 mL). Kombinovane organske faze se operu vodom (50 mL) i rastvorom natrijum-hidrogenkarbonata (50 mL). Organska faza se koncentriše, pa ohladi na 0-5°C. U kapima se dodaje N,N-dimetiletilendiamin

(3,5 g, 40 mmol). Reakciona smeša se opere sa 2M hlorovodoničnom kiselinom (75 mL). Gornja, organska faza se opere vodom (75 mL) i rastvorom soli (75 mL). Organska faza se koncentriše do svetložutog ulja, koje kristališe pri stajanju (15,5 g, 47 mmol, 82%).

<1>H-NMR (400 MHz, CDCI3): 8 1,43 (s, 9H), 2,32-2,57 (kompleksno, 5H), 2,46 (s, 3H), 4,73 (m, 1H), 7,35 (d, 2H), 7,79 (d, 2H).

GC analiza: retenciono vreme zacisizomer = 15,98 min (94,1 % površine); retenciono vreme zatransizomer = 15,82 min (5,9% površine).

Preparat 23

8'- hloro- 5'- metoksi- 1' H- spirofciklopentil- 1. 4'- hinazolin1- 2Y3' HVon

U 2-hloro-5-metoksifenilureu (WO 02/074754, Intermedijar 5)(22,04 g, 0,11 mmol) doda se Eaton-ov reagens (7,7 mas% rastvor fosfor(V)oksida u metansulfonskoj kiselini) (440,8 mL), a zatim ciklopentanon (19,5 mL, 0,22 mmol), pa se dobijeni rastvor 4 h zagreva na 85° C. Reakcija se ohladi na oko~5°C, pa pažljivo dodaje voda, održavajući temperaturu između 20° i 30°C. Zatim se dodaju dihlorometan (ukupno 400 mL) i rastvor soli (200 mL), pa se razdvoje faze. Vodena faza se opere dihlorometanom (2x100 mL), organski ekstrakti kombinuju i ispare pod vakuumom, dajući tamno ulje, koje se prečisti hromatografijom na koloni sa silikagelom, uz eluiranje sa smešom dihlorometan.metanol (95:5 do 90:10), dajući za proizvod tamnomrku čvrstu supstancu. Ova supstanca se triturira dietiletrom i pentanom, sakupi filtriranjem i osuši, dajući naslovljeno jedinjenje kao mrku čvrstu supstancu (27,17 g, 0,1 mol, 92%).

<1>H-NMR (400 MHz, CDCI3): 8 1,7-1,8 (m, 6H), 2,4-2,5 (m, 2H), 3,7 (s, 3H), 5,75 (brs, 1H), 6,4 (d, 1H), 7,05 (s, 1H), 7,15 (d, 1H).

LRMSm/ z(APCI): 267 [M+H]<+>.

Preparat 24

8'- hloro- 5'- hidroksi- 1' H- spirofciklopentan- 1. 4'- hinazolin1- 2'( 3' H)- on

Jedinjenju iz Preparata 23 (25 g, 0,093 mol) doda se sirćetna kiselina (250 mL), a zatim u jednoj porciji 48% bromovodonična kiselina u vodi (207 mL, 1,86 mol), pa se dobijeni rastvor 7 dana meša na 115°C. Reakciona smeša se ohladi na 100°C, pa u kapima dodaje voda (207 mL). Ova smeša se koncentriše pod vakuumom dok se ne istaloži mrka supstanca koja se sakupi filtriranjem, pa opere vodom (2x100 mL). Druga porcija proizvoda se dobije iz filtrata pri stajanju. Kombinovane porcije proizvoda se suše suspendovanjem sa toluenom (150 mL), pa se rastvarač ukloni pod vakuumom, dajući sivu čvrstu supstancu, koja se prvo adsorbuje na silicijum-dioksid, pa prečisti hromatografijom na koloni, uz eluiranje sa smešom dihlorometan.metanol (98:2 do 95:5 do 80:20). Frakcije sa proizvodom se koncentrišu pod vakuumom, a dobijena čvrsta supstanca triturira pentanom, pa filtrira, dajući naslovljeno jedinjenje kao mrku čvrstu supstancu (10 g, 0,039 mol, 42%).

<1>H-NMR (400 MHz, D^DMSO): 5 1,6-1,8 (m, 8H), 2,3-2,4 (m, 2H), 6,4 (d, 1H), 7,11 (d, 1H), 7,2 (S, 1H), 7,8 (s, 1H), 9,9 (s, 1H).

LRMSm/ z(ESI): 253 [M+Hf.

Preparat 25

( 2- hloro- 5- metoksifenil) urea

Doda se 2-hloro-5-metoksianilin hidrohlorid (26 g, 134 mmol) u sirćetnu kiselinu (117 mL) i vodu (13 mL). Ova gusta suspenzija se zagreje na 30°C. U kapima se dodaje rastvor kalijum-cijanata (13 g, 161 mmol) u vodi (104 mL). Posle 1 h na 40°C, reakcija se ohladi na 20°C, filtrira i opere vodom (78 mL). Proizvod se preko noći suši pod vakuumom na 60°C, dajući naslovljeno jedinjenje kao belu čvrstu supstancu (21,8 g, 81%).

<1>H-NMR (300 MHz, De-DMSO): 8 3,71 (s, 3H), 6,41 (s, 2H), 6,53 (d, 1H), 7,26 (d, 1H),7,85 (s, 1H), 7,98 (s, 1H).

LC-MS (ESI): 10,9 min 99,4 (%),m/ z 202[MHf.

Preparat 26

8'- hloro- 5'- metoksispirofcikloheksan- 1. 4'- hinazolin1- 2'( 1' H)- on

Jedinjenje iz Preparata 25 (5,0 g, 25 mmol) se doda u Eaton-ov reagens (7 mas% rastvor P2O5u metansulfonskoj kiselini) (150 g) tako da se formira rastvor, koji se zatim zagreje na 60°C. Tokom 10 min dodaje se cikloheksanon (4,9 g, 50 mmol), pa se reakcija zagreje na 80° C i 1 h drži na toj temperaturi. Reakciona smeša se zatim ohladi na 5°C, pa doda voda (150 mL). Rakciona smeša se zatim ekstrahuje dihlorometanom (100 mL), a gornja vodena faza se opere dihlorometanom (2x10mL). Kombinovane organske faze se koncentrišu pre dodavanja 2-propanola (110 mL). Reakciona smeša se i dalje koncentriše na atmosferskom pritisku da bi se uklonio zaostali dihlorometan. Reakcija se ohladi da proizvod kristališe, pa se 1 h meša na 5°C. Proizvod se sakupi filtriranjem, pa opere 2-propanolom (15 mL), pre nego što se 18 h suši na 50°C, dajući naslovljeno jedinjenje kao belu čvrstu supstancu (5,2 g, 19 mmol, 76%).<1>H-NMR (300 MHz, D6-DMSO): 6 1,2 (m, 1H), 1,4 (m, 2H), 1,5 (m, 1H), 1,6 (m, 1H), 1,7 (m, 1H), 1,8 (m, 1H), 2,4 (t, 2H), 3,79 (s, 3H), 6,64 (d, 1H), 6,97 (s, 1H), 8,26 (d, 1H), 7,91 (s, 1H).

LC-MS (ESI): 18,5 min 97,4 (%),m/ z 281[MH]<+>.

Preparat 27

8'- hloro- 5'- hidroksispirofcikloheksan- 1, 4'- hinazolin1- 2Y 1 ' H Von

Korak ( a )

8 '- hloro - 5 '- hidroksispirofcikloheksan - 1 . 4 '- hinazolinl - 2 '( 1 W - on

solvat sirćetne kiseline

Suspenduje se jedinjenje iz Preparata 26 (350 g, 1,24 mol) u sirćetnoj kiselini (3500 mL). Ovoj gustoj suspenziji doda se na sobnoj temperaturi bromovodonična kiselina (48 mas% u vodi) (2800 mL, 24,8 mol). Ova gusta suspenzija se zatim 4 dana zagreva i meša pod refluksom. Reakcija se ohladi na 100°C, pa se tokom 1 h ukapava voda (2800 mL). Ova gusta suspenzija se ohladi na 10°C, meša 1 h, filtrira, opere vodom (1100 mL) i suši u vakuum sušnici preko noći, dajući naslovljeno jedinjenje kao belu čvrstu supstancu (344 g, 1,28 mol, 103%).

<1>H-NMR (300 MHz, De-DMSO): 5 1,2 (m, 1H), 1,4 (m, 2H), 1,5 (m, 1H), 1,6 (m, 2H), 1,7 (m, 1H), 1,8 (m, 1H), 1,9 (s, 3H, CH3COOH), 2,4 (t, 2H), 6,45 (d, 1H), 6,95 (s, 1H), 7,1 (d, 1H), 7,75 (s, 1H), 9,9 (s, 1H, CH3COOH).

LC-MS (ESI): 14,2 min 99,1, (%),m/ z 267[MH]<+>.

Korak ( b )

8 '- hlom - 5 '- hidroksiSDifDfcikloheksar \- 1 . 4 '- hinazolin1 - 2 '( 1 W - on

Solvat sirćetne kiseline iz koraka (a) (330 g, 1,24 mol) se suspenduje 6 h u acetonu (730 mL), na sobnoj temperaturi. Proizvod se zatim sakupi filtriranjem, opere acetonom (330 mL), pa 18 h suši na 60°C, dajući nesolvatizovano naslovljeno jedinjenje kao belu čvrstu supstancu (238 g, 0,89 mol, 72%).

<1>H-NMR (300 MHz, D6-DMSO): 6 1,2 (m, 1H), 1,4 (m, 2H), 1,5 (m, 1H), 1,6 (m, 2H), 1,7 (m, 1H), 1,8 (m, 1H), 2,4 (t, 2H), 6,45 (d, 1H), 6,95 (s, 1H), 7,1 (d, 1H), 7,75 (s, 1H).

Claims (19)

1. Jedinjenje formule (I): naznačeno time, što su m je 0,1 ili 2; X je 0, S ili N-CN; R je F, Cl, ili CN; A je C^6Cikloalkilen grupa, opciono supstituisana sa Ci^alkil grupom; i B je prosta veza ili Ci-2alkilen grupa; ili njegova farmaceutski prihvatljiva so, solvat, polimorf ili prolek.

2. Jedinjenje prema Zahtevu 1, naznačeno time, što je m jednako 1.

3. Jedinjenje prema Zahtevu 1 ili Zahtevu 2, naznačeno time, što X predstavlja 0.

4. Jedinjenje prema bilo kome od Zahteva 1 do 3, naznačeno time, što R predstavlja Cl.

5. Jedinjenje prema bilo kome od Zahteva 1 do 4, naznačeno time, što A predstavlja ciklobutilen grupa.

6. Jedinjenje prema Zahtevu 5, naznačeno time, što A predstavlja 1,3-ciklobutilen grupa.

7. Jedinjenje prema Zahtevu 6, naznačeno time, što A predstavljatransi ,3-ciklobutilen grupa.

8. Jedinjenje prema bilo kome od Zahteva 1 do 7, naznačeno time, što B predstavlja prosta veza.

9. Jedinjenje, naznačeno time, što se bira između: c/s-S-^S'-hloro-Ž'-okso-Ž'.S'-dihidro-l'H-spiroIcikloheksan-l^'-hinazolinj-S'- il)oksi]ciklobutankarboksilna kiselina; f/ans-S-KS'-hloro^'-okso^'.S'-dihidro-l'H-spirofcikloheksan-l^'-hinazolinj-S'- il)oksi]ciklobutankarboksilna kiselina;

3-[(8'-fluo^o-2,-okso-2,,3'-dihidro-1,H-spiro[cikloheksan-1,4,-hinazolin]-5,- il)oksimetil]ciklobutankarboksilna kiselina; f/ans-S-KS'-cijano^'-okso^'.S'-dihidro-l'H-spirofcikloheksan-l^'-hinazolinl-S'- il)oksi]ciklobutankarboksilna kiselina;

1-[(8'-fluoro-2'-okso-2',3'-dihidro-1'H-spiro[cikloheksan-1,4'-hinazolin]-5'- il)oksimetil]ciklobutankarboksilna kiselina; //ans-S-p'-hloro^'-okso^'.S'-dihidro-l'H-spiroIcikloheptil-l^'-hinazolinj-S'- il)oksi]ciklobutankarboksilna kiselina; fraA?s-3-[(8'-hloro-2'-okso-2',3'-dihidro-rH-spiro[ciklopentil-1,4'-hinazolin]-5'- il)oksi]ciklobutankarboksilna kiselina; ili njegova farmaceutski prihvatljiva so, solvat, polimorf ili prolek.

10. Farmaceutski preparat, naznačen time, što sadrži jedinjenje prema bilo kome od Zahteva 1 do 9, ili njegovu farmaceutski prihvatljivu so, solvat, polimorf ili prolek, i farmaceutski prihvatljiv nosač ili razblaživač.

11. Uporeba jedinjenja prema bilo kome od Zahteva 1 do 9, ili njegove farmaceutski prihvatljive soli, solvata, polimorfa ili proleka za medikament.

12. Uporeba jedinjenja prema bilo kome od Zahteva 1 do 9, ili njegove farmaceutski prihvatljive soli, solvata, polimorfa ili proleka za proizvodnju medikamenta za tretman bolesti ili stanja kod kojih je relevantna terapija sa inhibitorom PDE7.

13. Upoteba prema Zahtevu 12, gde se bolest ili stanje bira između bola, bolesti povezanih sa T-ćelijom, autoimunih bolesti, multiple skleroze, osteoporoze, hronične opstruktivne pulmoname bolesti, astme, kancera, sindroma stečene imuno deficitarnosti (AIDS), alergije ili inflamatrone bolesti utrobe.

14. Upoteba prema Zahtevu 13, gde bolest ili stanje predstavlja bol.

15. Upoteba prema Zahtevu 14, gde bol predstavlja neuropatski bol.

16. Postupak za tretiranje bolesti ili stanja kod kojih je relevantna terapija sa inhibitorom PDE7, naznačen time, što se ordinira efikasna količina jedinjenja prema bilo kome od Zahteva 1 do 9, ili njegove farmaceutski prihvatljive soli, solvata, polimorfa ili proleka.

17. Postupak pema Zahtevu 16, naznačen time, što se bolest ili stanje bira između bola, bolesti povezanih sa T-ćelijom, autoimunih bolesti, multiple skleroze, osteoporoze, hronične opstruktivne pulmoname bolesti, astme, kancera, sindroma stečene imuno deficitarnosti (AIDS), alergije ili inflamatrone bolesti utrobe.

18. Postupak prema Zahtevu 17, naznačen time, što bolest ili stanje predstavlja bol.

19. Postupak prema Zahtevu 18, naznačen time, što bol predstavlja neuropatski bol.